Američki san - Buđenje (I) Izbori i demokratija

U poslednje vreme, nakon potpisanog sporazuma u Vašingtonu, u Srbiji su se ponovo pojavila mišljenja kako su nam SAD prijateljski naklonjene, i kako smo po nečemu kulturološki bliski. Pojedini tekstovi i komentari na društvenim mrežama su prepuni iskazivanja ljubavi i uverenja da se više nećemo svađati. Čak je i specijalni američki izaslanik Ričard Grenel oduševljeno tvitovao kako su za vreme večere na nekom splavu, Srbi i Amerikanci zajedno pevali američke narodne pesme.

Verovanje u bliskost sa Amerikom nije jedinstveno naše. Takva uverenja stižu i iz onih zemalja koji su po svemu neprijatelji Sjedinjenih država. Čak i ljudi koji Ameriku ne vole, smatraju da imaju nešto zajedničko sa njom. SAD su velika i moćna država, i svi vole da traže sličnosti sa pobednikom.

I ovde je bilo, a očigledno ima još uvek, puno ljudi koji veruju da nam je američka kultura bliska. Kao što ima i onih koji veruju da nam po kulturi i načinu života bliska Rusija, ili Evropa, čak i Turska, ili onih koji smatraju da nam je najbliži mediteranski stil života i običaja.

Dok u svakom od ovakvih uverenja postoje neke osnove (npr. sa Rusijom delimo pravoslavlje, sa Evropom istoriju, sa Turcima hranu a sa mediterancima opušteni način života), za poređenje sa SAD ne postoje nikakve realne potpore. To što neko više voli da pogleda holivudski film od recimo evropskog ili iranskog, ne čini ga bližim Americi od Evrope ili Irana. Ali, to ne sprečava ovdašnje amerikanofile da ponavljaju kako smo mi deo zapadnog sveta, kojeg i kulturološki predvode SAD. Kao da je po svaku cenu neophodno da budemo deo nekog sveta, kao da ne možemo da prihvatimo da budemo deo autentičnog Balkanskog sveta, ako se već insistira na nekoj pripadnosti.

Postoje svega nekoliko razloga koji utiču na formiranje takvog uverenja. Holivud, televizija i muzika su ti koji pokazuju i kreiraju obrasce ponašanja. Pored toga što smo kao pojedinci društvena bića, mi smo kao vrsta skloni imitaciji. Kroz istoriju, jedna kultura je kopirala, pa onda i nasleđivala i nadograđivala drugu. To je jedan od razloga zbog kojih i danas još uvek citiramo grčke i rimske filozofe i mislioce. Oni kao i nekad pokazuju put, i način na koji treba da se živi. Savremena pop kultura, čiji je Holivud predvodnik, samo je neslavni naslednik toga. Današnje dnevne obrasce ponašanja više ne određuju filozofi i književnici, nego filmski i televizijski stvaraoci.

Tako se gledanjem američkih filmova i televizijskih emisija stiče utisak da nam je Amerika kao država bliska, i da nam je taj način života blizak. Iako se radi samo o već usvojenim obrascima ponašanja, ne o nečemu što je stvarno naše.

Za one koji sumnjaju u postojanje kopiranja i imitacija obrazaca ponašanja, samo treba da pogledaju proslavu Noći veštica u Srbiji, brojne ''bejbišauer'' žurke, odlazak na ''dejtove'' i kupovinu poklona i cveća za Dan zaljubljenih, ili upotreba izraza kao ''baci kosku'' i ''kul''. Ima i drugih brojnih primera, ali ovi su verovatno najvidljiviji.

Za one koji sumnjaju u postojanje kopiranja i imitacija obrazaca ponašanja, samo treba da pogledaju proslavu Noći veštica u Srbiji, brojne ''bejbišauer'' žurke, odlazak na ''dejtove'' i kupovinu poklona i cveća za Dan zaljubljenih, ili upotreba izraza kao ''baci kosku'' i ''kul''

A Amerika nije bliska Srbiji. Nije bliska ni Evropi, osim možda pomalo u nekoliko svojih istočnih država. Toliko je različita, da postoji i kulturni šok, o kome se retko govori, a koji važi čak i za posetioce iz evropskih država. Pojam ''kulturni šok'' je uglavnom rezervisan za opisivanje iznenađenja i egzistencijalne nelagode prilikom odlaska u zemlje Azije, Afrike ili Južne Amerike. Retko se pomene da postoji isti takav osećaj iznenađenja koji nastaje prvim susretom sa načinom života u SAD.

