Savremeni svet | |||
Evropa je nebitna |
četvrtak, 11. februar 2010. | |
(The National Interest, 10.2.2010) EU nema jedinstvenu spoljnu politiku, a njene države članice smanjuju svoje vojske. Zašto se onda Evropljani čude kad niko na njih ne obraća pažnju? Evropa se ponadala da je dala odgovor na podrugljivo pitanje Henrija Kisindžera, ’A koji je telefonski broj Evrope?’ Ali nedavno usvojeni Lisabonski ugovor je samo povećao konfuziju oko toga ko predstavlja kontinent. I stoga je predsednik Obama nedavno najavio da neće učestvovati na predstojećem samitu između SAD i EU. Ako se ujedini, Evropa može postati jedna od tri ili četiri velike sile, pored SAD, Kine, i možda Indije. Po broju stanovnika i visini BDP Evropa nadilazi Ameriku. Mnogi evropski lideri očajnički žele da je pretvore u Weltmacht[1]. S tim u vidu su i zamesili Lisabonski ugovor, složeni sporazum koji je stvorio nove funkcije koje pokrivaju celi kontinent, uvećao nadležnosti Evropskog Parlamenta, i smanjio moć nacionalnih vlada. Mada je konsolidovanje moći u Briselu, i stvaranje kvazi predsednika i ministra spoljnih poslova daleko od uspostavljanja Sjedinjenih Država Evrope, proces je promovisan kao da će izroditi koherentniju i ujedinjeniju Evropu. Irski senator Deirdre de Burka objašnjava: “Ali ako bih morao da navedem samo jedan nepobitan razlog za podršku Lisabonskom ugovoru, bio bi taj da će on poboljšati kapacitet EU da postane efikasniji činilac na međunarodnom nivou.” Vilfrid Martens, vodeći član Evropskog parlamenta, navodi da se “EU mora ujediniti i biti sposobna da govori jednim glasom na svetskoj sceni.” Vodeći Evropljani su posebno frustrirani činjenicom da njihov kontinent ima malu težinu. Francuski predsednik Nikolas Sarkozi poručuje da “Evropa ne može biti patuljak u smislu odbrane, a gigant u smislu ekonomije.” Slično tome, sledi mišljenje Čarlsa Granta, direktora Centra za evropske reforme: “Po mnogim značajnim svetskim bezbednosnim pitanjima, EU je bezmalo nebitna. Pričajte sa ruskim, kineskim ili indijskim političarima o EU, i videćete da često iskazuju nipodaštavanje. Oni je vide kao trgovinski blok koji je nekada imao pretenzije ka moći, ali nije uspeo da ih realizuje zato što je podeljen i loše organizovan.” Istina, ali većinu Evropljana daleko manje zanima globalni uticaj njihovog kontinenta, nego što je to slučaj sa njihovim liderima. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi u najmanje pola zemalja članica EU Lisabon bio odbačen samo da su za to dobile priliku. Jedino tako što je celom kontinentu uskratila mogućnost da glasa – sem Ircima čiji je Ustav zahtevao referendum – eurokratska elita uspela je da postigne stupanje na snagu ugovora. Skeptici su gajili sumnje da bi Lisabon ikada mogao da isporuči obećane benefite, a kamoli toliko benefita koji bi opravdali žrtvovanje principa opšte odgovornosti. A do ovog trenutka EU nije postigla ništa što bi opovrglo skeptike. Nakon što su prošle jeseni proslavile trijumf svoje povelje, sledeće što su evropske vlade uradile je odabir bezbojnih mediokriteta za nove EU funkcije. Mini uzlet bivšeg britanskog premijera Tonija Blara viđenog za ’predsednika’, t.j. predsednika Saveta Evrope, se izjalovio. Umesto toga, EU konsenzus je postignut na belgijskom Hermanu van Rompaju, poznatom koliko po strasti za pisanjem haiku poezije toliko i po sposobnosti vođstva među svojim saradnicima. Izbor za ministra spoljnog je pao