Američki san - Buđenje (II) "Dve Amerike" i policijska država

Termin ''dve Amerike'' ušao je u širu upotrebu 2004. godine, nešto ranije nego što je počela naša priča o ''dve Srbije''. Senator i predsedniki kandidat DŽon Edvards je tada govorio o Americi onih koji imaju i onih koji nemaju, o onima koji imaju najbolje zdravstevno osiguranje i onima koji ga uopšte nemaju, o onima koji idu u najbolje škole, i onima koji mogu samo u najlošije. Sam termin je zapravo prvi izgovorio Martin Luter King, misleći na podeljenu crnu i belu Ameriku. Kad je Tramp došao na vlast, smisao fraze ''dve amerike'' bio je onaj Edvardsov, o Americi bogatih i siromašnih. Od nedavno, taj termin se vratio svom izvornom značenju, onom Luterovskom.

Decenijama su se političke partije pred izbore, kao u pozorištu, prepirale oko dva glavna i jedina različita stanovišta, koje su javnosti predstavljene kao nepremostive podele – za ili protiv abortusa i za ili protiv oružja. Teme koje su u ostatku sveta samo deo političkih različitosti, kod njih su bile jedina osnova za političke sukobe. Tek dolaskom Trampa, otvorile su se i neke druge teme.

Kada danas Amerikanci govore o dve Amerike, to ne znači nužno da je reč o podeljenoj državi, nego da se radi o normalnoj državi u kojoj po prvi put istinski postoje različiti stavovi. U politički diskurs su po prvi put ušli suštinski različiti pogledi na međunarodnu politiku, zaštitu američke privrede i radnih mesta. Po prvi put su pored abortusa i oružja velike teme postale i imigracija, fraking, odnos prema muslimanima, stanje u policiji, međunarodna politika i stav prema međunarodnim sporazumima, nuklearnom naoružanju, odnos prema NATO...

Nikada ranije se nije više govorilo o razjedinjenosti, i nikad ranije nije bilo više različitih stavova dve najveće partije. Ali, iako različiti politički pogledi mogu da izazovu polarizaciju, oni nisu jedini uzrok toga, samo su pokazatelj da postoji demokratija. Zbog toga čudi što u državi koja se hvali najboljom demokratijom na svetu, odjednom postoji toliko podela, koje su nastale upravo zbog različitih mišljenja. Podele su ušle i u porodice. Više od četvrtine Amerikanaca prekinuli su veze sa prijateljem ili članom porodice, zbog političkih stavova [1].

Jedine prave ''dve Amerike'', različite i suprotstavljene po brojnim stvarima, su Amerika do Prvog svetskog rata i ona koja je nastala posle njega.

Do početka dvadesetog veka, spoljna politika Amerike je bila takva da bi se danas nazvala izolacionističkom. Sledili su uputstva Osnivača nacije, koji su i zamislili takvu državu. DŽordž Vašington je u svom poslednjem obraćanju američkoj naciji rekao da bi za njih bilo najbolje da ''prema stranim nacijama razvijamo naše komercijalne odnose i da sa njima imamo najmanje moguće političke veze'' [2]. DŽejms Medison, četvrti predsednik, jedan od Osnivača nacije i ''otac Ustava'', napisao je ''Od svih neprijatelja slobode najviše se treba plašiti rata, zato što uključuje i razvija klice svih drugih. Rat je roditelj armija; iz njih proizlaze dugovi i takse; i armije, i dugovi, i takse su poznati instrumenti za dovođenje mnogih pod dominaciju nekolicine'' [3].

Prva Amerika je bila protiv rata, zbog toga što su znali da od rata korist ima manjina. Sam DŽordž Vašington, prvi predsednik i vrhovni komandant američke revolucionarne vojske, na vrhuncu moći, u trenutku preuzimanja dužnosti prvog čoveka vojske, rekao je ''Kad kažemo vojnik, mi ne zapostavljamo građanina, i najiskrenije ćemo se radovati sa vama u srećnom trenutku uspostavljanja američke slobode (...) koje će nam omogućiti da se vratimo našim privatnim poslovima, u naručje slobodne, mirne i srećne zemlje'' [4]. Svi osnivači američke nacije bili su protiv rata i protiv formiranja stalne stajaće vojske. To je bilo vreme kad se rat zvao pravim imenom – rat, antipod mira. Umesto današnjih kovanica ''humanitarna intervencije'', ''vojna akcija'', ''misija razoružavanja'', ''konflikt'', ''sukob''...

