Americi ne odgovara jaka Evropa

 (Politika, 01.02.2009)

„Teško da je Vašington zainteresovan za jačanje Evropske unije”, piše Jevgenij Primakov, ruski državnik, veteran sovjetske i ruske diplomatije i obaveštajne službe, u knjizi „Svet bez Rusije?” – gde zapravo već upitnik u naslovu nagoveštava sud autora o fenomenu „opadanja interesovanja za Rusiju”, „na Zapadu, a posebno u Sjedinjenim Državama”. U korist, kaže Primakov – „rastuće pažnje” poklonjene Kini, mada „neretko” na uštrb zanemarenog značaja „ruskog faktora”, što je rezultat „Rusiji neugodnog” poređenja njenog doprinosa ekonomiji sveta, „s celim nizom postindustrijskih zemalja”.

Razumljivo, Primakov piše da je u pitanju „politička kratkovidost”, ne sumnjajući da će stvari doći na mesto. Jer, tu su činjenice – pojedinost o „najvećoj teritoriji (Rusije) na svetu”, o „50 odsto svih raspoloživih resursa na planeti”, o „visokom intelektualnom potencijalu”, a na kraju i o „nuklearnom oružju i mogućnostima njegovog dobacivanja”, a u ovom poslednjem s Rusijom su rame uz rame jedino SAD.

Posledice irskog „ne“

Međutim, vratimo se Americi i Evropi.

„U svakom slučaju”, navodi Primakov, „ishod referenduma u Irskoj, protiv olakšane verzije ustava EU, nije onoliko gorkog razočaranja izazvao u Vašingtonu koliko u Briselu. Ne mislim da SAD imponuje i ta varijanta koju iznosi Sarkozi: da je, ukoliko se u Irskoj ne preglasa u korist ustava, mogućno udruživanje nekoliko većih zemalja EU – Francuske, Nemačke, a zatim i drugih država osnivača – Holandije, Belgije i Italije. Mogućno, takođe i Austrije, Španije i Portugalije. Predsednik Francuske je boravio u Londonu, gde mu je organizovan svečani susret, ali rezultati pregovora nisu izmamili zvuke fanfara. Može se smelo tvrditi da obrazovanje centra EU od starih članova Unije, pa još bez aktivnog učešća u tom centru Velike Britanije, tim pre ne odgovara Sjedinjenim Državama. Ali tendencija ka takvoj podeli EU postoji”, tvrdi Primakov.

Primakovljeva teza je da Evropi ne odgovara, ili joj sve manje odgovara da sledi putem kojim predvodi Amerika. Doduše, istovetna teza je i u osnovi jednog od polaznih postulata ruske spoljne politike – potencirana ponavljanim signalima Moskve Evropi, da su njeni interesi u vezama s Rusijom, a ne u funkcijama mlađeg, u „prevaziđenom NATO-u”.

Prema Primakovu, „centar EU” (izraz koji sama EU nikada ne upotrebljava!) i sam je svestan tačnosti bar prvog dela tog ruskog postulata – tog koji se tiče političkog sleda Evrope za Amerikom. Kao dokaz autor nudi poznatu epizodu svojevremenog Šrederovog i Širakovog otpora Bušovom napadu na Irak, ali dopunjenu pikanterijom – da je politički gnev Evropljana čak i Moskvu naveo da „rashlađuje”, ako ne baš i miri, evroatlantske saveznike. „Ma koliko zvučalo paradoksalno, ali Putin je savetovao Šrederu i Širaku da smekšaju antiameričke formulacije u saopštenjima – shvatao je krajnju nekorisnost igre na suprotstavljanju zapadne Evrope Sjedinjenim Državama.” Bilo je važnije pokušati i „zajedničkim naporom uticati na politiku SAD, te oslabiti uticaj neokonzervativaca na predsednika Buša”, piše Primakov. (Izabrane odlomke njegove tek štampane knjige objavio je izdavač, „Rosijska gazeta”.)

Potraga za poslušnicima

Autor ne previđa da Evropu i Ameriku povezuje čvrsto tkivo srodstva, sećanja na rat (takođe i na Hladni rat) i pripadnosti i privrženosti istovetnim civilizacijskim vrednostima, ali zaključuje – „svejedno, prelaz na mnogopolarni poredak doveo je do otkaza blokovske discipline”. Putinovih prijatelja Šredera i Širaka nema na vodećim funkcijama, ali gospođa Merkel i Sarkozi takođe su blokovski nedisciplinovani. Autorov kriterijum za ocenjivanje je odluka gospođe Merkel da ne odstupi od izgradnje rusko-nemačkog gasovoda dnom Baltičkog mora. Takođe – i Sarkozijeva ideja o ustanovljenju „čisto evropske vojne strukture, koja će, makar i imajući veze s NATO-om, ipak ostati autonomna organizacija EU”.

Da li će „Sarkozijev predlog trijumfovati, pokazaće vreme”, ali zar nije bilo slično kada je svojevremeno i Nemačka izgurala evro? SAD mogu biti spokojne, kaže Primakov. Evropska unija „nikada neće preći na antiameričke pozicije”. „Ali, odgovara li Vašingtonu ta neosporiva činjenica, da će na snazi dobijati tendencija samostalnosti Evropske unije?”

NATO je proširivan zato što su Vašingtonu potrebni poslušniji članovi. Drugim rečima, ambicije SAD su globalne, a to Evropu ne interesuje – bar po proceni ovog veterana ruske diplomatije.

(Petar Popović)