Мислим да у Србији полако сазрева тренутак, да се покрене озбиљна дебата о томе да ли вреди улагати националну енергију у правцу европских интеграција.Све чешћа су преиспитивања о сврсисходности уласка у организацију која је изгубила политички компас.

Нема велике разлике у њиховим политичким порукама. То су „Европа“, „бољи живот“, „сарадња са суседима“, „борба против криминала и корупције“… Николић је обећао да неће мењати статут и смањивати надлежности Војводине. Све у свему, има неких разлика у нијансама, али су се у основним ставовима веома приближили.   

Важно је лансирати подесну политичку мантру и онда је бесомучно котрљати докле год производи одређени политички привид, а при томе доноси и проценат гласова довољан да се преживи на политичкој сцени и тражи нови партнер за следећу владајућу коалицију.

Рат је био прљав јер се није могао наставити никако друкчије осим против цивила, иначе би био изгубљен. Перспектива је била катастрофална: не могу се употребити трупе на земљи да се рат брзо заврши, не може се никоме објаснити зашто се води.

Већина америчких војних партнера више је заинтересована за симболичну безбедност, него за то да играју значајнију улогу у рату. Владе тих земаља желе да покажу како су оне добри савезници и “вољни“ учесници у мисијама које воде САД, а да се притом излажу врло малим ризицима на бојном пољу.

Панарин очигледно верује да оно што се десило Совјетском Савезу и што може да се деси Руској Федерацији, једнако може да се деси и Сједињеним Државама, уколико се узме да Сједињене Државе и Русија функционишу по упоредивим системима.

„Тешко да је Вашингтон заинтересован за јачање Европске уније”, пише Јевгениј Примаков, руски државник, ветеран совјетске и руске дипломатије и обавештајне службе, у књизи „Свет без Русије?”.

Називати данас руску војску „тигром од папира“, у ситуацију када та армија тренутно има више нуклеарних бојевих глава од САД, па чак и више тенкова од САД, више је него чудно. Осим, ако у елементе поређења нису ушле и плате војника и официра.

Земља, која је једном представљала сигурно уточиште за људе попут Спинозе, какве ни једна друга држава не би трпела, сада суди онима који имају спорне ставове.Слобода говора више не постоји у земљи једном познатој по својој толеранцији и слободи.

Заједно са ММВ био сам 28. децембра 2002. код Ђинђића, у његовој резиденцији на Дедињу, и имао прилику да чујем поверљиве инструкције које је он тада дао поводом могуће продаје „Новости“.