Zašto je toliko komplikovan proces odlučivanja o pozivu predsednika Rusije predsedniku Srbije da bude gost na Samitu BRIKS-a u Kazanju

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić želeo je da signalizira nešto kada je prošle subote na fudbalskoj utakmici Srbije i Švajcarske – dakle, tamo gde nije bilo nikakve formalne potrebe za tim – iz džepa izvadio i demonstrativno razvio šal sa (bratski) spojenim zastavama Srbije i Rusije. Dmitrij Peskov, u ime predsednika Rusije Vladimira Putina, signalizirao je da nešto razume kad je opomenuo da Evropska unija Srbiji stalno zavrće ruke i na nju vrši pritisak.

Negde između ova dva signala, koje Vučić, Peskov i Putin sigurno razumeju bolje od svih nas ostalih, i dalje se uporno krije odgovor na pitanje zašto hoće i da li ne sme ili sme predsednik Srbije da prihvati poziv predsednika Rusije na Samit BRIKS-a koji će u Kazanju biti održan od sledećeg utorka do četvrtka.

*

Nema baš nikakve sumnje da nam jeste mesto tamo gde će se okupiti prva, treća i četvrta ekonomija sveta – po BDP-u merenom paritetom kupovne moći, računicom Svetske banke – a uz Putina, Sija i Modija i niz drugih šefova država i vlada koje su već ušle u BRIKS ili čekaju u redu da uđu ili makar da prodube saradnju s blokom koji je obuhvatio i Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Iran, pored ostalih.

A da i ne govorimo o stavu prema Kosovu i Metohiji koji ima ubedljiva većina članica BRIKS-a u proširenom sastavu. Pa je i to valjda neki razlog da budemo tamo.

Ali biće tamo i predsednik jedne NATO članice – Turske – a možda i generalni sekretar Ujedinjenih nacija, što znači da je i to moguće, to jest izvodljivo.

A opet, da je to u našem slučaju izvesti jednostavno koliko bi bilo (potpuno) normalno, Putin bi već dobio potvrdan odgovor od Vučića nakon što ga je javno pozvao u Kazanj prilikom nedavnog susreta s potpredsednikom srpske vlade Aleksandrom Vulinom.

Što nas vraća na pomenuto razumevanje Dmitrija Peskova.

Kazao je portparol predsednika Rusije da ”Rusija razume pritisak sa kojim se suočavaju njeni srpski prijatelji”; da uz već citirano zavrtanje ruke kao prevashodni način komunikacije Evropska unija neprestano postavlja i druge uslove za saradnju s drugima, znači ucenjuje, dok BRIKS ne čini ništa od pobrojanog nego je to saradnja koja se ”zasniva na međusobnom poštovanju i spremnosti da odgovorimo na brige i interese drugih” – strahovito važna napomena, inače, oprobana i u praksi, koja ukazuje na suštinsku razliku između jednih i drugih. A to što deluje isuviše lepo da bi bilo moguće ne znači da je nemoguće, nego samo da smo se isuviše navikli da jedino mogućim, odnosno normalnim smatramo ovo čemu smo izloženi – zavrtanju ruku zbog koga nismo u mogućnosti da prihvatimo ispruženu ruku.

I tako još otkako smo stupili na put EU integracija bez alternative. Već smo na ovom mestu ukazivali šta to znači u praksi kojoj upravo prisustvujemo, ali nije zgoreg ponoviti. ”Jednom kad neka zemlja aplicira da se priključi Evropskoj uniji, ona postaje naš rob”, objasnio je u (gorkoj) šali jedan briselski zvaničnik magazinu ”Ekonomist” još 2004. I ništa se u tom pogledu za ovih 20 godina nije promenilo, naprotiv, sad je još i znatno gore.

O tome je, uostalom, posvedočio i sam predsednik Vučić kad je najavio da će svoj odgovor na Putinov poziv kriti do poslednjeg časa, dan-dva pred put – verovatno da bi nezadovoljnoj strani ostavio što manje vremena za iskazivanje nezadovoljstva u vidu zavrtanja ruke i ostalih metoda pritisaka i ucena. Ovakva diplomatska igra žmurke na koju smo prisiljeni, osim što očigledno nije izraz uobičajene prakse, još je manje izraz naše slobode da samostalno vodimo sopstvenu spoljnu politiku. U skladu s navedenim pojašnjenjima Dmitrija Peskova i magazina ”Ekonomist”.

*

”Ako kažem da idem u Kazanj, obelodaniće da je to kraj evropskog puta Srbije i da se Srbija konačno opredelila i uništila sebe. Budem li rekao ovo drugo, reći će da sam izdao Ruse i uradio ne znam šta”, požalio se predsednik Srbije zbog izbora pred kojim se nalazi.

Ove reči zaslužuju kudikamo podrobniju analizu zato što otkrivaju i nešto više nego što je već na prvi mah evidentno.

Pre svega, ko će reći da je izdao Ruse? Rusi, kao što smo videli, iako nastavljaju da očekuju da će povodom Putinovog poziva biti urađeno ono što je – rečima Dmitrija Peskova – ”u interesu naroda Srbije”, izražavaju i znatnu količinu razumevanja za situaciju s kojom je Srbija suočena. Pri čemu tom razumevanju, sva je prilika, dodatno doprinosi i novi krug Vulinovih sastanaka s najvišim bezbednosnim zvaničnicima Rusije, koji su u poslednje vreme toliko učestali da, gotovo, prestaju da budu vest. Što upućuje na utešan zaključak da ti sastanci nisu ni namenjeni postizanju medijskog efekta nego je tu reč i o nečemu znatno konkretnijem.

No, ako neće Rusi, reći će običan ovdašnji narod, i upravo je na to Vučić mislio. Zato što zna da narod koji ga je izabrao misli ono što je i on sam pokazao na fudbalskoj utakmici Srbije i Švajcarske. Pa je u sklopu toga odlazak na Putinov poziv u Kazanj sasvim normalna pojava dok sve drugo nije normalno. Drugim rečima, put u Kazanj na BRIKS predstavlja izraz neposredne srpske demokratije, odnosno poštovanja volje naroda.

Međutim, u takvom slučaju preti ono drugo, što je prvi put obelodanjeno tako javno – pretnja zaustavljanjem evropskog puta Srbije. Što formalno i ne predstavlja Bog-zna-šta jer pouzdano znamo da još od bregzita postoje samo evropske dezintegracije a ne i integracije, ali bi moglo da sa sobom povuče i raznorazne podlosti koje ne treba odbaciti olako i neoprezno samo zato što je takvo uslovljavanje potpuno neprihvatljivo.

*

No sve ovo, naravno, nadaleko prevazilazi značaj pitanja da li će u Rusiju na BRIKS ići Vučić ili neki od najviših zvaničnika Srbije. Između BRIKS-a i EU pretnje da tamo ne odemo, u pitanju je izbor između naše slobode i neslobode. Jer se samo jedna strana ovde bavi pretnjom, ucenom i zabranom. Da li smo slobodni ili smo zarobljeni? Smemo li da postupamo u svom interesu, ili moramo da radimo u tuđem? U skladu s rečima onog briselskog činovnika iz ”Ekonomista”…

Što će reći da ćemo, tek kada utvrdimo dokle smo tačno stigli u procesu dekolonijalizacije, moći da razumemo i šta je tačno predsednik Vučić signalizirao onim srpsko-ruskim navijačkim šalom na utakmici protiv Švajcarske. Jedna mogućnost je da je to učinio kao slobodan čovek koji prijateljima javlja da im stiže u goste.

U suprotnom, svi smo, s njim na čelu, zarobljenici. Taoci podvođenja volji Brisela nazvanoj procesom EU integracija, koje, barem, nije skroz zahvatio stokholmski sindrom nego, eto, još imaju snage da sa čežnjom onim lepim šalom mahnu, da znaju šta osećamo uprkos svom žalosnom položaju, onima koji su ih oslobađali pre tačno 80 godina… A i sad nam donose svu onu slobodu koju možemo da izdržimo.

Već kroz par dana saznaćemo kako u tom pogledu stojimo.

(RT)