Duga ruka Ričarda Holbruka

Kada sam bio mali, u školi su nam često pretili „dugačkom rukom pravde” (the long arm of the law). Ako ne budemo dobri, stići će nas, kad-tad, duga ruka pravde. Uvek sam se pitao zašto mi roditelji kod kuće nisu pretili ovom „dugom rukom”. Mislio sam da je to možda zbog toga što su njihove ruke bile dovoljno duge da su mogle da nas dohvate kad god su to želeli. Tako da sam u glavi dugo imao sliku policajca sa deformisano dugačkim rukama, a još duže mi je trebalo da shvatim da u životu nema garancije da će pravda ikada stići.

Ovih dana sećam se toga jer sve češće slušam priče o „dugoj ruci” Ričarda Holbruka u američkoj spoljnoj politici.

Od kada su predsednik Obama i državni sekretar Hilari Klinton imenovali Holbruka za specijalnog izaslanika za Avganistan i Pakistan moglo se znati da će Holbruk biti izazov za novu administraciju. Iako viđen kao jedan od vodećih autoriteta Demokratske stranke u spoljnoj politici, Holbruk je poznat i kao čovek ogromne sujete, odnosno kao ličnost koja se teško uklapa u timski rad.

Čim je preuzeo novu dužnost, objasnio je ljudima u Beloj kući i u Stejt departmentu da on, da bi bio efikasan, mora da ima široki uticaj na svaki aspekt američke spoljne politike u, kako je on nazvao, regionu koji čini „luk krize” (arc of crisis). Taj luk se, po Holbruku, prostire od Kabula do Gaze, i za njega je to teritorija nad kojom on mora da vodi glavnu reč, barem kad je američka spoljna politika u pitanju. Tako je više puta direktno intervenisao kako bi se na važna mesta postavljali njemu lojalni ljudi, koji će mu biti zahvalni za imenovanja. Uspeo je da progura Krisa Hila za ambasadora u Iraku, odnosno da spreči imenovanje admirala Zinija na to mesto. Našao je načina da svim lokalnim političarima i državnim funkcionerima u ovoj široko definisanoj regiji da do znanja da je on ključni čovek za njihove interese. Na ovaj način on garantuje da će učestvovati u odlučivanju o svim važnim pitanjima.

Iz širenja njegovog autoriteta već niču neki problemi. Već je uspeo da omalovaži i antagonizira jedan broj ljudi u Stejt departmentu koji su zaduženi za područje koje ga zanima. Neki od njih su postali mete Holbrukovog načina diplomatije. Tako je, na primer, podsekretar za azijska pitanja Ričard Baučer bio jedan od prvih žrtava „duge ruke” Holbruka: pred svim ključnim ljudima ovog odeljenja u Stejt departmentu, i pred Hilari Klinton, direktno ga je ponizio kada je upao na brifing koji je Baučer vodio, i prekinuo ga posle par minuta rečima: „Baučeru, ti ništa ne znaš”. Slično se vladao i prilikom njegove posete ambasadama u Avganistanu i Pakistanu.

Osim toga, lično je proširio „luk krize” i na region poput Balkana, tako što je za vreme susreta Hašima Tačija i Fatmira Sejdijua sa potpredsednikom Bajdenom, upao na sastanak i dogovorio telefonski razgovor sa Tačijem. Intervenisao je da bi blokirao imenovanje Valentina Inckoa za visokog predstavnika u BiH, jer nije bio siguran da će ovaj austrijski diplomata da bude dovoljno čvrst prema lokalnim političarima u Bosni. Tražio je prethodne garancije od evropskih predstavnika da će Incko biti spreman da koristi „bonska ovlašćenja”. Ovo Holbrukovo mešanje u Balkan pokazuje da su njegove ambicije mnogo veće nego što mu mandat to definiše. S obzirom na dosadašnji dosta nesiguran nastup Hilari Klinton, i na njene gafove, ovim se otvara problem autoriteta u Stejt departmentu. Neki medijski analitičari, a i neki članovi Obamine administracije, već su primetili da Holbruk počinje da deluje kao neka vrsta paralelnog državnog sekretara. Za sada ovo ne predstavlja preveliki problem za spoljnu politiku predsednika Obame, jer je on već dao do znanja da je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost, general DŽejms DŽons, u stvari ključni čovek za spoljnu politiku u njegovoj administraciji. Ipak, Holbrukove ambicije neće biti bez posledica za američke interese.

U međuvremenu „duga ruka” Dika Holbruka nastavlja da gura prste u sve moguće otvore i šupljine američke spoljne politike. To će samo otežati već ionako složene odnose sa Amerikom za države i političare Balkana. Ostaje nam samo da se nadamo da će „duga ruka pravde” (ili iz Haga ili iz Bele kuće) eventualno da stigne i gospodina Holbruka.