EU – manje od zbira svojih sabiraka

(Vašington tajms, 25.11. 2009)

Evropska unija, pojačana Lisabonskim ugovorom, prošle nedelje je izabrala stalnog predsednika i ministra spoljnih poslova. U proceduri koja je toliko mutna da, u poređenju s njom, izbor novog pape koji vrši Savet kardinala izgleda kristalno providan, Toni Bler – koji je bio kandidat za predsednika – biva odbijen u korist malo poznatog belgijskog premijera Hermana van Rompaja. Prvi evropski ministar spoljnih poslova, u spoljnim poslovima nema iskustva.

Kako će Lisabonski ugovor sa svojim novim birokratskim vođstvom uticati na odnose EU sa Vašingtonom? Nasuprot mišljenju pristalica tog Ugovora, najverovatnije je da neće biti nikakvog uticaja.

EU je postigla nešto naizgled nemoguće: praveći važan korak napred, skoro istovremeno ga je odmah zatim preokrenula. Jedan oblik EU ćorsokaka je jednostavno zamenjen drugim, a sve to su Evropljanima načinili Evropljani.

Već godinama, pristalice EU su snažno zastupale gledište da bi tešnja integracija omogućila da EU bude u stanju da se suprotstavi Sjedinjenim Državama. Iste te pristalice su se onda obrnule i tvrdile da bi jača EU bila bolji globalni partner Sjedinjenim Državama.

Možda su mislili da mi ne obraćamo pažnju. U svakom slučaju, mi još ne znamo koja polovina njihove inherentno kontradiktorne tvrdnje je tačna. Uprkos beskrajnim pregovorima, bezbrojnim ugovorima i kominikeima, kao i beskrajnom brbljanju probriselskih komentatora, EU ostaje međunarodno slaba i neefikasna.

Kritički posmatrano, jasno je da “jaka EU“ nije isto što i jaka Evropa, i to nije takav partner kakav je Vašingtonu potreban. Pisci i predlagači Lisabonskog ugovora su ga nekada ponosno nazivali „Ustavom EU“, ali posle nekoliko (u suštini) kozmetičkih promena u njegovom tekstu, ta etiketa je nestala i zamenjena je ublaženom nomenklaturom.

Mnogi od onih koji su bili ili za ratifikaciju ili protiv nje, omalovažavali su važnost promene imena, govoreći da je posredi samo jedan spin (spin)[1], što je dobrim delom i tačno. Ono što je daleko važnije jeste da kad “Evropski projekt“ evropskim narodima ne može da kaže istinu – ili kada ne može da uvidi šta je u stvari istina – pokazuje da je zapao u duboke probleme.

Dakle, danas EU ima potencijalno snažan novi Ugovor, ali ima slabo novo rukovodstvo. Sve dok narodi EU ne odluče šta stvarno žele – a postoji dosta toga u prilog tome da se veruje da ne žele “jaču EU“ – nema tog broja torbarenja ugovorima niti zapetljanih personalnih izbora koji bi izmenili ono osnovno: odsustvo sloge o tome kako ići dalje. Zaista, prikrivanje tog osnovnog nerazumevanja, što je veoma istančana veština EU, gledano na duge staze još više otežava taj problem.

Čak i kad bi Evropljani mogli da stvore “jaku EU“, ona ne bi bila blizak saveznik SAD. Već sada, Evropa je toliko usredsređena na sebe, da bi – a to je ironija – jedna “jaka EU“ još verovatnije više gledala u samu sebe i bila više izolacionistička no što je to danas slučaj, a to je baš suprotno od onog čemu Amerika daje prednost. Štaviše, instiktivni anti-amerikanizam koji prožima veći deo evropske politike – a koji slabi samo onda kada se suočava sa takvim očiglednim post-američkim predsednikom kakav je Barak Obama – sigurno će biti još uticajniji u jednoj “snažnoj EU“.

Cela istina glasi da je EU manje od zbira svojih sabiraka, a ona je to bila već duže vremena. Gledano iz perspektive SAD, to je zaista loša vest, jer reagovanje na svet pun izazova, ispunjen pretnjama terorizma i širenja oružja masovnog uništavanja, iziskuje jaku Evropu za saradnju sa SAD.

Ono što bi najviše koristilo Americi i Evropi jeste grupa samopouzdanih evropskih nacionalnih država, koje bi bile u stanju da demokratski odluče da žele da brane svoje interese, svoje vrednosti i svoje saveznike širom sveta. To smo nekada – ali više ne, imali u NATO-u. Nestanak sovjetske pretnje i zahtevi EU za komunitarnim ("communitaire")[2] ponašanjem oslabio je kako NATO tako i njegove pojedinačne evropske članice. Kada se Kanada opravdano žali da Evropa ne ulaže svoj udeo napora u Avganistan, Evropljani bi trebalo da shvate u kakvim se problemima nalaze.

Uzimajući u obzir prošlonedeljnu neodlučnost EU, samo je pitanje vremena kad će pre zastupnici veće evropske integracije pozvati na zaključivanje još nekog ugovora. To je bila ustaljena slika i nema razloga sumnji da li će se potvrditi.

Kada se to dogodi, onda je prilika koju treba ugrabiti da se pod znak pitanja postavi ceo napor integracionista. Treba započeti debatu onda, kada pristalice sledećeg po redu zamaskiranog (sub silentio)[3] ustavnog poduhvata tek počinju da se organizuju, i ne čekati da se takav dokument već pojavi i bude spreman da se progura pomoću parlamentarnih većina koje su izolovane od uticaja javnog mnjenja.

Individualne evropske države koje vode jaki rukovodioci neće neizbežno biti “pudlice“ SAD. To je zlobna i maštovita optužba koju su protivnici zbacivanja Sadama Huseina podigli protiv g. Blera[4]. Jaki rukovodioci bi trebalo, a verovatno i hoće, da pred Vašingtonom zastupaju interese svojih zemalja, a tamo će problemi biti prepoznati i verovatno rešeni. Ono što će ponovnom pojavom jakih evropskih država biti, međutim, izbegnuto – jeste proces odlučivanja u EU, ta čudna ljudska procedura koja uvek od planina pravi mravinjake (molehills out of mountains)[5], kao što se baš nedavno dogodilo pri biranju njenog novog rukovodstva.

DŽon Robert Bolton, američki političar i diplomata, koji je tokom mandata predsednika Regana i Buša bio na različitim položajima u Stejt departmentu, Ministarstvu pravde i Američkoj agenciji za međunarodni razvoj (USAID). U Bušovoj administraciji bio je državni sekretar za kontrolu naoružanja i međunarodnu bezbednost. Pored toga, neko vreme je bio i američki ambasador pri UN. Vikipedija navodi nekoliko njegovih misli o UN i diplomatiji koje svakako vredi zabeležiti: „U stvari, UN i ne postoje. Ako bi zgrada UN u Njujorku izgubila deset spratova, to ne bi ništa suštinski promenilo.“ Druga njegova misao se odnosi na diplomatiju, u kojoj je proveo dobar deo svoje karijere: „Diplomatija nije cilj sama za sebe ukoliko ne služi interesima SAD“. Sada je "stariji istraživač u American Enterprise Institute (AEI)". (Prim. prev.)

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis 

http://www.aei.org/article/101352