To je bila politika koja je trajala više od jednog veka. Politika nemešanja sa državama starog sveta i politika razvijanja svoje ekonomije. Ona bi se danas zvala politika neutralnosti, izolacionizam, ne-intervencionizam, možda pre svega i najaktuelnije – America First. Takva Amerika je bila istinski predvodnik čitavog ''slobodnog sveta'', ideal demokratije, prosperiteta i razvoja.

Pored toga što su takvu politiku zagovarali i vodili prvi predsednici, ona je od prve polovine devetnaestog veka, bila zasnovama i na principima ustanovljenim u Monroovoj doktrini. Ona je predstavljena Kongresu 1823. godine i u njoj se od evropskih nacija zahtevalo da ne pravi nove kolonije od tek oslobođenih država Južne Amerike. Zauzvrat, SAD su se obavezale da se neće mešati u poslove evropskih država.

Postoji zanimljiva anegdota iz tog perioda, koja puno govori o razlikama između dve istorijske Amerike. Kada je Lajoš Košut nakon neuspešne revolucije, stigao u SAD 1851. godine, dočekan je sa oduševljenjem kao revolucionar i ''čovek slobode''. Njujork je zahvatila ''Košut manija'', svi su nosili ''Košut kravate'' a restorani su služili gulaš [5]. Svi vodeći političari su ga rado primili i oduševljeno govorili o njemu [6]. Ali, i pored takve velike naklonosti, kada je zatražio pomoć za revoluciju, nije je dobio. Nije bilo ''fondova za podsticaj demokratije'', nije bilo finansiranja ''slobodnih medija'', ni propagiranja ideje ''slobodnog društva''. Amerika je ozbiljno shvatala svoju politiku ne-intervencionizma.

Preokret je došao 1898. godine, koja označava kraj izolacionističke politike, i početak Američkog intervencionizma, koji traje i danas. Za predsednika je došao Vilijam Mekinli. Ako je Vašington otac američke nacije, onda je Mekinli otac ove nove (druge) Amerike. Neki Kubanci su dve decenije do tad tražili nezavisnost, ali malo ko je u SAD obraćao pažnju na njih. Kada je za predsednika postavljen Mekinli, kubanci su promenili taktiku. Tražili su ''slobodu'', ''nezavisnost'', i poredili Španiju sa Englezima. Onda se i štampa dohvatila te teme, i počela da piše o španskim zlodelima na Kubi.

I pored protivljenja investitora sa Volstrita i vlasnika plantaža na Kubi, Vašington je počeo da šalje note Španiji, u kojima je izražavao ''zabrinutost'' zbog dešavanja na Kubi. Vojni brod USS Maine poslat je 1898. u Havanu. Kad je eksplodirao u luci, poginulo je 252 mornara, a za to je optužena Španija. Iako je tada čuveni Pulicer privatno pisao da ''niko ko nije u ludnici ne veruje da je Španija odgovorna'' [7], njegove (i sve druge) novine su javno tražile odgovornost i pozivale na rat.

Naravno, kasnije istrage su utvrdile da je uzrok bio nemar i slučaj, ali to je bilo kasnije. Ta eksplozija vojnog broda, USS Maine, bila je preteča mnogih drugih ''lažnih oznaka'' – potapanje RMS Lusitania za ulazak u Prvi svetski rat, incidenta u Zalivu Tonkin za početak Vijetnamskog rata, Sadamovih oružja za masovno uništenje, Gadafijevih raketa, Asadovih bojnih otrova, Račak, Merkale...

Španija je pristala da Kubi da autonomiju, ali je predsednik Mekinli zahtevao nezavisnost. Španija je potpisala primirje sa teroristima na Kubi, ali predsedniku to nije bilo dovoljno. Zahtevao je od Kongresa da objavi rat, i usput je zaboravio da ih obavesti da je Španija proglasila primirje.

Rat je naravno proglašen, i Kuba je na brzinu oteta od Španije. Usput, kad su već vojnim brodovima izašli na more, zauzeli su i Portoriko. Američka javnost je nakon toga bila oduševljena uspešnom borbom za ''američke ideale'', ''američki način života'', protiv tiranije ''starog sveta''... Ova retorika izuzetnosti i ljubavi prema intervencionističkoj vojsci zadržala se do danas.

