Evropski košmar se nastavlja

(The National Interest, 22. februar 2012)

Evrokratski snovi i planovi su propali. Evropa nikada neće biti ujedinjena.

Pre dve godine, Lisabonski ugovor stvorio je jaču, moćniju Evropsku uniju sa predsednikom i ministrom inostranih poslova. Činilo se da je kontinent odgovorio na podrugljivo pitanje Henrija Kisindžera: Koji je broj telefona za Evropu? Ali još uvek nije jasno ko podiže slušalicu.

Evropa je najznačajnija privredna agregacija u svetu. Kontinent je stanište nekoliko najuvaženijih svetskih demokratija. Evropske istorijske i kulturne vrednosti premrežile su svet.

Pa ipak, EU nije uspela da ispuni uzvišene ambicije evrokrata, te poslovne, političke, birokratske i akademske elite koja dominira kontinentalnom politikom i sistemskim rešenjima. Evropa je i dalje geografski konglomerat, a ne politička jedinica.

Iako je zajedničko ekonomsko tržište ogromno, privredna saradnja na kontinentu ne funkcioniše najbolje. Štaviše, ne postoji zajednička spoljna politika, a kamoli jedinstvena vojska. Većina evropskih političara zagovara dalju političku konsolidaciju u Briselu, ali se ne slaže u pogledu konkretne forme. Evropska javnost je sve skeptičnija prema onome šta je evropski projekat postao.

Evro na ivici

Neposredni izazov EU je očuvanje ono malo postignutog jedinstva, na prvom mestu jedinstva evrozone. Dok se Grčka primicala drugom paketu spasavanja, Atinu su zahvatili nasilni protesti protiv daljih vladinih mera smanjenja javne potrošnje. Privatni poverioci se i dalje protive proglašavanju de fakto bankrota Grčke, a zvanični poverioci i dalje ne žele da prihvate bilo kakve gubitke. Zvaničnici Evropske unije su početkom nedelje, nakon primarnog odbijanja da se Grčkoj odobri pomoć i zahteva za većim budžetskim rezovima i političkim garancijama od Atine, ipak odobrili novi paket pomoći u visini od 170 milijardi dolara. Međutim, onda su pregovarači Evropske unije uskratili finalno odobrenje pomoći Grčkoj, tražeći veće budžetske rezove i političke garancije od Atine. Mnogi evropski analitičari i politički lideri smatraju da je zvanični bankrot Grčke neizbežan. Jedino pitanje je da li bi Atina potom zadržala evro; susede Grčke sve manje zanima odgovor.

Što je još gore, dosadašnji napori za suzbijanje krize su propali. Agencija Mudis je nedavno smanjila rejting Portugalije, koja možda srlja ka krahu u grčkom stilu. Agencija je takođe smanjila rejtinge Španiji i Italiji, te smanjila izglede Francuskoj i Velikoj Britaniji. Refinansiranje postojećeg duga će biti mnogo teže s obzirom da se globalni investitori drže dalje od evropskih obveznica, što dovodi do "prilično strašne spirale", kako je primetio Piter S. Fišer, menadžer investicione kompanije ”Blackrock”. A svako novo EU spašavanje predstavljaće dodatno opterećenje za već prezadužene države.

Malo je verovatno pak da će pomoć stići spolja. Evropljani se nadaju da će njihov fond za spasavanje privući privatne investitore i strane zemlje, uključujući i Kinu, ali nakon evropskih rđavih ulaganja niko ne želi da baci zdrav novac. Međunarodni monetarni fond (MMF) je odigrao manju ulogu nego što se očekivalo, i Evropljani će platiti veći deo tog računa. Nikakav novac neće doći ni iz Vašingtona, barem ne direktno; republikanci već ciljaju neizbežni doprinos Amerike MMF-u kako se ne bi dopustilo da se isti upotrebi za spašavanje rasipnih Evropljana.

Noćna mora evrokrata 

Neke evrokrate se plaše uticaja krize na EU. Ako se evrozona smanji—ili, još gore, uruši—proširenje Unije i njenih organa biće obustavljeno. Ideja o evropskoj naciji-državi biće nasukana, ako ne i formalno sahranjena.

Povezivanje Nemačke sa njenim susedima bejaše velika nužda posle Drugog svetskog rata. Evropska saradnja nastavila se putem formiranja zajedničkog tržišta, ali je političko ujedinjenje kaskalo u daljini.

