Amerika se nalazi u fazi poznog Rima

ROBERT FICO BRITANSKOM AMBASADORU NAJDŽELU BEJKERU: SLOVAČKA NIJE KOLONIJA VELIKE BRITANIJE, NE ZNAM ŠTA VAM DAJE PRAVO DA SE MEŠATE U MOJE AKTIVNOSTI NA MEDIJIMA

NOVA.RS: NA DAN ŽALOSTI ZBOG TRAGEDIJE U NOVOM SADU, MAŠINA STIGLA KOD STAROG SAVSKOG MOSTA - GRAĐANI JE BLOKIRALI, POZVALI LjUDE DA IM SE PRIDRUŽE KAKO BI ZAUSTAVILI NjEGOVO RUŠENjE

NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 2. NOVEMBRA 2024. GODINE

DANIJEL DAŠIĆ, GRAĐEVINSKI INŽENjER: DO RUŠENjA NADSTREŠNICE JE DOŠLO JER SU NA POSTOJEĆU ARMIRANO-BETONSKU KONZOLU DODALI MASIVNU ČELIČNU KONSTRUKCIJU. ZATO PANIKA I PRIČA DA „NADSTREŠNICA NIJE REKONSTRUISANA“

UN: SITUACIJA U POJASU GAZE JE APOKALIPTIČNA. CELOKUPNO PALESTINSKO STANOVNIŠTVO JE U NEPOSREDNOM RIZIKU OD SMRTI OD BOLESTI, GLADI I NASILjA

MIROSLAV ALEKSIĆ GORANU VESIĆU: OVO SU PLODOVI VAŠEG RADA. ONO ČIME SI SE HVALIO U KAMPANjI, SADA UBIJA GRAĐANE. POČELI STE DA SPINUJETE DA „NISTE ODGOVORNI“ JER NAVODNO „NADSTREŠNICA NIJE REKONSTRUISANA“

ALEKSANDAR VUČIĆ: TRAŽIM I POLITIČKU I KRIVIČNU ODGOVORNOST ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU. NE ZNAM ZAŠTO NADSTREŠNICA NIJE RENOVIRANA. SVI SMO KRIVI U POSLEDNjIH 60 GODINA

URUŠILA SE NADSTREŠNICA ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU: DAČIĆ: DEFINITIVNI BILANS NESREĆE JE 14 POGINULIH I TROJE POVREĐENIH. GRAĐANI SPONTANO PALILI SVEĆE. VLADA PROGLASILA 2. NOVEMBAR ZA DAN ŽALOSTI

VIŠE JAVNO TUŽILAŠTVO U NOVOM SADU: DO SADA JE IZ RUŠEVINA IZVUČENO 14 TELA STRADALIH. IDENTIFIKOVANA SU DVA LICA ŽENSKOG POLA – A.R. (21) I A.Ć.S. (35) I PET LICA MUŠKOG POLA – H.S. (27), M.M. (21), Š.Đ. (77), R.V. (69) I S.V. (45)

DRUGI DAN PROTESTA PROTIV RUŠENjA STAROG SAVSKOG MOSTA: GRAĐANI PALILI SVEĆE ZA ŽRTVE IZ NOVOG SADA, ORGANIZATORI OSTAJU ISPRED MOSTA. OKUPLjENI BLOKIRALI RASKRSNICU U „BEOGRADU NA VODI“

JANKO VESELINOVIĆ: ŽELEZNIČKA STANICA U NOVOM SADU PREDSTAVLjA SLIKU SRBIJE DANAS. ODGOVORNI SU SVI ONI KOJI SU BILI DVA PUTA NA NjENOM OTVARANjU - OD VUČIĆA DO VUČEVIĆA

MARINIKA TEPIĆ: NOVI SAD PLAČE ZA SVOJIM SUGRAĐANIMA I PUTNICIMA, A ŽELEZNICE SRBIJE BI DA SPERU KRIVICU SA SEBE, VESIĆA I VUČIĆA SKANDALOZNOM OBJAVOM DA „NADSTREŠNICA NIJE BILA PREDMET REKONSTRUKCIJE“

subota, 02. novembar 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Nove knjige