Amerika je nakon toga zauzela i Filipine, i proglasila aneksiju Havaja. Predsednik Mekinli je objasnio da su morali da uzmu Filipine, da bi ih ''edukovali, civilizovali i pokrstili''. Ponovo je zaboravio da pomene da su Filipinci u to vreme već bili pokršteni katolici.

Naslednik Mekinlija bio je zamenik sekretara Mornarice u njegovoj vladi, Teodor Ruzvelt, koji je samo nastavio istu politiku suptilnih laži koji idu u korist sukoba. Poznat je po izreci ''Govori tiho i nosi dug štap''. Čini se da je njegov jedini problem bio taj što nije imao protiv koga da vodi rat. Poznat je incident u Maroku, koji je ovekovečen u čuvenom holivudskom filmu Vetar i lav, kada je poglavica nekog plemena Raisuli oteo trgovca Perdikarisa, i od Amerike tražio odštetu. Ruzvelt je odmah poslao bojne brodove u Tangir, sa kratkom telegrafskom porukom – ''Perdikaris živ ili Raisuli mrtav''. Kao i prethodnik, i on je ''zaboravio'' da objasni svojim sugrađanima da nije bilo potrebe za sukobom, jer trgovac i nije bio Amerikanac.

Jedan drugi Ruzveltov sukob je napravio novu prekretnicu i presedan u američkim intervencijama. Amerikanci su želeli da naprave Panamski kanal, koji je prolazio kroz teritoriju tadašnje Kolumbije. Kada je kolumbijski Senat to odbio, Ruzvelt je aktivno novcem podržao separatističku opoziciju, koja je želela nezavisnost Paname. Nakon što su borbe počele, poslao je vojne brodove da blokiraju pokrete Kolumbijskih trupa. Panama je ''oslobođena'', pa je onda postala protektorat Amerike (do 1939.), sporazum je potpisan i gradnja kanala je mogla da počne. Ruzvelta nije bio stid što je bio prvi predsednik koji je zaobišao Senat i što je o svemu sam odlučio. Ponosno je izjavio da je zauzeo Ištmus, započeo Kanal, a onda ostavio Kongresu da ne raspravlja o kanalu, nego o njemu [8].

Tu je otprilike bila istorijska i vremenska granica između dve Amerike. Tako je počela duga istorija imperijalističkih intervencija SAD koja (sa kratkom pauzom tridesetih godina prošlog veka) traje sve do danas.

Policijska država

Pre bilo kakvog pisanja o američkoj policiji, potrebno je da se razjasne dve stvari.

Prva je da u američkoj policiji (pored većine normalnih i pristojnih ljudi) rade i tolerišu se potpuno, potpuno ludi ljudi, nervno poremećeni, nestabilni i kukavice. Pored ovoga, obuka ljudi i timova je očigledno katastrofalno loša, o čemu će biti reči.

Druga je činjenica da, uprkos uvreženom i logičkom mišljenju, američka policija od 2005. godine uopšte nema ustavnu obavezu da štiti građane. Bez obzira na slova (To serve and protect, i slično) koja im još uvek pišu na automobilima dok paradiraju gradom. Žena iz Kolorada je 1999. satima pozivala policiju nakon što joj je bivši suprug, koji ima zabranu prilaska, oteo troje dece. Policija nije reagovala ni na jedan poziv. Ne bi ni reagovali da se otmičar nije kasnije pojavio naoružan pred policijskom stanicom. Ali u tom trenutku već je imao troje tela u prtljažniku. Žena je tužila policiju, ali je Sud 2005. doneo presudu po kojoj je ustanovljen presedan, po kome policija nema ustavnu obavezu da reaguje i zaštiti građane[9].

 Nekoliko godina kasnije, DŽo Lozito je ušao u voz metroa. Za njim je ušao i čovek sa nožem, koji je oslovio dvojicu policajaca zaključanih iza vrata mašinovođe. Iako je voz išao ka Tajms skveru punom ljudi, nijedan od policajaca nije ništa uradio da zaustavi naoružanog i agresivnog čoveka. On se onda okrenuo ka Lozitu i napao ga. Tek kad je on iako teško ranjen uspeo da razoruža napadača, policajci su izašli napolje i uhapsili ga. Lozito je preživeo, i nakon toga tužio policiju. Ali, sud je doneo istu presudu kao u Koloradu – policija nema ustavnu obavezu da nekoga štiti [10] [11].

