.jpg)
| Savremeni svet | |||
Čejnijev gard ne može bez rata velikih razmera |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 06. oktobar 2008. | |
|
Vašington svaki kutak globusa tretira kao američko „bližnje zarubežnje“ i to mora imati za posledicu stvaranje kontrakoalicije koja je došla glave Napoleonu, kajzeru i Hitleru. Veliko je pitanje da li će, i po kojoj ceni za sebe i ostali svet ovu činjenicu shvatiti vašingtonska dvostranačka klika koja formira spoljnu politiku najmoćnije zemlje sveta „Rusija se suočava sa izborom“, izjavio je američki potpredsednik Ričard Čejni. Nije njena sudbina da nam bude neprijatelj, dodao je on, ali da bi se to izbeglo Rusija treba da sledi kurs za koji su se opredelile zemlje iz njenog neposrednog okruženja koje su svojevremeno bile žrtve ruske dominacije. Osudivši postupke ruske vlade koji su „kontraproduktivni“, Čejni je upozorio da štetna politika Moskve može imati „teške posledice po odnose sa drugim zemljama“. Ova izjava nije data posle odlučnog ruskog odgovora na gruzijsku agresiju početkom avgusta, niti posle ruskog priznanja Južne Osetije i Abhazije tri nedelje kasnije. Navedeni citat dolazi iz Čejnijevog govora održanog u litvanskoj prestonici Viljnusu, u zapadnom srcu ruskog „bliskog zagraničja“, pre više od dve godine, na sastanku NATO pakta 4. maja 2006. Zamislite samo jednog od vodećih ruskih političara - tadašnjeg premijera Medvedjeva, na primer - kako pre dve godine poručuje Amerikancima iz Havane ili Karakasa da se „SAD suočavaju sa izborom“: Đonom na Moskvu „Nije sudbina Amerike da nam bude neprijatelj, ali da bi se to izbeglo SAD treba da se drže kursa koji slede partneri Rusije u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Amerika treba da prestane sa kontraproduktivnim ponašanjem koje može imati teške posledice po odnose sa drugim zemljama“. U Vašingtonu takva bi izjava imala isti efekat kao crvena marama na razjarenog bika. Stratezi sa Huvera, iz Brukingsa, Heritidža ili Randa, zahtevali bi neku novu Barbarosu. Čak bi i trezveniji analitičari poput Kisindžera zaključili da su Rusi izgubili svaki kompas jer se sa jednom velikom silom naprosto tako ne razgovara. Međutim, ni ton Čenijevog nastupa ni njegova osnovna poruka - da Ruska Federacija nema apsolutno nikakve legitimne interese van sopstvenih granica - nisu izazvali interesovanje američke javnosti ili komentare analitičara. Naime, daleko pre krize koju je letos izazvao Mihail Sakašvili, američka vladajuća elita je grub, bahati ton prihvatila kao normalan u odnosu na Moskvu. Ta je elita svoj nevoljni respekt prema Sovjetskom Savezu iz vremena hladnog rata zamenila, tokom Jeljcinove dekade, prezrivom netrpeljivošću prema Rusiji kao takvoj. Ne iznenađuje što je postsovjetska slabost Rusije - ekonomska, diplomatska, vojna i psihološka - podsticala trijumfalizam SAD. Međutim, američka arogancija 90-ih od početka je bila dodatno zatrovana atavističkom rusofobijom. Mržnja prema Rusiji kao takvoj u kolektivnoj psihi zapadne elite prisutna je vekovima, ali je u vreme hladnog rata bila donekle zakamuflirana retorikom antikomunizma. Bez spoznaje fenomena rusofobije nije moguće razumeti spoljnu politiku SAD, niti shvatiti dimenzije opasnosti u kojoj se svet danas nalazi. Naime, posle kratkog perioda američke monopolarne globalne dominacije (1991-2008), podela svetske moći sada dobija karakteristike asimetrične multipolarnosti. Ovo je, kako nas uči istorija, nestabilan model međunarodnih odnosa koji svoje strukturne protivrečnosti teško može da razreši bez rata velikih razmera. Triput u istoriji Skoro pola veka posle Drugog svetskog rata (1945-1991) svet je počivao na bipolarnom modelu koji se pokazao kao relativno stabilan. Obe supersile prećutno su prihvatale postojanje nedodirljivih interesnih sfera suparnika, što se videlo sa naglašenom uzdržanošću SAD tokom sovjetskih intervencija u Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968. Geopolitička utakmica vodila se u sivim zonama Trećeg sveta (Bliski istok, Indokina, Angola, Nikaragva itd), ali su pravila igre počivala na relativno racionalnom proračunu odnosa između cene i benefita spoljnopolitičkih poteza. Ratovi klijenata ostajali su lokalizovani. Implicitna racionalnost obeju strana činila je mogućom de-eskalaciju povremenih kriza (Berlin 1949, Koreja 1950, Kuba 1963) koje su pretile prerastanjem u sukobe katastrofalnih