Vi ste više puta ukazali na to da je rezultat globalizacije u Americi – a i u svetu – sve veći jaz između bogatih i siromašnih. Da li naša civilizacija ulazi u fazu ekonomskog varvarizma, odnosno vraća se unazad? Da li će radnička prava i sve socijalne tekovine biti u narednim godinama poništavane? Šta učiniti kako bi se ostvario pravedniji međunarodni ekonomski poredak?
- Prema Izveštaju OUN-a za razvoj čovečanstva iz 2005. godine, jaz između bogatih i siromašnih u celom svetu je veći čak i od onog u najnejednakijim zemljama. Na skali gde nula označava savršenu jednakost a sto potpunu nejednakost, tzv. Gini koeficijent – mera za nejednakost koja se naširoko primenjuje – celog sveta je 67. Istovremeno, nagli porast prihoda u nekim zemljama u razvoju kao što su Kina i Indija dovelo je do relativnog smanjenja u nejednakosti prihoda u odnosu na razvijene zemlje. Ipak, većina oblasti u razvoju zaostaju i, kako pokazuje jedan nedavan izveštaj OUN-a, globalna nejednakost prihoda je visoka, bez obzira na to da li raste ili opada.
I dalje se raspravlja uloga globalizacije u ovoj jednačini. Da li globalizacija poboljšava živote nekih ljudi? Verovatno. Da li čini život težim za druge ljude? Bez sumnje. Međunarodna trgovina ima potencijal da stvori prilike najsiromašnijima da zarade za sebe veći deo bogatstva sveta. Podjednako je verovatno da će radnički staleži razvijenijih zemalja podneti veći deo tereta ove tranzicije.
Da li dolazi do opadanja civilizacije dobrim delom zavisi sa koje tačke se smatra da je počela. Pišući za Texas Observer, DŽoš Rozenblat beleži u tekstu „Kupi nešto, porobi nekoga“ da „šireća globalna ekonomija zahteva od korporacija da potraže što je moguće jeftiniju radnu snagu da bi se uvećala zarada, i podstakli rast i inovacija.“ Ovo nije novi model kapitalizma. Uopšte uzev, saobraćaj, opštenje i tehnologija su se izmenili i učinili mogućim globalne biznis modele.
Fridrih Engels je jednom izjavio da se: „Buržoasko društvo nalazi na raskršću, ili prelaz u socijalizam ili regresija u divljaštvo.“ Ono s čim civilizacija mora da se suoči jeste klizajuća skala; globalizacija zahteva od nas složeno moralno prosuđivanje.
Kao građani, mi moramo da uravnotežimo ekonomsku dobrobit naših građana i siromašnih iz drugih zemalja i da zatražimo od naših vlada isto. Kao potrošači, moramo odlučiti koje korporacije da nagradimo zbog pridržavanja humanih ciljeva nauštrb zaradi – jer, dokle god smo voljni da kupujemo po sve nižim cenama bez obzira na to kako je roba proizvedena i odakle dolazi, korporacije će nastaviti da tragaju za jeftinom radnom snagom, što neumitno ide ruku pod ruku sa nečovečnim radnim uslovima. Ukratko, važno je shvatiti da postoji moralna dimenzija naših kupovnih navika.
Važno je da svako pokuša da obuzda globalizaciju i pronađe pozitivne načine da poveća njene efekte. Moramo ostvariti potencijal trgovine da poboljša živote milijardi, naročito siromašnih građana sveta. Moramo stvarati obaveštene i moralne odluke, i zahtevati od naših vlada i korporacija da čine isto.

