Ајлан Курди и друге мигрантске приче - поглед с друге стране зида

Када сам у јануарском тексту [1], написаном након напада на Шарли Ебдо, поменуо хипотетичке муслиманске армије које би преко Балкана кренуле у Европу, ни слутио нисам да ће сличне ,,армије'' то заиста ускоро и урадити. Наглашавање да би Србија у таквој хипотетичкој ситуацији требало само да очисти путеве да што брже прођу и понуди им сендвиче и кебабе, уз жеље за срећан пут ка Европи, било је у сврху наглашавања чињенице да Србија није ништа урадила да изазове било који проблем настао на Блиском истоку. Пошто нисмо били део проблема, не можемо да будемо ни део решења. Европа би о томе требало да се договори са собом, и са мигрантима који свакодневно пристижу.

Армије миграната нису војне џихадистичке формације, али их свеједно у Европи многи доживљавају као такве. Одједном су се појавила и страховања за ,,хришћанску Европу'', за коју мађарски премијер Орбан сматра да је мигранти подривају[2]. Јер, Европа је атеистичка, све док смо сви хришћанског порекла. Чим се појаве људи из муслиманских држава, макар они углавном били из бивших секуларних држава и атеисти, Европа напрасно поново постаје хришћанска. Таква ксенофобија иде дотле да постоје чак изругивања трагедијама.

Као оној када се чамац са Сиријцима преврнуо код Бодрума, и када су се утопили сиријски дечаци Галип (5) и Ајлан Курди (3), заједно са мајком [3]. Орбан је након тога изјавио да то није ,,морални аргумент да се отворе врата Европе за избеглице' [4], а британски политичар Питер Баклич је јавности објаснио да је мали Ајлан ,,страдао због похлепе својих родитеља'' [5].

Због тога сам желео да подсетим да мали Ајлан није једини, и да чак много више има оних чији родитељи нису ,,похлепни'', и чије судбине су директна, најдиректнија последица европске и америчке похлепе.

Доа ел Замел - херој Медитерана

Доа ел Замел је имала шеснаест година кад је њена породица одлучила да напусти северозападну Сирију. Преко Јордана су стигли у Египат, где је радила као кројачица, помагајући тако оцу берберину. Како то обично бива, Доа се заљубила. Две године касније, вереник Басем и она схватили су да за њих нема будућности у Египту, па су одлучили да крену за Европу, до Шведске, где је Доа имала рођаке. Мигрантски пут из Египта ка Европи водио је преко Медитерана. Иако је плашила воде јер није умела да плива, Доа се охрабрила сновима о бољем животу и срећној будућности са вереником Басемом.

Пре тачно годину дана, 6. септембра 2014. платили су пут кријумчарима и у малом чамцу кренули преко мора. Након четири дана, пришао им је други брод са кријумчарима, који су им наредили да пређу на њега. Брод је био мањи, зарађао, и сви мигранти су одбили. То је наљутило кријумчаре, па су почели да круже око њиховог брода и бацају комаде метала и дрвета на њих. На крају су се својим бродом залетели у брод са избеглицама. Направили су велику рупу на боку и брод је одмах почео да тоне. ,,Нек вас рибе поједу'', смејали су се док су одлазили. Брод је потонуо за неколико минута, и са собом на дно понео 400 људи. Басем је пронашао појас за спасавање, ухватио Доу за руку и повукао је даље од брода.

Сто преживелих се окупило на отвореном мору. Следећег дана, неки су већ изгубили наду. Један човек је скинуо прслук и потонуо. Неки су умрли од хладноће. Палестинац је пришао Басему и Дои и пружио им деветомесечну унуку Малек. ,,Молим вас, узмите бебу. Ја сам јако уморан.'. Након тога се препустио и нестао у мору. Сутрадан је Басем такође изгубио снагу. Доа га је молила да издржи, да не губи наду у њихову будућности, али узалуд. Све што јој је рекао било је ,,Опрости љубави, што сам те довео у ову ситуацију. Никад нисам волео никога, као што волим тебе.'' Утопио се пред њеним очима. Истог дана касније пришла јој је жена, и предала јој 18 месеци стару девојчицу Маса. Њена старија сестра се управо утопила и мајка је знала да не сме да дозволи да се то догоди и Маси. ,,Молим те, узми ово дете. Ја нећу преживети.'' И она се утопила.

Доа је имала страх од воде, није умела да плива, а била је усред отвореног мора, са две гладне, жедне и уплашене бебе, и још једним четворогодишњим дечаком, о којима се бринула пуна четири дана. У близини Крита спасао их је трговачки брод, са кога су их неким чудом приметили у води. Дечак није преживео, а осмомесечна беба је преминула мало након што су укрцани на брод. Доа и Маса су пребачене грчким хелихоптером у болницу на Криту. Они су део мале групе од свега 11 преживелих, са брода од 500 људи. У Грчкој је покренута акција да им се додели држављанство, а Атинска академија је Дои уручила годишњу награду[6] [7].

Сафа - нормално дете у поремећеном свету

Сафа живи са својом породицом у избегличком кампу Кавергоск, у курдском делу Ирака. Када је УНИЦЕФ пронашао ову Сиријку, изгледала је као обично дете, као било које друго дете било где на свету. Била је мало тужна јер живе у малим шаторима и јер нема шире породице и пријатеља које би посетила у време Бајрама, али је деловала радосно и пуна оптимизма. За крај је хтела да поздрави сву децу света - ,,Надам се да захваљујете Богу за благослов којег имате у својим домовима и државама. Хвала пуно, и не заборавите нас.''

Две године касније, тим УНИЦЕФ-а је поново посетио Сафу у истом избегличком кампу. Она и даље звучи као да има наду, и даље иде у школу сваки дан, и има планове за будућност, али још увек живи у истом шатору и мало тога се променило. Све то је оставило последице. Она поново има поруку за свет, али овај пут нема никакве сумње око тога ко је кривац.

Нироз

Нироз је паметна десетогодишња девојчица која живи у кампу Домиз, у северном Ираку. Сваки дан доноси воду и храну за своју породицу и обува свог немоћног оца. Воли да игра шах јер је то ,,игра паметних људи''. Жели да постане хирург и подучава нас како је школа важна, јер ,,да нема школа, не би било ни болница, ни школа ни ничега'' и нико не би ништа знао.

Иса - мали флаутиста у Истанбулу и друге приче

Иса је мали Сиријац који, уместо да проси на улици, свира своју флауту (или мелодику) на улицама Истанбула. Кад му неки пролазник да поморанџу, иако је сиромашан, нуди да је подели са сниматељем. Након што му полицајац одузме флауту, и даље се не окреће другим начинима доласка до новца, него купује нову [8]. Или непознати храбри дечак из Сирије је зрелији од многих одраслих, прерано суочен са филозофским питањима, у ситуацији у којој нико никада нигде не би смео да буде [9]. Има много трагичних прича да се испричају [10], а многе од њих никада неће бити испричане [11].

Све ове и стотине хиљада других трагичних прича резултат су похлепне САД и европске блискоисточне политике. Избеглице не страдају зато што су похлепне, него зато што беже од похлепе других. Кад се негде изазове ратна бура, резултат су таласи избеглица. Зауставите буру и таласи ће сами престати.