Zato su evrokrate pokrenule indirektni pristup. Arhitekte Evrozone prepoznali su izazov usvajanja zajedničke monetarne politike bez zajedničke budžetske politike, ali su pretpostavljali da će ekonomska politika i političke institucije uslediti vremenom. Tako je lansiran evro, a usvojile su ga sedamnaest od ukupno dvadeset sedam članica EU. Sada, objasnila je nemačka kancelarka Angela Merkel, Evropa "mora da prevaziđe arhitektonske nedostatke nastale tokom formiranja ekonomske i monetarne unije".

Lisabonski ugovor je počeo kao kontinentalni ustav sa ciljem da uveća autoritet Brisela i umanji samostalnost država članica. Ali su holandski i francuski glasači 2005. godine glasali protiv ugovora. Evrokrate su zatim ponovo ponudili ustav u formi sporazuma, koji bi bio odobren u parlamentima svake zemlje članice, sem Irske čiji ustav nalaže referendum. Irci su glasali protiv i opet zaustavili ovaj voz. Pod pritiskom EU, irska vlada održala je još jedno glasanje i postigla željeni rezultat.

Evropsko činovništvo proslavilo je novu EU, ali je izabralo dva nemarkantna i osrednja političara na nove pozicije predsednika i ministra inostranih poslova. A nakon toga usledila je eksplozija evro-zone. Zajednička valuta upregnula je u isti am relativno ekonomične severno-evropske zemlje i urođeno rasipne mediteranske države. Ove druge su pokušale da izgubljenu konkurentnost nadoknade povećanim zaduživanjem. Račun je naposletku dospeo na naplatu.

Grčka je bila na čelu krizne parade, a za njom Irska i Portugal. Ali istinska katastrofa preti od daleko većih država poput Španije i Italije—možda suviše velikih da bi propale, verovatno suviše velikih da bi se sačuvale. Evrokratski odgovor je uvek bio isti: ukoliko se pomole novi problemi, objasnio je predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj, "mi ćemo učiniti više."

"Učiniti više" znači više se zadužiti. Organizacija ”Otvorena Evropa” (Open Europe) sa sedištem u Londonu nazvala je EU "de fakto dužničkom unijom". Međutim, rastući dug je iskorišćen da se EU pretvori u de fakto transfernu zajednicu, takođe. Danijel Hanan, britanski član Evropskog parlamenta, dodaje: "[EU liderima] se ne čini nastranim to što dužničku krizu rešavaju uvećanjem duga".

Berlin protiv Pariza

Što je najvažnije, "učiniti više" značilo je da Nemačka "učini više". Sa najvećom i najproduktivnijom privredom na kontinentu, Berlin je morao da da najviše. I očekivalo se da to uradi.

Kancelarka Merkel je podržala svaku novu tranšu gotovinske infuzije. Ali nastavila je da se odupire predlozima o izdavanju evroobveznica, čime bi se nemački finansijski rejting stavio u ruke njihovih najneodgovornijih suseda. Ona je takođe odbacila predloge za transformaciju Evropske centralne banke u državnog zajmodavca u krajnjoj instanci, čime bi bio prekršen njen osnivački statut zarad otkupa bilo kojih obveznica za koje bi se susedi Berlina odlučili.

Zbog ovoga je Berlin bio optužen za kratkovidu škrtost. Kritičari su napali nemačku "novu sebičnost" i "gubitak solidarnosti". Nemačka "gubi iz vida evropsko opšte dobro", pokazuje "usku i defetističku definiciju nacionalnih interesa" i "zaustavlja sve puteve ka rešenju". Sve zato što je Berlin odbio da preda Briselu kontrolu nad svojim finansijama.

Nemačka je i dalje spremna da plati cenu za očuvanje evrozone, ali želi kontrolu nad svim dotiranim nacionalnim budžetima. Lisabonski ugovor proširio je kontinentalnu vlast na uštrb nacionalnih suvereniteta, omogućavajući Briselu veću vlast nad finansijskim odlukama članica. Ali stavke Lisabonskog ugovora ne omogućavaju kontrolu nad budžetskim odlukama zemalja članica.

Kancelarka Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi zalažu se za korenitije promene. "Imamo zajedničku valutu", rekla je Merkelova, "ali ne i zajedničku političku i ekonomsku uniju. I upravo to moramo da promenimo. To je šansa iz ove krize". Ali se Merkelova i Sarkozi nisu složili o tačnom institucionalnom pravnom leku. Ona je favorizovala najširi sporazum na nivou EU; on da centar izvršenja bude u okviru evrozone.

