Poslanica „Pseudo-Ibrahima Traorea“ afričkom i srpskom narodu - kolonijalizam danas ima novo lice

Prethodnih dana po društvenim mrežama su se viralno širili video-zapisi i transkripti govora koji je, navodno, pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija održao predsednik Burkine Faso, kapetan Ibrahim Traore. Tekst su delili i komentarisali novinari i javne ličnosti širom sveta, da bi se na kraju ispostavilo da je govor falsifikat koji su nepoznate osobe iz nepoznatih razloga montirale na stare snimke Traorea pomoću nezaobilazne veštačke inteligencije.

„Govor“, međutim, nije postao viralan zato što ga je izgovorio „Ibrahim Traore“, niti zato što je iznet „u Ujedinjenim nacijama“, već zato što je njegov autor – ko god bio – izuzetno precizno, pedantno i politički potentno zahvatio celi splet neokolonijalnih problema sa kojima se suočava Traoreova revolucija u Burkini Faso, a sa njom i većina afričkih zemalja.

I ne samo to – uz minimalne izmene (recimo, ako „Burkinu Faso“ zamenimo sa „Srbija“, a „Afriku“ sa „Balkan“), Pseudo-Traoreov govor besprekorno dijagnostifikuje neokolonijalni sistem kontrole koji se primenjuje i u našoj zemlji i nudi našem narodu valjane i primenjive vrednosne smernice za izlazak iz začaranog kruga i obnovu nacionalnog dostojanstva.

Svesni da je istina istina čak i ako je piše „veštačka inteligencija“, odlučili smo da ovaj „lažni-ali-istiniti“ govor koji Ibrahim Traore nije izgovorio (ali je mogao, a možda i hoće?!) prenesemo u celini.

„Pseudo Traore“ - Afrika neće klečati

Afrika nije prosjak. Afrika nije bojište. Afrika nije vaš eksperiment, vaša marioneta, vaše skladište sirovina. Afrika se ne uzdiže da bi klečala, već da bi stajala. I danas kažem pred ovim velikim skupom narodā – Afrika neće klečati

Poštovani delegati, šefovi država, nacionalne vođe, uvaženi predstavnici naroda velikih i malih. Pozdravljam vas ne kao profesionalni diplomata, niti kao čovek odgojen za banketne sale i rukovanja. Ne izlazim pred vas govoreći uvežbanim jezikom uglancane politike. Izlazim pred vas kao vojnik svog naroda, kao zaštitnik jedne ranjene zemlje, kao sin kontinenta koji je nosio krst sveta, ali nikada nije nosio njegovu krunu. Zovem se kapetan Ibrahim Taore, predsednik Burkine Faso. I danas ne govorim samo u ime 22 miliona duša u mojoj zemlji, već i u ime kontinenta čije su priče izopačene, čiji je bol ignorisan i čije je dostojanstvo rasprodavano iznova i iznova na oltaru stranih interesa. Afrika nije prosjak. Afrika nije bojište. Afrika nije vaš eksperiment, vaša marioneta, vaše skladište sirovina. Afrika se ne uzdiže da bi klečala, već da bi stajala. I danas kažem pred ovim velikim skupom narodā – Afrika neće klečati.

Prvo, o lažnoj velikodušnosti globalne politike. Decenijama ste nam slali pomoć jednom rukom, dok ste drugom isisavali našu životnu snagu. Gradite bunare u našim selima dok vaše korporacije isušuju naše reke. Donirate vakcine, ali patentirate lekove. Govorite o klimatskoj akciji, ali nastavljate da finansirate upravo one snage koje pale naše šume i isušuju naša jezera. Kakva je to velikodušnost? Ona koja hrani usta, ali ućutkuje glas. Ona koja održava čoveka živim taman toliko da bi ostao zavisan. Mi nismo slepi pred ovim licemerjem. 

Da budem jasan: mi nismo nezahvalni za iskrenu humanitarnu pomoć, ali odbacujemo globalni poredak koji maskira eksploataciju kao partnerstvo. Odbacujemo finansijske institucije koje pozajmljuju jednom rukom, a kradu suverenitet drugom. Afrika više ne želi milostinju. Mi želimo pravdu. Želimo kontrolu nad sopstvenim sudbinama.

Drugo, o lancima kolonijalizma i njegovih modernih naslednika. Naše rane nisu počele sa nama. One su nasleđene zaostavštine imperijalnog ludila koje nas nije videlo kao ljude, već kao jeftinu robu, radnu snagu, alat. 

Moje pretke niko nije konsultovao kada su mape crtane lenjirom i šestarom u Berlinu. Granice Burkine Faso, kao i mnogih afričkih zemalja, nisu iscrtali naši preci, već ljudi koji nikada nisu kročili na naše tlo, koji ništa nisu znali o našim jezicima, plemenima ili duhovima.