Verovati da nam je Amerika bliska i zbog toga je doživljavati prijateljskom je kao kad bismo za onog što nas udara po glavi u sapliće nam nogu verovali da nam je blizak, samo zato što nosimo istu marku farmerki. To što imamo sličan ukus ne znači da smo zbog toga slični.

U ovoj seriji tekstova, pokušaću da pokažem da nam je SAD bliska onoliko koliko nam je bliska recimo Australija, i ukažem na brojne stvari koje nas razlikuju, jer se o malim sličnostima već puno govorilo na drugim mestima. Takođe, pokušaću da pokažem da to što neko voli holivudski film, seriju ili američku muziku nipošto ne znači da istovremeno voli i ono što SAD jeste. Pored toga, pisaću i o tome da ni politika države koju predvodi Vašington ne samo što nije bliska sa Srbijom i evropskim zemljama, nego da uopšte nije politika demokratske države, i da današnja SAD nije demokratska zemlja, barem u onom smislu u kome zapad podrazumeva demokratiju.

Izbori i demokratija - zašto SAD nisu demokratska država?

Prosečni ljubitelj SAD je ubeđen da je Amerika predvodnik sveta, vodeća demokratija, lider slobodnih država, najbolja u svemu. Isto to o svojoj zemlji smatra i prosečan američki patriota. Ono što nam je slično je i slična kritika vlasti. Nama je ovde vlast za sve kriva. Šta god da se desi, i ko god da predvodi državu, uvek je predsednik/premijer kriv, uvek je ''tako nam i treba kad smo tako glasali''.

U Americi je nešto slično. Dok na međunarodnom planu Amerikanci misle da su najbolji, u svemu onome što se tiče unutrašnje politike, ''Vašington je za sve kriv''. Odande dolazi svo zlo, tamo je močvara u kojoj žive reptili, oni sve rade da unište našu (bilo koju) državu. I tu prestaju naše sličnosti.

Takva otvorena mržnja kod njih važi samo prema savremenim političarima. Kad se govori o Osnivačima nacije, stvar je potpuno drugačija. Sve što su oni ikad rekli ili napisali, tretira se kao dogma u koju se ne sumnja, kao nešto po čemu se živi. A oni su živeli u osamnaestom veku. To što se čitav američki politički sistem još uvek odvija po principima i pravilima koje su oni ustanovili, rezultira u katastrofalno lošem i konfuznom državnom poretku.

U osnovnom tekstu najvišeg pravnog akta SAD nema ni reči o izborima i pravu glasa. A to je osnova demokratije, vladavine naroda, ta mogućnost da se slobodno glasa na slobodnim izborima. U početku postojanja Amerike, pravo glasa imali su samo imućni belci, i oni belci koji su želeli da kupe svoj glas (ukupno svega oko šest odsto građana)

Da bi ova arhaičnost bila još plastičnija i jasnija, to bi otprilike bilo kao kad bismo mi ovde slavili Đorđa Petrovića, Miloša Obrenovića i Dimitrija Davidovića kao Osnivače nacije. Kao kad bismo citirali njihove izjave i svakodnevno politički i pravno živeli po načelima koje su oni ustanovili. S tim što je u SAD to još drastičnije, njihov Ustav je napisan skoro pola veka pre Sretenjskog. Na taj zastareli Ustav (napisan 1788. godine), dodato je svega 27 amandmana, od čega svega šest nakon Drugog svetskog rata.

U osnovnom tekstu najvišeg pravnog akta SAD nema ni reči o izborima i pravu glasa. A to je osnova demokratije, vladavine naroda, ta mogućnost da se slobodno glasa na slobodnim izborima. U početku postojanja Amerike, pravo glasa imali su samo imućni belci, i oni belci koji su želeli da kupe svoj glas (ukupno svega oko šest odsto građana). Pravo da slobodno glasaju svi belci su dobili tek 1860. godine.