Vi ste stanje u Americi uporedili sa vremenom poznog Rima. Imajući u vidu. Pre svega, moralnu i vrednosnu krizu koja postoji u SAD. Možete li za naše čitaoce bliže pojasniti suštinu Vaše teze i zašto u vremenu u kome živimo uloga morala, kao jednog od temelja opstanka društva ocenjuje?
- Kako primećujem u svojoj sledećoj knjizi ”Manifesto promene” (Sourcebooks, 2008), prekomerni vojni budžet je doveo do devalvacije dolara i načinio ozbiljne štete našoj ekonomiji. Kao Rim u trećem i četvrtom veku, mi smo se rasplinuli i imamo isuviše poverenja u privatne kontraktore. Rimljani su imali Gote da im vode ratove, a mi imamo Haliburtona i Blekvotera da počiste nered za našim ratovima. Ipak, takvo pouzdanje u privatne kontraktore može imati neočekivanih i neprijatnih posledica. Kako primećuje autor Kalen Marfi, „privatizacija je podla – loše efekte je teško videti u kratkom roku, ali u toku nekoliko decenija ili jednog veka mogu se pokazati revolucionarnim u svojim negativnim posledicama“.
Uspon fanatičnog islamskog terorizma u svetu čini tim većim imperativom američko vojno prisustvo u svetu, ali povećana militarizacija policije, i naša povećana zavisnost od militarizma da bismo rešili naše probleme kod nas i u svetu ukazuje na opasan trend koji preti osnovnim načelima na kojima je osnovana Amerika. Ovde postoje paralele sa Rimom: stanje večitog rata u kojem se nalazimo i uspon vojno-industrijskog kompleksa mogu proishoditi propašću demokratije. Nije preterano reći da se tzv. Američko carstvo sada suočava sa nasilnom protivrečnošću između svoje duge republikanske tradicije i svojih skorašnjih imperijalnih težnji.
Kako su primetili neki kritičari, velika carstva se skoro uvek suočavaju sa izborom u toku svog širenja: da nastave rast i time rizikuju propast republike i demokratije, ili da se odupru daljem širenju, smanje troškove neophodne zbog stalnog širenja carstva, i da prežive kao demokratija. Britansko carstvo se odlučilo za potonje, i jedino se možemo nadati da ćemo se i mi odlučiti za to. Inače, duh Orvelove 1984. preti našem poimanju demokratije – savez vlasti i korporativnih sila, kombinovano sa pojavom države skoro potpunog nadzora.
Kao Rim, Amerika je sklona ograničenosti, njeni građani uvek gledaju unutra ka središtu, a ne spolja ka ostalom svetu i odnosima izvan njenih granica. Ovo je dovelo do mentaliteta „svi putevi vode u Vašington,“ koji se može uporediti sa izolovanom kulturom Rima i njenog naroda. Takođe povezano sa ovim načinom razmišljanja, vrtoglava cena kontrolisanja imigracije i ”štićenje” naših granica doprinose trenutnoj ekonomskoj situaciji. Kada se uz to doda hronično nedovoljno ulaganje u sistem medicinske nege, prisustvo preko 500.000 američkih vojnika u preko 700 prekomorskih američkih baza, i vojni budžet koji je samo u 2008. godini premašio bilion dolara, lako je pronaći paralele između Amerike sada i propalog Rimskog carstva. Rečima bivšeg ministra finansija SAD-a Dejvida Vokera, sličnosti između Rima i Amerike se mogu svesti na „isuviše samouverenu i rastegnutu vojsku u stranim zemljama i poresku neodgovornost centralne vlasti.“
Ipak, postoje jasne razlike između Amerike i Rima. SAD su, u suštini, država izgrađena oko srednjeg staleža, za razliku od Rima, gde je jaz između bogatih i siromašnih bio znatno veći. Dalje, od kada je osnovana, Amerika se trudi da proširi, umesto da suzi, građanske slobode onih u okviru njenih granica. U najgorem svetlu, Amerika predstavlja nesavršenu demokratiju koja teži ka jednakosti svih; jedva da se može isto tvrditi za Rim.