razmera. Bipolarni model bio je plod jedinstvenih geopolitičkih okolnosti koje neće biti ponovljene u doglednoj budućnosti. Svet ponovo postaje multipolaran, ali SAD još nisu spremne da tu činjenicu prihvate. U interesu i Amerike i sveta bilo bi da donosioci odluka u Vašingtonu sagledaju opasnost od hegemonističkih težnji jedne od vodećih sila multipolarnog sistema. Od Vestfalskog mira kojim je 1648. okončan tridesetogodišnji rat, pa sve do treće decenije 20. veka, međunarodnim odnosima dominirao je relativno stabilan model uravnotežene multipolarnosti. Taj model je Evropi (tj. svetu) obezbedio mnoge decenije relativnog mira i prosperiteta koji je bio ozbiljno poremećen samo u tri navrata: hegemonističkim težnjama Napoleonove Francuske (1800-1815), vilhelmovske Nemačke (1900-1918) i Trećeg rajha (1933-1945). U sva tri slučaja nespremnost hegemona da svoje interese uskladi sa interesima ostalih sila, ili da uopšte prihvati legitimnost postojanja takvih interesa, dovela je do nastanka koalicije spremne na svaku žrtvu da bi se hegemon porazio. Koalicije Antihegemonističke koalicije iz navedena tri primera bivale su sklapane bez obzira na ideološke razlike i potencijalne ili stvarne rascepe u interesima samih partnera. Protiv Napoleona su se na kraju udružile Engleska, Rusija, Austrija i Pruska, a protiv kajzera Engleska, Francuska i Rusija. Hitler je svojom nezdravom dinamikom proizveo još bizarniji savez boljševika, imperijalista i kapitalista. Rusija, Kina, Indija, Iran i Brazil isto tako imaju niz stvarnih ili potencijalnih uzroka međusobnih sukoba. Svi oni padaju u zasenak u poređenju sa životno važnim izazovom suzbijanja Amerike kao globalnog hegemona koji ne zna svoju meru. Shodno nacionalnoj bezbednosnoj strategiji proklamovanoj septembra 2002, SAD ne priznaju postojanje ma koje tačke na kugli zemaljskoj koja nije „vitalni američki interes“ - od Izraela do Koreje, od Estonije do Pakistana, od Gruzije do Tajvana. Svedoci smo ironičnog preokreta uloga. Sovjetska Rusija bila je revolucionarni hegemon, u ime oslobađanja podjarmljenog proletarijata, kome se suprotstavljala Amerika kao konzervativni pobornik statusa kvo. Danas je Amerika nosilac revolucionarnog dinamizma sa globalnim ambicijama, u ime ideoloških normi tobožnje demokratije, ljudskih prava i slobodnih tržišta, čemu se suprotstavlja sve izvesnija koalicija slabijih sila koje prevazilaze međusobne razlike u ime suštinski „konzervativnih“ principa nacionalnih interesa i reafirmacije prava na geopolitičke sfere sopstvene dominacije. Vašington ne shvata da doktrina globalnog intervencionizma koja svaki kutak globusa tretira kao američko bližnje zarubežnje mora imati za posledicu stvaranje kontrakoalicije koja je došla glave Napoleonu, kajzeru i Hitleru. Veliko je pitanje da li će, i po kojoj ceni za sebe i ostali svet, ovu činjenicu shvatiti vašingtonska dvostranačka klika koja formira spoljnu politikunajmoćnije zemlje sveta.
GLAS JAVNOSTI, petak, 3. oktobar 2008.
|
Od istog autora
- Trampova pobeda nije kraj srpskih problema u odnosima sa SAD, ali lakše će da se diše
- Ne znam koji su stvarni motivi Aleksandra Vučića da Srbiju gura u jedan projekat koji nema ni zrno ekonomskog opravdanja, ali vidim da on to čini na način koji ga konačno raskrinkava kao neprijatelja zemlje i nacije
- Kosovo, granice, teritorije i srpsko pitanje
- Opasnost je sada veća nego 11. septembra 2001. godine
- Ni Kosova ni integracija
- U borbi protiv hristofobije u Kaliforniji i Srbiji
- Hronika najavljene krize
- Gruba karikatura Nobelovog zaveštanja
Ostali članci u rubrici
- Pola veka kineskog otvaranja - bilansi i perspektive
- Ekonomska obećanja Donalda Trampa - šta čeka Sjedinjene Države, a šta ostatak sveta
- Trampova pobeda nije kraj srpskih problema u odnosima sa SAD, ali lakše će da se diše
- BRIKS ne treba zanemariti
- BRIKS između mita i realnosti
- "Svetski ujgurski kongres" u Sarajevu - suze za kineske Ujgure i ni reči o Gazi. Kako američki interesi preko noći teroriste prekrajaju u "borce za slobodu"
- Imanuel Kant u raljama liberalizma - između ratnog trofeja i „zlatnog teleta“
- Strateški trougao Moskva-Peking-Teheran: Egzistencijalna pretnja dosadašnjem svetskom hegemonu
- U Holivudu Izrael i Mosad imaju bolji tretman nego SAD i CIA
- Godišnjica ujedinjenja Nemačke – početak novog odbrojavanja istorije
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