Bele žene su to pravo dobile šezdeset godina kasnije, 1919. Pet godine nakon toga, i svi Indijanci su mogli da glasaju. Crnci su na to pravo čekali do 1964. godine. Tek 26. amandmanom 1971. godine, spuštena je starosna granica za glasanje na osamnaest godina.

Građani Portorika, Guama i Američke Samoe i dalje nemaju pravo glasa. Ni građani Distrikta Vašington nemaju svog predstavnika u Kongresu SAD.

Ono o čemu se ovde malo zna, je to da u demokratskoj Americi zatvorenici i bivši zatvorenici u najvećem broju država nemaju pravo glasa. Čak ni nakon što odsluže svoju kaznu. Procenjuje se da zbog toga otprilike 2.5 odsto Amerikanaca nema to osnovno demokratsko pravo. To u praksi znači da ukoliko vas zatvore zbog vožnje pod uticajem alkohola, možete da provedete u zatvoru jedan dan, ali u nekim državama zauvek gubite pravo glasa. U onim drugim, ''demokratskijim'', morate da podnesete zahtev za obnavljanje građanskih prava. Oduzimanje prava glasa (disenfranchisement) je moguće i beskućnicima i mentalno obolelima. Znači, ko nema kuću, nema ni glas. Ono što pretekne od svega ovog navedenoga, mogu da izađu na izbore.

Ali na izborima se samo dalje pokazuje koliko je veliki sukob Amerike sa demokratijom. Na lokalnim (državnim) i izborima za stranačkog predsedničkog kandidata, moguće je da se odluka donese kockom, ukoliko je rezultat izbora nerešen. Bukvalno, bacanjem novčića. Na izborima za Senat Ilinoisa 1990. godine mesto je dobila Rozmari Muligen, nakon bacanja novčića [1] . Na izborima u Aljasci 2006. takođe je odlučivao novčić [2]. U Virdžiniji su 1971. stavili imena dvojice kandidata u koverte, a onda je predsednik biračke komisije zatvorenih očiju izvukao ime iz ''čaše ljubavi'' [3]. Skoro pola veka kasnije u istoj državi 2017. imena kandidata su izvučena iz bubnja [4]. U Vajomingu je 1994. izborni problem rešen tako što je guverner te države stavio dve ping-pong loptice u svoj kaubojski šešir, a onda iz njega izvukao pobednika [5]. To je slika vladavine naroda.

Najvažniji izbori su naravno, izbori za predsednika SAD, a tada se glasa i za Senat i lokalne prestavnike vlasti. Čovek bi pomislio da u demokratskoj državi svaki građanin rođenjem (ili bar ustavnim amandmanima) dobija pravo glasa. Ali ne i u SAD. Da biste stekli to osnovno pravo, morate prvo da ga zatražite. Postoje ljudi u penziji koji nikad nisu glasali, samo zbog toga što to nikad nisu tražili.

Na glasanje izlazite tek onda kad se uredno registrujete i dobijete dozvolu za to. Ali ukoliko propustite glasanje dva puta, svoj glas možete da izgubite i da ponovo nemate pravo na izbor. Svoj glas gubite i ako propustite da odgovorite na pismo o izborima, koje vam ciljano šalje neka stranka. U tom slučaju, čak vas niko i ne obaveštava da ste izbrisani. Zbog toga mnoge ljude vraćaju sa izbornih mesta, jer više nisu na biračkom spisku. One koji na izbore dolaze pod uticajem alkohola, ne šalju kući, nego u zatvor. I naravno, gube pravo glasanja.

Glasače u izbornom danu vraćaju kući i zbog starih legitimacija, ili starih slika na njima, ili samo zato što potpis ne odgovara onom koji stoji na formularu na kome su se registrovali, ko zna pre koliko godina. Takvi ljudi imaju mogućnost da do kraja istog dana od suda zatraže pravo da glasaju, ali čak ni tad ne postoji garancija da će njihov glas biti računat.

