Savremeni svet | |||
Balkan posle "Pax Americana" |
nedelja, 07. oktobar 2012. | |
(National Interest, 1.10.2012) Hilari Klinton, američki državni sekretar (ministar spoljnih poslova) sprema se za put na Balkan. Sadašnji lokalni politički trenutak stavlja pred nju mnoge izazove. Uticaj SAD i EU u tom regionu su u slabljenju, dok druge zainteresovane sile, kao što su Turska, Rusija i Izrael postaju sve aktivnije na Balkanu. Grčka, balkanska zemlja koja je prva postala član kako NATO-a tako i EU, svojevrsna je velika uspešna priča Jugoistočne Evrope – a od nje sve ide nizbrdo. Štaviše, problemi i nesigurnosti tog regiona predstavljaju više od samog prelivanja uticaja poteklog iz evrokrize; Balkan prolazi nestabilnu tranziciju iz jedne, relativno dobro definisane, bezbednosne strukture u drugu, koja je za sada nejasna, i to uz nove snage koje igraju sve važnije uloge – dok stare gube svoje interese i uticaje. U grubim crtama, period koji je trajao od potpisivanja Dejtonskih mirovnih dogovora krajem 1995. do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. definisao je američki balkanski “Pax Americana”, tokom koga su svi najvažniji evropski politički akteri prihvatali vašingtonske smernice za bezbednost Balkana. Ono što je važnoj jeste da je čak i Moskva podržavala ključne elemente američkih pogleda za stabilnost Balkana – kao što su Dejtonski sporazumi, Rezolucija 1244 SB UN kojom je završen kosovski konflikt, kao i Ohridski sporazum iz 2001. za BJRM. Međutim, ovaj internacionalni konsenzus o političkoj i bezbednosnoj strukturi Balkana doživeo je slom posle proglašenja nezavisnosti Kosova, koju Moskva uporno odbija da prihvati. Čak je i EU po tom pitanju podeljena, jer njenih pet članova odbija da prizna nezavisnost Kosova. S tim slomom međunarodnog konsenzusa o legitimnosti političke i sigurnosne strukture Balkana, uticaj Vašingtona je na Balkanu postao u suštini beznačajan i bezvredan; što se Amerike tiče – ne posedujući više diplomatska, ekonomska, ni vojna sredstva pomoću kojih bi mogla propagirati pozitivne promene u tom regionu – ona uz amatersku diplomatiju i zastarela shvatanja o regionalnim problemima u Jugoistočnoj Evropi u stvari može praviti samo više problema nego što ih može razrešiti. Ono što pogoršava stvar oko gubitka američkog vođstva u Jugoistočnoj Evropi jeste da se on podudario sa krizom evrozone – a posledica toga bila je da Brisel nije više u stanju da regionu nudi jasnu putanju buduće integracije, niti podsticaje i mamce za duboke i korenite političke i ekonomske reforme. BJRM, tako, još od 2005. uzaman iščekuje da dobije datum za početak pregovora o pristupanju, a širom tog regiona vlada veliki strah da će, posle ulaska Hrvatske u EU 2013, dalje proširenje EU biti odbačeno najmanje za jednu deceniju. Rečiti primer gubitka uticaja EU u tom regionu predstavlja nedavna odluka Bugarske da ne ulazi u evrozonu. Kraj balkanskog “Pax Americana“, kao i preokupiranost EU sopstvenim problemima, doveli su do nastanka vakuuma u Jugoistočnoj Evropi i – pošto politika nikada ne podnosi neki vakuum – više sila hrli da ispuni tu političku i bezbednosnu prazninu. Tokom nekoliko poslednjih godina, uticaji Rusije, Turske, pa čak i Izraela, bili su u porastu, dok su poluga moći SAD i EU u padu. Štaviše, ponavljani ciklusi slobodnih i fer izbora pružili su lokalnim političarima, političkim procesima i institucijama neizmerno više legitimnosti – a sa njom i nezavisnosti za odbijanje proizvoljnih diktata međunarodnih birokrata. Kancelarija visokog predstavnika (OHR) u Bosni, koju su otvorile strane-učesnice u Dejtonskim dogovorima, prevashodni je primer smanjenog uticaja Zapada. Čak i velikodušna i širokogruda procena delatnosti OHR-a bi pokazala da je ona već odavno postala irelevantna u Bosni. Realnija procena bi morala da otvoreno prizna da je neokolonijalna OHR postala glavni kamen spoticanja na putu Bosne u tranziciju, demokratiju i međuetnički konsenzus. Na Kosovu, odgovarajući parnjak OHR-a, Međunarodni civilni predstavnik (the International Civilian Representative) je nedavno potpuno ukinut, pokazujući (što je, možda, i pohvalno) da međunarodna zajednica ne želi čak ni da se pretvara da je i dalje prisutna na Kosovu. Vakuum u jugoistočnoj Evropi se sada popunjava uglavnom dvema susednim silama – Rusijom i Turskom. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je odlučio da prigrli agresivni islamističko/neo-otomanski program, što ide na štetu ambicija Turske da postane članica EU (nije baš da su te ambicije preterano realističke kada se u obzir uzme bedna reputacija Turske u pogledu ljudskih prava, njeno proganjanje manjina – hrišćana i Kurda, kao i produžena turska okupacija Severnog Kipra). Turska je pružala sve veću podršku svojim muslimanskim jednovercima u tom regionu – jednovercima na koje ona gleda kao na baštinike otomanskog nasleđa. Kako je i rekao sâm Erdogan, posle pobede njegove stranke u junu 2011: „Sarajevo je danas dobilo isto toliko, koliko i Istambul.