Izgleda da je Angela Merkel pobedila u debati, iako se o tačnim terminima još uvek raspravlja. Međutim, Velika Britanija i neke druge zemlje se možda neće pridružiti. A što god da se kuva u Briselu može biti prekasno da spase Grčku. Bankrot je stvarnost, bilo zvanično priznat ili taktički zamaskiran. Atina tek treba da primeni obećanja iz prošlosti; ljutiti birači u aprilu će izabrati novu vladu koja će onda biti pod pritiskom da ponovo pregovara. Evropski lideri traže garancije koje oni ne mogu da sprovedu.

Kad muzika stane

Neke evrokrate su spremne da rizikuju evro zonu. Bivši holandski Komesar Frits Bolkestein tvrdi da je razdvajanje "neizbežno", jer "smo izgleda izgradili nešto što ne funkcioniše na duži rok". Izlazak iz zone evra omogućio bi Grčkoj da postane konkurentna kroz devalvaciju—što bi nesumnjivo bilo bolno, ali očito ništa gore od godina štednje i stagnacije radi otplate čak i umanjenog duga.

Grčkoj bi se u odlasku mogle pridružiti i druge posustale države. Ili bi ih Nemačka, Francuska i druge prosperitetnije zemlje mogle izgurati napolje. Raspad evro-zone bilo koje vrste biće haotičan i bolan. Ali ono što najviše plaši evrokrate je kolaps EU. Evropski projekat se uvek kretao napred i naviše. Nikada nije uzmicao. Sama Kancelarka Merkel je izjavila da "ako propadne evro ne propada samo valuta već i Evropa i ideja evropskog ujedinjenja."

Međutim, stari san—neki bi mogli reći fantazam— je umro. Preuranjeni ulazak Bugarske i Rumunije i potencijalno učlanjenje Turske smanjili su entuzijazam za sve većom EU. Ankete pokazuju da bi većina glasača u polovini članica EU odbacili Lisabonski ugovor ako bi se dozvolilo glasanje.

Ne samo to, spasavanje rasipnih zemalja od strane onih štedljivih potpirilo je evroskepticizam. Čarls Kapčan iz Saveta za inostrane odnose kaže: "Umesto izobilja, EU sada isporučuje štednju i patnju".

Evrokrate su izgradili kontinentalnu vladu, a ne kontinentalnu naciju-državu. Evropa ima glavni grad, predsednika i zastavu, ali nema građane. Nijedan Evropljanin ne oseća odanost prema Briselu, Hermanu van Rompuju ili simbolima EU. Nijedan Evropljanin ne bi umro za EU, čak i ako bi postojala ’evropska’ vojska. Češki predsednik Vaclav Klaus pominjao je "demokratski deficit" u EU. Sprovođenje Lisabonskog ugovora zahteva da većina Evropljana ne može da glasa o predloženim merama. Čak i nominalno izabrano telo, Evropski parlament, izabrano je u velikoj meri kao reakcija na unutrašnju politiku, a ne u vezi sa kontinentalnim pitanjima.

Ali ujedinjena Evropa postaje sve manje verovatna. Evrokrate pokušavaju da iskoriste krizu evra za stvaranje novih evropskih institucija, ali kao što tvrdi Mark Leonard iz Evropskog saveta za spoljne odnose, "to ekonomski, kulturno i politički razjedinjuje Evropu". Evropski narodi ne dele želju evropskih lidera za evropskom solidarnošću.

Amerikanci bi trebalo da se prisete sopstvenog tereta duga pre nego što sebi dozvole zluradost (schadenfreude) zbog nedaća EU. I Sjedinjene Države imaju svoje Grčku i Portugal: to su Ilinois i Kalifornija. Prednost SAD je što su one prava nacija-država koja se neće raspasti zbog finansija. A EU će i dalje biti krhka kobajagi nacija-država.

Evropa će opstati, bez obzira na sudbinu evrozone. Ali, cilj Evrope da naporedo sa SAD i Kinom dominira svetom je mrtav. Evropa će uprkos pretenzijama evrokratske elite ostati samo skup normalnih zemalja.

Dag Bendou je stariji saradnik u institutu Kejto (Cato). Bivši specijalni asistent predsednika Ronalda Regana, autor je nekoliko knjiga, uključujući i Foreign Follies: America’s New Global Empire (Xulon).

(Prevod: NSPM)