na još dosadniju baronesu Katrin Ašton, koja nikada nije bila ni na jednoj izabranoj funkciji. Ništa u njenom radu je ne preporučuje za funkciju koju obavlja. Štaviše, neke evropske vlade su otvoreno priznale da su im draži skromni graditelji kompromisa nego ambiciozni svetski lideri. Istovremeno, Evropljani su proizveli još birokratskog haosa. Van Rompaj je kao predsednik Saveta Evrope trebalo da postane politički glas Evrope. Ali Lisabonski ugovor nije uklonio rotirajuće šestomesečno predsedavanje vlada zemalja članica Evropskom unijom, te njoj trenutno predsedava Španija. Tu je takođe i predsednik Evropske komisije, Hoze Manuel Barozo. Do sada su prethodno dvoje pokazali malo spremnosti da predaju vlast Van Rompaju, sa ili bez Lisabonskog ugovora. Antonio Misireli iz Evropskog Centra za pitanja politike, uz mnogo takta govori o ’jednoj određenoj napetosti’, posebno između Van Rompaja i španskog Premijera Hoze Luisa Zapatera. Neki evropski analitičari daleko otvorenije govore o Tri idiota (The Three Idiots). I tako, umesto da nakon Lisabonskog ugovora Vašington tretira Evropu sa više poštovanja, isti je podstakao Obaminu administraciju da igroniše EU. Pre Van Rompajevog izbora, jedan zagovaratelj Blerove kandidature je primetio: “Sam Bog zna šta bi Amerikanci sve dali samo da Belgijanac postane evropski predsednik. U tom slučaju se nama uglavnom ne bi ni zamarali.” E pa, Evropljani su dobili Belgijanca za predsednika, a Vašington se neće zamarati Briselom. EU zapravo gubi prednost i poziciju u Vašingtonu. Od 1991. godine vlada SAD prisustvuje, mada nevoljno, transkontinentalnim skupovima. Prenosimo iz skorijeg izveštaja think tank-a Real Instituto Elcano: “Samiti između SAD i EU nikad nisu bili dragi predsednicima SAD; i tokom Klintonovih i tokom Bušovih mandata poredili su ih sa posetama zubaru: znate da su neophodne, ali to ne znači da nisu bolne.” Ali ne i ova administracija i ne u ovom trenutku. Godišnji samit EU i SAD je bio planiran za maj, ali je Obamina administracija nedavno najavila da predsednik, koji je prošle godine posetio Evropu u nekoliko navrata, neće prisustvovati istom. Rečima glasnogovornika Stejt departmenta, P. DŽ. Kraulija: “S obzirom na promene koje nosi uspostavljanje predsednika SE i EK, uz rotirajuće predsedavanje EU, mislim da treba dosta vremena da se tačno razabere koliko će se sastanaka na visokom nivou u stvari odigrati.” A daleko od toga da je samo vlada SAD ta koja je zbunjena. Predsednik Mongolije Cakia Eldegdorj je na sledeći način komentarisao svoju posetu Evropi početkom februara: “Upravo sam imao susret sa predsednikom Saveta Evrope, juče sam imao susret sa predsednikom Evropskog parlamenta, a nakon ovog susreta se srećem sa predsedavajućim Savetu Evrope....ovaj....” Eurokrate su dugo naglašavale prevagu procesa nad sadržajem, održavajući samit za svaki problem ili pretpostavljeni problem. U vezi sa planiranim sastankom, kako reče Misiroli, “Na dnevnom redu nije bilo ničega konkretnog, EU je prosto htela da održi taj sastanak zarad održavanja sastanka.” Zapravo, pretpostavlja se da je španska vlada organizovala samit u Madridu da bi stekla prednost nad Von Rompajem, koji je baziran u Briselu. “Tri idiota” su se preganjala oko i najmanjeg detalja: premijer Zapatero bi se prvi rukovao sa predsednikom Obamom, a Predsednika Saveta Van Rompaj bi onda sedeo desno od predsednika. Reakcija u Evropi na ovu odluku Vašingtona