Niko ne može imati monopol na zastupanje i tumačenje antifašizma, istorijske istine i nacionalnog interesa. Ovo nije vreme za trijumfalizam i ideološku isključivost, već za odbranu temeljnih demokratskih načela. Jedino tako ćemo moći da spoznamo koje je pravo lice Srbije.

Postoji konsenzus Druge Srbije i mnogih političkih stranaka, koje su sada okupljene u jednoumnoj i svemoćnoj vlasti, najmanje osam godina, da su njihovi najveći neprijatelji Vojislav Koštunica i DSS. I kada su na vlasti i kada nisu. I da su DSS i Koštunica dežurni krivci za sve.

Tek pažljiva analiza teksta Statuta koji dođe u Skupštinu na usvajanje pokazaće koliko je tu reč samo o dodavanju šminke, kako bi se sakrila stara, državno-dualistika ambicija vojvođanske birokratije, a koliko stvarno popravljanje jednog opasnog dokumenta.

„Država“ koja je izneverila njih, nije ista „država“ koja je izneverila nas. Njihov problem sa „državom“ leži u fizičkoj nemogućnosti vladajuće elite da zaštiti njihove političke i socijalne kaprice. Problem koji njihova „država“ ne može da reši smo mi, svi mi koji mislimo drugačije od njih.

U ovom slučaju, čini mi se da je taj “drugi posao” ponovno uvođenje neke vrste vanrednog stanja, neke vrste nove “Sablje”, jer se marginalizuje svaki glas “protiv” i svaka ozbiljna, dubinska kritika vladajućih struktura. Dugoročni cilj ove operacije bi moglo biti još direktnije stavljanje Srbije pod strani protektorat.

Možda na taj način i po tu cenu Tadić i može kupiti malo vremena kod onih koji mu sada aplaudiraju dok za njihov račun obavlja prljavi posao. Ali ne može kupiti njihovu milost, niti spasiti svoju dušu. A kad kosa ponovo dođe do njega, više neće biti nikog da ga brani. Ili makar da za njim žali.

Zašto nismo krenuli u protestnu šetnju protiv nasilja za neku žrtvu među nama? Zašto nam je bilo potrebno stradanje stranog državljanina kao inicijalna kapisla za pokretanje masovnih protesta? Duboko saosećam bol porodice, ali me još više boli neosetljivost Srba za stradanje svojih sugrađana.

Ubistvo devojčice u Avganistanu dogodilo se 23. juna 2009. i čitava stvar je od tada zataškavana. Naravno mi smo bolji, mi smo duševniji, mi smo dublji, mi više patimo. Kakva fenomenalna iluzija, kakva samo-laž, kakva neverovatna glupost prihvatanja vladajuće dogme.

Kod nas se ne govori samo o obračunu protiv huligana, kriminalaca i nasilnika, već se anatemišu nacionalistički pokreti iz suštinski političkih razloga. U slučaju Tatonove smrti ne sme biti politizacije jer je reč o zločinu koji se mora tretirati tako i nikako drugačije.