Gospodine Vajthejd, kako Vi, kao američki državljanin, objašnjavate američki vojni intervencionizam, počev od Bliskog istoka, Avganistana, pa do Balkana, čije smo žrtve bili mi?
- Predviđa se da će nacionalni dug Amerike u 2010. godini dostići 11,2 biliona dolara, a ipak vlada rasipa novac poreskih obveznika na daleke ratove i loše smišljene planove, sve to potpirivano željom da se proširi carstvo i napravi što je više moguće novca u tom procesu. Ovo nije tako skorašnji razvitak: od Perl Harbora, SAD su angažovale u brojnim prilikama velike količine trupa u velikim vojnim operacijama, od Koreje do Vijetnama preko Grenade, Balkana i dva rata u Iraku.
Ipak, velike zarade od svih ovih ratova se nisu našle u džepovima američkih građana, već su ih progutali privatni preduzetnici i oni koji su neposredno ulagali u izgradnju porušenih gradova (dok se istovremeno zahtevalo od poreskog obveznika da snosi veliki teret intervencionističke politike). Dok vojnik zarađuje oko 40.000 dolara godišnje, preduzetnik u Iraku će zaraditi oko 400.000 dolara. Štaviše, u slučaju da preduzetnik bude ubijen, vlada je ta koja otplaćuje smrt i beneficije od povreda. Uz to, ugovori za izgradnju se dodeljuju na osnovu „jednog izvora“ kompanijama kao Haliburton (kojoj je dodeljeno najmanje 19,3 milijardi dolara za ugovore u Iraku), umesto da se daju na tenderu. Kada se sve sumira, DŽozef Štiglic procenjuje da bahatost preduzetnika često ima loše efekte na ekonomiju.
Nije u pitanju samo finansijska zarada koju vlada i oni bliski njoj dobijaju od politike vojnog intervencionizma. Bilo da je na Srednjem istoku, u Avganistanu ili na Balkanu, SAD pokušavaju da prošire svoju moć i uticaj u celom svetu putem ove politike. Povećani vojni intervencionizam od vladavine predsednika Klintona je takođe dokaz rastuće moći vojske, koja se pod njegovim vođstvom više nego ikada raširila, „bez javnog mnjenja ili rasprave,“ prema rečima novinarke Dane Prist i koja je shodno tome „prevazišla svoje civilne vođe u resursima i uticaju širom sveta.“
Ipak, ove strane ekspedicije nisu jeftine. Senator Ted Stivens procenjuje da su troškovi ratova u Iraku, Avganistanu i protiv terorizma oko 15 milijardi dolara mesečno, a druge procene tu sumu dižu na 16 milijardi. Kada se cena izgradnje luksuznih vojnih instalacija kao što je američka ambasada u Iraku (dvorac površine 104 jutara nazvan „bagdadska tvrđava“ koja je koštala 592 miliona dolara) uzme u obzir, jedva da je začuđujuće što američka ekonomija ide u recesiju. Ipak, uprkos velikom padu ugleda Amerike i njene ekonomije angažovanjem u stranim ratovima, predsednik Buš je jasno izjavio da je rat u Iraku „dobar za ekonomiju“ jer „nudi dosta poslova.“
Time ne mislim da kažem kako Amerika treba da se povuče sa međunarodne pozornice i postane izolacionistička, već da bi trebalo postaviti što efektivnije kočnice na moć vojske, i da vlada treba da bude mnogo opreznija kada je u pitanju angažovanje u stranim pustolovinama koje bolesna ekonomija ne može da izdrži u posle-iračkom dobu. Kongresova Kancelarija za budžet je procenila da ukupni troškovi rata protiv terorizma u svetu mogu dostići 1,45 biliona dolara do 2017. godine.
Što se tiče pitanja oko američke strane politike, motivacija i logika američke vlade nisu uvek jasne spoljnim posmatračima. Ipak, odluke SAD-a su pod jasnim uticajem, u različitim stepenima idealizma i pragmatizma. Ovo je očigledno, recimo, u američkom pristupu Izraelu i Tajvanu.

Kako objašnjavate odluku SAD da prizna nezavisno Kosovo, kao i primenu dvostrukih standarda prema Srbima i Albancima?
-U slučaju Kosova, izgledalo je verovatno od njenog začeća da će SAD priznati njen status nezavisne države. SAD, i veći deo Evrope, to sada smatraju delom stabilne konfiguracije: Kosovo nije moglo beskonačno ostati protektorat OUN-a bez začinjanja još sukoba, a „krajnja autonomija“ koju je Srbija predlagala nije izgledala kredibilna u krugovima inostrane politike.
NATO intervencija 1999. godine nastavlja da oblikuje američko poimanje prilika na Kosovu. Da li se Srbija i kosovski Srbi i dalje smatraju zločincima rata, to kampanja protiv etničkih Albanaca pre deceniju – sa svojom krajnjom brutalnošću i gubitkom života – i dalje oblikuje američke simpatije.
Štaviše, pokret za nezavisnost, koji podržava većina Kosovara, nailazi na spremnu podršku u SAD-u, koja naširoko podržava demokratsko samoopredeljenje. Na kraju, verovatno je bitno to što su, kako kaže Ekonomist, „Kosovari ta retka kombinacija, većinski muslimanski narod koji je strastveno proamerički.“

(Autor je predsednik Raderford instituta u SAD)

(Geopolitika, 13.08.2008)

Donirajte NSPM

[ Početna strana ]