 Stereotipna slika lenjog i sporog američkog policajca kakvog znamo iz crno-belih filmova počela je da se menja sredinom šezdesetih godina. Kao odgovor na sve brojnije građanske i studentske proteste, formiran je SWAT odred policije. Od samog početka formirani su i trenirani kao vojne jedinice, a dobili su i vojno naoružanje. Od početnih stotinjak pripadnika, svoj pravi procvat doživeli su u Reganovo vreme, kada je predsednik 1982. proglasio čuveni ''Rat drogi''.

SWAT timovi su početkom osamdesetih imali oko 3.000 racija zbog droge i upada u kuće godišnje. Krajem 1996. taj broj se popeo na 30.000, a do 2014. na čitavih 80.000, bez obzira na katastrofalno loše rezultate koje su imali i imaju u pronalaženju droge.

 I redovna policija je počela da dobija vojno naoružanje od početka osamdesetih godina. Prvo Zakonom o vojnoj saradnji sa civilnim policijskim službama iz 1981. godine, pa onda ''Programom 1033'' iz 1990. Na taj način je postalo moguće da obična policija koristi vojno automatsko naoružanje, oklopna vozila, helikoptere, čak i manje avione. Naoružanje je počelo da pristiže devedesetih godina, nakon pada Berlinskog zida, a policija se ozbiljno naoružala posle 2011. godine i povlačenja iz Avganistana.

Nakon 11. septembra 2001. Patriotskim aktom ukinuta je obaveza policije da poseduje sudski nalog za pretres. U isto vreme ukinuta je i Miranda, obaveza čitanja prava uhapšenom licu, ukoliko se sumnja na terorizam. Isto tako, ukoliko postoji sumnja da je neko terorista, policija može da ga drži u pritvoru dokle god to želi. Za ne-državljane (i ne-teroriste) SAD taj rok je čak nedelju dana.

Sudske naloge za pretres zamenili su nalozi ''bez kucanja'' (No-knock warrants), čime je omogućeno da policija upada u kuće i stanove bez ikakve najave. Problem je u tome što u Americi postoji i drugi, suprotstavljeni ''Stand your ground'' zakon, kojim se svakome omogućava da se oružjem legalno odbrani od napadača. U mnogim državama ovo nije ograničeno samo na privatni posed, nego na odbranu od napadača na bilo kom mestu na kome napadnuti može legalno da boravi. Konflikt između ovih pravila (i logike) doveo je do brojnih tragedija, o čemu postoji puno tekstova na internetu. Kad policija u pola noći nekome nenajavljeno upada u kuću, ne može da se očekuje ništa dobro.

Kao da ovo nije dovoljno, u SAD postoji i praksa lažnog prijavljivanja policiji, koja na internetu ima čak i svoj termin – Swatting. Neko se naljuti na druga, komšiju, kolegu i prijavi ga Swat timu kao teroristu ili otmičara. Oni onda bez razmišljanja i provere, koristeći tehniku upada bez najave, ulete tom nesrećniku u stan i ubiju ga. Zasad se čini da se stvari tu ne menjaju, jer se isti incidenti ponavljaju. Ne postoji obuka koja bi to sprečila, i ne postoji odgovornost policije da to zaustavi.

Patriotski akt je doneo još jednu novinu (srećom, manje smrtonosnu) koja može da zameni nalog za pretres. Od 2001. postoje ''Sneak and peek'' nalozi, kojom se omogućava policiji da nekome uđe u stan, pokupi dokaze i ode. U nizu idiotskih pravila policije, postoji i mogućnost da policajci namerno ostave neku vrednost (laptop, mobilni...) na javnom mestu, i da onda čekaju ko će da se upeca. Ako neko uzme ostavljeni predmet, a ne pokaže nameru da to prijavi, oni ga hapse kao lopova. Bez obzira na to što nije ništa ukrao, niti bi uzeo bilo šta da to oni prethodno nisu ostavili.

Pored svega ovoga, američka policija je proteklih decenija dobila povećanje budžeta. Između 1992. i 2008. izdaci za policiju su se duplirali, sa 131 na 260 dolara godišnje po glavi stanovnika. Zbog toga je i broj policajaca povećan, u istom periodu za 26 odsto. U Njujorku za čak 47 odsto između 1990. i 1997 [12] .

Iz američke vojske u policiju nije stiglo samo i naoružanje, nego i ljudstvo. Čitavih 19% današnje policije u SAD su vojni veterani. Znači svaki peti policajac je stigao iz nekog rata. Oni češće koriste oružje, i na njih se građani češće žale zbog prekomerne upotrebe sile[13] . I dok se u brojnim dokumentarnim filmovima, još od Vijetnama, priča o psihološkim teškoćama veterana i post-traumatskom sindromu, u realnom svetu im se dozvoljava da izađu na ulice u uniformi i sa oružjem. Ko može da očekuje da neko ko je preživeo rat može da bude pristojan policajac na službi građanima? Ili se možda od njih baš očekuje da svoje vojno iskustvo primene na ulicama, po potrebi?

Američka policija nije samo na ulici, i nije samo nepozvana na privatnim posedima, nego i u školama. Nakon kongresnog zakona o zabrani oružja u školi iz 1994. godine, proglašena je politika ''nulte tolerancije''. U polovini državnih škola postavljeni su policajci. Oni tamo ne služe kao redari u hodniku, nego kao policajci koji svoj posao rade u školama. Policajci koji su trenirani da se susreću sa kriminalcima, na isti način tretiraju decu. Zbog toga se svaki, i najmanji dečiji nestašluk oštro kažnjava. Svaki pedagog, verovatno i svaki roditelj, zna koliko su deca nestašna. Umesto da takve probleme rešava pedagog ili nastavnik, to je prepušteno policiji.

Rezultat je da se svaki prekršaj kažnjava najmanje izbacivanjem iz škole, a često i hapšenjem i slanjem u zatvor. Deca su izbacivana iz škole zbog posedovanja brufena i andola, a slanje u zatvor je toliko često da postoji i izraz za ono što je posledica toga. ''Police to prison pipeline'' je termin koji govori o tome da se dete koje jednom iz škole ode u zatvor više ne vraća u društo, kad jednom uđe u tokove kriminala. Uzgred, kod nas je policija odvojena od škole i tamo joj je zabranjen pristup.

Jedna škola u Filadelfiji pokazala je koliko je idiotska ideja držanja policije u školi. Nalazila se u najgorem delu grada, okružena kriminalcima i narkomanima. Svojim izgledom podsećala je na zatvor, sa rešetkama na prozorima i vratima. Onda su odjednom odlučili da, umesto da pojačaju obezbeđenje, izbace policiju iz škole, a sa njima i metal detektore kojima su proveravali decu. Rezultat – nasilje je opalo za 90% [14].

Kod nas se američki problemi uglavnom pogrešno posmatraju kad unutrašnjeg sukoba između Trampa i levice, koju na ulicama predvode Antifa. Ali to nema veze ni sa Trampom, ni sa levicom. Problemi traju od ranije, i trajaće dok se ne reše, a Antifa ih je samo iskoristila. Agresivnost policije čak nije usmerena ni samo prema crncima. Zabluda je da samo oni stradaju, zapravo je u Americi daleko više ubijenih belaca [15], i taj broj je u porastu.

Činjenica je da je svaki susret sa policijom kontakt visokog rizika. Militarizacijom policije i promenom zakona, postalo je moguće da običan policijac dobije osećaj prevelike i nedodirljive sile. Nedovoljna i loša obuka dovodi do toga da brojni nedužni ljudi stradaju. Vikipedija ima listu svih ubistava od strane policije [16] na kojoj se vidi da su ona u velikom broju slučaja zbog minornih dela, ili čak samo zbog sumnje ili nesporazuma. Na video snimcima kojih je pun internet vidi se da kad se pucnjava desi, da se puca iz svih oružja, bez prekida, kao iz straha i nedovoljne obuke. Čini se da je policija obučena da u svakome vidi pretnju, i da nema znanja o rešavanju situacija bez nasilja.

Amerika je danas policijska država, bez obzira na definiciju. Svaka država koja policiju naoružava i trenira kao vojsku, koja zapošljava vojnike kao policajce, čiji zakoni idu u prilog policiji a ne građanima, ona koja sudski propisuje da policija ne štiti građane, i ona koja ignoriše ubistva svojih građana, je policijska država. 

Videti još: Zoran Grbić: Američki san - Buđenje (I) Izbori i demokratija