Oni koji sve ovo prebrode, mogu da glasaju. U SAD postoji 113,754 izbornih mesta (izbori 2004). U pedeset država ne postoji jedan jedinstveni glasački listić, nego pedeset različitih papira, i pedeset izbornih pravila. Kako neki glasački listići izgledaju, ovde ne bi prošli ni na izborima za mesnu zajednicu. Na nekima se ime obeležava krstićem, na nekima krugom, negde crtom, a negde birači moraju da povežu liniju sa strelicom ispred izabranog političara. Skoro kao u dečijim crtankama.

Ispred glasačkih mesta mogu da budu veliki redovi, koje uglavnom prave izborne stranke, ciljanom promenom veličine biračkog okruga. Takvi redovi ne samo da ovde nikad nisu viđeni, nego je pitanje da li bi iko u Srbiji imao strpljenja da toliko dugo čeka da bi glasao.

DŽerimendering je praksa da stranka na vlasti pred izbore formira granice izbornih okruga, tako da svoje pretpostavljene birače raspodeli po okruzima na taj način da im to donese najveću korist. To nam nije strana tehnika, SPS je koristio tu mogućnost na izborima 1990. godine, kada je određivao granice 250 izbornih jedinica

Kontroverze na izborima u Americi izazivaju i ''džerimendering'' (Gerrymandering) i prozivke birača (voter roll purges). DŽerimendering je praksa da stranka na vlasti pred izbore formira granice izbornih okruga, tako da svoje pretpostavljene birače raspodeli po okruzima na taj način da im to donese najveću korist. To nam nije strana tehnika, SPS je koristio tu mogućnost na izborima 1990. godine, kada je određivao granice 250 izbornih jedinica. Ali to je kod nas na zahtev opozicije ukinuto već 1992. godine, prelaskom na proporcionalni izborni sistem, sa tadašnjih devet izbornih jedinica. Ali u SAD je to podignuto na viši nivo. Ne samo što se granice izbornih okruga prekrajaju, nego se pojedina biračka mesta ukidaju, a birači šalju u susedne okruge, gde se pretpostavlja da će njihovi glasovi biti izgubljeni u moru glasova suprotnog tabora.

Prozivka birača (voter purges i voter caging) je takođe primer loše prakse na američkim izborima. Jedna politička stranka može da biračima suprotstavljene stranke pošalje pismo pred izbore. Ukoliko glasač ne odgovori, stranka zahteva da se on obriše sa spiska birača. Takav glasač se naravno ne obaveštava o tome, nego on to saznaje tek nakon što mu na biračkom mestu saopšte da ne može da glasa.

Glasovi onih koji uspešno izađu na izbore se prebrojavaju i dodeljuju elektorima. Građansko glasanje koje se odvija u SAD svake četiri godine se neprecizno naziva Predsednički izbori. Zbog toga što građani ne glasaju za predsednika, nego za lokalne elektore, koji onda glasaju za predsednika. U Americi direktni demokratski izbori postoje samo kod glasanja za donji dom Kongresa.

Postoje bar dva problema demokratičnosti kod elektorskog glasanja. Prvi je taj što za predsednika glasaju države, a ne građani. Prebrojani glasovi 49,9% građana neke države dan nakon izbora praktično postaju nevažeći, jer će elektori glasati za one koji imaju 51,1%. To najbolje zna Hilari Klinton, koja je na prethodnim izborima osvojila tri miliona više glasova, ali je izgubila jer je izgubila glasove elektora. Drugi problem je u tome što ni takvo ''glasanje država'' nije baš demokratsko. Broj elektora nije isti za sve države, pa ne može da važi ni pravilo ''jedna država – jedan glas''. Kao ni glasovi građana, ni glasovi država nisu jednaki. Zbog toga manje države imaju veću izbornu moć. Vajoming recimo ima tri elektora, jednog na 135.000 glasača, susedna Montana jednog na 233.000, a u Kaliforniji je čak potrebno 411.000 glasača da bi se osvojio jedan elektorski glas.