Danas kolonijalizam ima novo lice. Nosi odelo. Organizuje forume. Potpisuje ugovore u Ženevi, Parizu i Vašingtonu. Ali i dalje uzima bez dozvole. I dalje naređuje umesto da razgovara. I dalje ućutkava umesto da sluša

Danas kolonijalizam ima novo lice. Nosi odelo. Organizuje forume. Potpisuje ugovore u Ženevi, Parizu i Vašingtonu. Ali i dalje uzima bez dozvole. I dalje naređuje umesto da razgovara. I dalje ućutkava umesto da sluša. Ako želite da govorite o miru, onda počnimo tako što ćemo odbaciti arogantnu predstavu da je mir nešto što samo vi možete da nas naučite.

Treće, o eksploataciji resursa i mitu o razvoju. Zovu nas „zemljama u razvoju“, kao da nas vekovi pljačke nisu unazadili. Kao da zlato iz naše zemlje, dijamanti iz naših reka, nafta ispod naših nogu, nisu izgradili nebodere u kojima ova skupština zaseda.

Recimo iskreno: Afrika je bogata. Bogata je mineralima, kulturom, mudrošću i mladošću. Ali vi ste nas naučili da merimo bogatstvo kroz BDP i vrednost izvoza. Vi zovete „razvojem“ kada strana kompanija poseduje 90% zlatnog rudnika na našoj zemlji. Zovete „napretkom“ kada vaše bezbednosne snage čuvaju rudnike kobalta, ali ne i škole naše dece. To nije napredak. To je gusarenje sa legalnim papirima.

Vi zovete „razvojem“ kada strana kompanija poseduje 90% zlatnog rudnika na našoj zemlji. Zovete „napretkom“ kada vaše bezbednosne snage čuvaju rudnike kobalta, ali ne i škole naše dece. To nije napredak. To je gusarenje sa legalnim papirima

Rudari vuku vreće kobaltne rude u rudniku Šabara blizu Kolvezija u Demokratskoj Republici Kongo

Od sada ćemo sami definisati razvoj onako kako nama odgovara. Razvoj koji stavlja decu u učionice, a ne minerale na teretne brodove. Razvoj koji poštuje zemlju, narod i dušu nacije.

Četvrto, o suverenitetu i spoljnom mešanju. Zašto kad god neka afrička zemlja donese neke nezavisne odluke, počnu da nas nazivaju nestabilnim? Zašto nas, kada tražimo vojnu saradnju van kolonijalne sfere, etiketiraju kao pretnju?

Burkina Faso je izabrala put suvereniteta. To nije pretnja miru. To je proglašenje punoletstva. Više nismo pod vašim starateljstvom. Više nismo vaši mlađi partneri u diplomatiji. Mi smo slobodan narod. Ako nacija odabere partnere koji je poštuju, umesto da je eksploatišu, to nije pobuna. To je mudrost.

Neka se zna: nijedna strana sila neće diktirati saveznike Burkini Faso. Gradićemo odnose zasnovane na uzajamnom poštovanju, a ne na istorijskoj krivici ili sadašnjem zastrašivanju. 

Burkina Faso je izabrala put suvereniteta. To nije pretnja miru. To je proglašenje punoletstva. Više nismo pod vašim starateljstvom. Više nismo vaši mlađi partneri u diplomatiji. Mi smo slobodan narod. Ako nacija odabere partnere koji je poštuju, umesto da je eksploatišu, to nije pobuna. To je mudrost

Peto, o terorizmu i industriji ratova. Pitate se zašto ima nasilja u Sahelu. Pitate zašto naši mladi uzimaju oružje u ruke. Ali ne pitate kome ide na korist kada naše rudnike čuvaju privatni plaćenici, dok naši sela ostaju izložena. Ne pitate kako oružje stiže u pustinje koje ne proizvode čelik. Ne pitate zašto mirovne misije nikada ne okončavaju rat.

Istina je da su mnoga takozvani „rešenja“ za afričke bezbednosne probleme najobičniji poslovni modeli. Beskrajni sukob postao je tržište, a afričko stradanje pretplatna usluga. Burkina Faso je odlučila da prekine taj ciklus. Borićemo se protiv terora, ali ne zavisnošću. Osiguraćemo našu naciju, ne stranim naređenjima, već nacionalnim dostojanstvom.

Šesto, o migracijama i ljudskom dostojanstvu. Ne želimo da se naša omladina davi u Mediteranu. Ne želimo da naši najbistriji umovi beže u zemlje koje su nas nekada zvale divljacima. Ne želimo devizne doznake. Želimo razloge da naši ljudi ostanu.

Zašto naši mladi beže? Ne zato što nam nedostaje lepota, već zato što nam nedostaju prilike. Ne zato što mrzimo svoju zemlju, već zato što se sa našom zemljom postupa kao sa tuđom imovinom.

Migracija nije kriza. Ona je simptom ratova koje nismo mi započeli. Zajmova koji nam nisu bili potrebni. Svetskog poretka koji govori našim mladima da vrednost imaju samo kada odu od kuće. Rešenje nisu granične ograde. Rešenje je pravda

Migracija nije kriza. Ona je simptom ratova koje nismo mi započeli. Zajmova koji nam nisu bili potrebni. Svetskog poretka koji govori našim mladima da vrednost imaju samo kada odu od kuće. 

Rešenje nisu granične ograde. Rešenje je pravda.

Sedmo, o mestu Afrike u svetu. Afrika nije greška koju treba ispraviti. Afrika nije propali kontinent. Afrika je materica sveta, kolevka civilizacije, čuvar nade za sutrašnjicu.

Mi smo učinjeni nevidljivima globalnim odlukama koje nas duboko pogađaju. U Savetu bezbednosti UN, Afrika sa 54 suverene države nema stalno mesto. Kakva je to pravda? Vi to zovete „ravnotežom“. Mi to zovemo izdajom.

Govorite o demokratiji, ali održavate globalnu strukturu u kojoj moćni manjina ima pravo veta na snove većine. Više nećemo šaputati u prostorijama u kojima imamo pravo da govorimo punim glasom

Govorite o demokratiji, ali održavate globalnu strukturu u kojoj moćni manjina ima pravo veta na snove većine. Više nećemo šaputati u prostorijama u kojima imamo pravo da govorimo punim glasom.

Osmo, o veri i duhovnom dostojanstvu. Mi smo duhovan narod. Pre vaših katedrala, naši preci su pevali nebu. Pre vaših misionara, znali smo jezik reka i zakone svete šume.

Hrišćanstvo je došlo, islam je došao, a mi smo ih prihvatili, ne kao robovi, već kao tragači. Ali sada pitamo: hoće li crkva i džamija istinski stati uz nas kada ljude raseljava pohlepa maskirana kao globalizacija? Hoće li vaši propovedima odjekivati naši jauci, ili samo pesme moćnih?

I vera mora biti dekolonizovana. Mora hodati sa siromašnima, a ne privilegovanima.

Deveto, o jedinstvu afričkih naroda. Ovo nije govor jedne zemlje. Ovo je glas kontinenta. Vidite Mali, Niger i Burkinu Faso kako stvaraju nove uzajamne veze. Plašite se našeg jedinstva. Zašto? Zato što ono razbija mit da Afrika može da se uzdigne samo pod vašim nadzorom.

Ujedinjujemo se, ne da bismo ratovali, već da bismo se borili za dostojanstvo. Da bismo jedni druge ohrabrili, da bismo čuvali jedni druge kada nam svet okrene leđa. Panafrikanizam nije san. On je naša slamka spasa

Ujedinjujemo se, ne da bismo ratovali, već da bismo se borili za dostojanstvo. Da bismo jedni druge ohrabrili, da bismo čuvali jedni druge kada nam svet okrene leđa.

Panafrikanizam nije san. On je naša slamka spasa. Gradićemo ga kamen po kamen, srce po srce, uz vaše odobravanje, ili bez njega.

Deseto, mladima Afrike. Momku koji prodaje narandže na ulici. Devojčici koja pešači 10 kilometara do škole. Detetu čija je jedina igračka kamen, ali koje sanja o zvezdama. Vi ste razlog zašto se borimo.

Ne verujte u laž da je vaš kontinent proklet. Vi ste blagoslov. Ne zavidite na stranim pasošima. Budite ponosni na svoje ime, svoju zemlju, svoje korene. Svet vam možda sada ne aplaudira, ali budućnost će vaša imena izgovarati sa poštovanjem.

Afrika neće klečati. Ne dolazim da nekome objavim rat. Dolazim da objavim volju. I zato nećemo klečati pred strahom. Nećemo klečati pred stranim bankama. Nećemo klečati pred prevaziđenim imperijama koje se izdaju za 'prijatelje'

Jedanaesto, završne reči. Nećemo klečati. Ne dolazim da nekome objavim rat. Dolazim da objavim volju.

I zato nećemo klečati pred strahom. Nećemo klečati pred stranim bankama. Nećemo klečati pred prevaziđenim imperijama koje se izdaju za prijatelje.

Afrika ne traži mesto za vašom stolom. Mi pravimo svoj sto – sto za kojim nijedno dete ne jede poslednje. Za kojim nijedna nacija nije ućutkana jer nema nuklearno oružje. Za kojim se pravda ne prelama kroz filter rase ili istorije, već se deli kao što se deli vazduh.

To je naša vizija i to je naš zavet. Neka svet to čuje danas i uvek.

Afrika neće klečati.

Hvala vam.

Sa engleskog za NSPM preveo Nikola Tanasić