bila je mešavina konsterniranosti, frustriranosti i samosažaljenja. Jer zaboga, DŽordž V. Buš koji je bio opanjkavan gde god se stiglo na evropskom kontinentu, a ipak bi prisustvovao svakom samitu. Izbor Baraka Obame je dočekan sa euforijom, ali je on malo izmenio politiku SAD – čak je i intenzivirao rat u Avganistanu. Kako se čini, Obamina administracija EU shvata još manje ozbiljno od Bušove. Kako piše francuski Le Monde, “Saveznici su otkrili da nesporazumi nisu samo na ličnom nivou.” Španski El Pais je ogorčeniji, i okrivljuje ’Obama je okrenuo leđa Evropi’. U stvari, uprkos tome što se eurokrate žale da predsednik Obama potcenjuje potencijal njihovog kontinenta, Obama zapravo dobro razume realnost Evrope. Kako se čini, za predsednika je prošlogodišnji samit u Pragu bio gubljenje vremena, te ove godine ne bi da rizikuje da se to ponovi. Kako kaže Mats Person iz Otvorene Evrope: “Sve dok EU ne bude smislila nešto o čemu će u stvari imati smisla razgovarati, ne treba da se čudi da Obama misli da je važnije otputovati u Aziju, Južnu Afriku ili prisustvovati samitima NATO. ” A teško da će se to skoro desiti. Evropljanima nedostaje političko jedinstvo, dok istovremeno odbijaju da opredele dovoljno sredstava da bi poduprli svoje stavove. Posledica toga je da ne postoji razlog zbog koga bi Amerika iole ozbiljno smatrala EU geopolitičkom silom. Čak i nakon usvajanja Lisabonskog ugovora, Evropljani ne izgledaju spremni da urade išta praktično čime bi podržali evropsku spoljnu politiku. Zemlje članice EU smanjuju svoje vojske, i nevoljno šalju svoje trupe u opasne misije. Ovakvi trendovi će se najverovatnije nastaviti. Ponašanje Evrope se može opravdati tako što bi se reklo da ono predstavlja interese stanovnika Evrope. Ali to znači da onda Kina i Rusija, kao ni Amerika, nemaju zbog čega bi obraćali suviše pažnje na Brisel. Indija i Brazil su u zaostatku, ali čini se da su ozbiljniji od EU. Vašington se prema EU neće ponašati kao prema ravnopravnom partneru sve dok sama EU ne počne da tako i postupa. Proizvodnja trećeg EU ’predsednika’ ne može biti zamena za upotrebu i širenje alatki međunarodne moći. Ali teško da će Evropa to i uraditi sve dok se Evropljani budu oslanjali na Vašington. A zvaničnici SAD žele da održe tu ovisnost. Filip Gordon, pomoćnik državnog sekretara za Evropu i evroazijska pitanja je prošlog septembra otvoreno pričao u Briselu: “Naša je želja da vidimo jaku i jedinstvenu Evropu koja govori jednim glasom. U najboljem od svih svetova, to jedno grlo će govoriti ono što mi želimo da čujemo. A ako ne govori ono što mi želimo da čujemo, onda bi nam mnogo draže bilo da je taj glas manje jedinstven.’’ Hose Antonio Alonso, politički saveznik španskog premijera tvrdi: “Mislim da administracija SAD jeste i mora biti svesna onoga što Evropa jeste.” Na nesreću po EU, administracija je prilično svesna toga šta je Evropa. Sve dok Evropa, kroz EU ili neki forum, ne uradi ono što je neophodno da postane ozbiljnija međunarodna sila, Vašington je neće shvatati ozbiljno, bez obzira na to koji od ’tri idiota’ je na njenom čelu. [1] Supersila (nem.). Vidi raniji tekst Bendoua na tu temu: Europe as Weltmacht Dag Bendou je stariji istraživač na Kejto institutu. Bivši asistent predsednika Regana, autor nekoliko knjiga, uključujući i Inostrane ludorije: Novo globalno carstvo Amerike (Foreign Folies: America’s New Global Empire). (Prevod: Vasilije D. Mišković) |