“ Tokom leta, Erdogan je čak izneo tvrdnju da mu je iz svoje bolničke postelje pokojni lider [bosanskih muslimana] Alija Izetbegović ostavio Bosnu u amanet. U međuvremenu, Rusija krči sopstvene staze. Bilo da nudi Kipru vađenje iz njegove finansijske bule, ili Grčkoj da se Pirej koristi za rusku flotu – tokom poslednjih nekoliko godina uticaj Rusije na Balkanu je u značajnom porastu. Rusija je danas najvažnijih izvor stranih investicija – kako u Bosni, tako i u Srbiji (za poređenje: glavni američki investitor u tom regionu, U.S. Steel, prošle godine je odlučio da proda svoje aktivnosti u Srbiji). Kamen temeljac rastućeg uticaja Rusije na Balkanu biće gasovod “Južni tok“, koji će se pružati do većine zemalja Jugoistočne Evrope. Očekuje se da i lično predsednik Putin učestvuje u ceremoniji otvaranja radova na njemu u decembru ove godine u Srbiji. Jedno od najinteresantnijih balkanskih događanja poslednjih godina bila je sve aktivnija uloga Izraela u tom regionu. Kao kompenzacija opadanju izraelsko-turskih odnosa, Izrael je sve aktivnije tragao za novim balkanskim saveznicima. Njegova vojna saradnja sa Grčkom se, na primer, poslednjih godina proširila i ubrzala, čemu je impuls dobrim delom dao zajednički interes obeju zemalja za razvijanje korišćenja velikog [podmorskog] gasnog nalazišta “Levijatan“ u Istočnom Mediteranu. Takođe, Izrael je započeo i da razvija bliske odnose sa srpskim entitetom u BiH, Republikom Srpskom (RS). Očekujte da u bliskoj budućnosti vidite da Izrael produbljuje svoje veze i sa Bugarskom, Rumunijom i Srbijom. Nažalost, tu je i znatno zlobnija sila koja komplikuje bezbednosnu jednačinu Balkana: to je rastuća islamistička i vehabistička pretnja u Jugoistočnoj Evropi. Onaj teroristički napad od 18. jula na autobus pun izraelskih turista u bugarskom grtadu Burgasu jeste samo jedan, najnoviji primer. Navodno su islamisti oni koji su u aprilu ubili i petoro ljudi u predgrađu glavnog grada BJRM, Skoplju. U oktobru 2011. jedan vehabista je napao američku ambasadu u Sarajevu. Po volji napravite izbor iz niza terorističkih akcija tokom poslednjih 15 godina: rušilački napad [u Njujorku] 11 septembra, bombaški napad na oblakoder u Kobaru [Saudijska Arabija], napad na američki ratni brod “Cole“, bombaški napad na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji, eksplozije u madridskom vozu, itd. – a svi oni imaju svoje veze sa Balkanom. Nažalost, i Vašington i Brisel su uporno odbijali da shvate veliku ozbiljnost tog problema. I tako, bez međunarodnog konsenzusa o odgovarajućim smernicama za bezbednosnu strukturu Balkana, uz Vašington koji se sve više usredsređuje na probleme na Bliskom Istoku i izazove na ivici Pacifika, uz EU koja se rve sa sopstvenom egzistencijalnom krizom i uz regionalne igrače koji pružaju podršku sopstvenim lokalnim saveznicima, balkanski problemi će trajati duže i biće ih teže regulisati no što je to bilo u periodu od 1995. do 2008. godine. Bosna se još uvek nosi sa istim onim političkim i ustavnim dilemama kao i pre 20 godina, i postaje sve očiglednije da je njen glavni problem Vašingtonski dogovor iz 1994 – stvaranje federacije muslimana i Hrvata, koja je u svojoj osnovi nefunkcionalna. Kosovo ostaje interno podeljeno i spolja nepriznato od strane velikog dela međunarodne zajednice (uključujući tu i dva stalna člana SB UN i zemlje BRIK-a). Međuetnički odnosi u BJRM se pogoršavaju, a spor oko njenog imena sa Grčkom i dalje guši nade Skoplja na potpunu integraciju u različite evroatlantske strukture. Nova vlada Srbije ima mnogo toga da dokazuje svojim skeptičnim susedima, kao i Vašingtonu i Briselu. A i da ne pominjemo da sve zemlje tog regiona pate od nivoa nezaposlenosti koji se kreće između 20% i 50%. Izazov politici SAD kod posete američkog državnog sekretara Hilari Klinton Balkanu jeste da li će oni koji definišu politiku Vašingtona shvatiti promene koje se odigravaju u Jugoistočnoj Evropi, i da li će adekvatno tome uskladiti i svoju politiku? Strateški cilj SAD tokom većeg dela prethodne decenije bio je da postigne da se Jugoistočna Evropa čvrsto ukotvi u EU i NATO. Mada je taj cilj još uvek moguće postići, za njegovo postizanje je potrebno mnogo više od povremenih poseta američkih zvaničnika sa praznim džepovima ili od glasnih i oštrih lekcija koje američki diplomati drže lokalnim političarima. Za to je potrebna mnogo sofisticiranija i suptilna američka politika sa shvatanjem da stabilnost Balkana iziskuje regionalni konsenzus i kompromise između sve većeg broja međunarodnih igrača, od kojih svaki ima svoje važne interese u tom regionu. Gordon N. Bardoš (Gordon N. Bardos) je njujorški ekspert za balkansku politiku i bezbednosna pitanja Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis |