EU oligarsi pomažu jačanje ekstremne desnice

Lideri Evropske Unije mrze izbore za Evropski parlament. Zašto? Zato što ta karikatura demokratskog odlučivanja razotkriva prezir koji Evropljani gaje prema oligarhiji koja vodi EU.

Anketa sprovedena na 27.000 građana EU po narudžbini Evropskog parlamenta pokazuje da u proseku samo 34% njih planira da glasa na ovim izborima. U Britaniji, 30% anketiranih navelo je da sigurno neće glasati.

Apatija glasača je samo jedna strana priče. Postoji poprilično dokaza da je nedostatak interesovanja za evropske izbore podstaknut snažnim osećajem nepoverenja, nezadovoljstva i frustracije. Jedno nemačko istraživanje urađeno na 12.000 Evropljana pokazuje da 60% ispitanika smatra da je razlog zbog koga toliko njih ne želi da glasa to što su ih „lagali u predizbornim obećanjima“. Skoro polovina je rekla da oni „ne mogu ništa poboljšati glasajući“. U Poljskoj i Finskoj, skoro dve trećine ispitanika iskazalo je ovakav fatalistički stav.

Politička elita Evropske unije ima običaj da ovu glasačku apatiju prestavi kao nesrećnu posledicu pogrešne predstave koju narod gaji. Oni tvrde da njihov dobar učinak nije cenjen od strane javnosti koja jednostavno ne shvata šta oni rade. Nezainteresovanost ljudi retko se predstavlja kao krivica institucija EU. „To, što ljude ne zanimaju ovi izbori nije zbog toga što su oni kritični prema EU i njenim političkim procesima“, tvrdi Herman Šmit iz Centra za evropska društvena istraživanja u Manhajmu. Iz te perspektive, nedostatak interesovanja tumači se kao puki problem prezentacije. To je razlog zbog kog je Evropska komisija htela da privuče mlade glasače pomoću kul reklama na Em-Ti-Vi mreži.

Ipak, postoji poprilično dokaza da nezainteresovanost javnosti nije nenameravana posledica loših odnosa sa javnošću, već posledica projekta koji otvoreno pokušava da političko odlučivanje udalji od očiju evropskih građana.

Upadljivo obeležje političkih procesa u EU jeste da su oni svesno zasnovani na principu „izolovanog“ odlučivanja. S tačke gledišta evropskih političkih elita, jedna od vrlina institucija EU jeste da ih one štite od onih vrsta pritisaka javnosti i oblika odgovornosti, kojima su izloženi u državnim parlamentima. Shodno tome, EU je u mogućnosti da usvoji programe koji bi se pokazali spornim i teškim za opravdavanje u uslovima veće parlamentarne otvorenosti.

Štaviše, političari mogu neprestano da se skrivaju iza nevidljivog procesa odlučivanja u EU tvrdeći da „to nije bila njihova ideja“ pre nego što dodaju da „nažalost, nisu imali izbora, osim da se slože sa ovom evropskom direktivom“.

Izolovani proces odlučivanja oslanja se na institucije koje su zapravo izvan domašaja kontrole javnosti. Kako piše Bruno Voterfild u važnoj studiji za "Klub Manifesto", " u 21. veku iznikla je jedinstvena forma državništva", koja omogućava da se "sve više institucija od javnog značaja povuče u zatvoreni, privatni svet birokrata i diplomata". Zapravo, većina zakonskih akata EU napisana je od strane stotina tajnih radnih grupa koje je postavio Savet EU.

Sastanci Saveta ministara većinom se odvijaju iza zatvorenih vrata, a neizabrana Evropska Komisija jedina ima pravo da predlaže zakone. No, većina odluka Saveta Evrope tiče se stvari koje su prethodno već rešene zakonima unutar država. Tako dobijamo institucije koje su otporne na uticaj javnosti i napravljene kako bi se zaobišli uobičajeni oblici demokratske odgovornosti.

Neminovna posledica institucionalizacije izolovanog procesa odlučivanja jeste smanjena mogućnost da evropski političari motivišu i inspirišu svoja izborna tela. Ono što liči na problem prezentacije, zapravo je posledica manira komunikacije koji je pogodan za manevrisanje iza paravana, ali ne i za javni angažman. Neminovno, oni se na kraju pokažu u pravom svetlu, kao birokrate, a ne politički lideri. Njihova nesposobnost dokazivala se iznova i iznova dok su se nosili sa zadatkom kome nisu dorasli - pridobijanjem podrške za predlog Evropskog Ustava na državnim referendumima

Da li bi uopšte trebalo da nas iznenadi to što su odlučili da referendumi nisu potrebni za primenu Lisabonskog sporazuma?

Kada sve drugo ne uspe, oligarhija EU namerava da natera izborno telo na glasanje dizanjem panike. "Ukoliko ljudi ne budu glasali, postoji opasnost da ćemo imati više ekstremističkih stranaka ili onih koje su van umerenog spektra" u Evropskom parlamentu, upozorava Hans Gert Petering, predsednik ovog tela. Vapaji da se ekstremističke stranke spreče, a ne isticanje pozitivnih strana glasanja, bili su glavna poruka oligarhije EU povodom ovonedeljnih izbora. Termin "ekstremizam" koristi se tako slobodno da uključuje sve evroskeptike, uključujući i one koji odbacuju EU ali se deklarišu kao proevropski.

Paradoksalno, kultura izolovanog odlučivanja stvorila je okruženje koje podstiče rast političke frustracije i ogorčenosti.Manipulativan i nepošten manir zakonodavstva ojačava cinizam ljudi prema konvencionalnom političkom životu.

Što je još gore, izolovanje procesa odlučivanja direktno doprinosi obesmišljavanju javne sfere, koju isuviše ljudi već smatra bespotrebnom i beznačajnom. U takvim okolnostima, pokreti koji su u stanju da iskoriste ljutnju i nezadovoljstvo naroda u političke svrhe, u stanju su da postignu značajan uspeh.

Zbog toga ne čudi što su nacionalističke stranke desnice uspele da povećaju uticaj u zemljama kao što su Holandija, Austrija, Francuska i Poljska.

Za razliku od partija umerenog spektra, ovi pokreti pobune nemaju problem da ukažu na nedostatak demokratije koji drma EU. Međutim, podrška koju ovakvi pokreti uživaju ne bi trebalo da bude shvaćena kao pohvala oživeloj evropskoj radikalnoj desnici, već kao rezultat političkog cinizma izazvanog ponašanjem oligarhije EU.

(Tekst preuzet iz magazina "Australijen", http://www.theaustralian.news.com.au/story/0,25197,25583280-7583,00.html )