Fijasko Vašingtona u Bosni

(The National Interest, 7.10.2010)

Prošlonedeljni izbori ponovo su potvrdili da je Bosna "država u pokušaju" - potpuno veštačka tvorevina nametljivih zapadnih graditelja nacije. Većina medija u SAD u svojim izveštajima naglasili su pobedu tobožnjeg umerenog kandidata, Bakira Izetbegovića, za muslimansko mesto u kolektivnom predsedništvu države. Ali to je pogrešan fokus, i to iz dva razloga.

Prvo, ništa lakše nego prenaglasiti Izetbegovićevu navodnu umerenost. Nema se utisak da je on išta manje ekstreman nego neke druge muslimanske političke ličnosti u muslimansko-hrvatskom pod-entitetu, koji čini polovinu zapetljane političke strukture BiH. Elem, Bakir je sin Alije Izetbegovića, prvog predsednika države nakon njenog otcepljenja od Jugoslavije početkom 1990-ih. Alija Izetbegović je bio muslimanski hardlajner (tvrdolinijaš) koji je nosio ne mali udeo u krivici za kasniji građanski rat u Bosni. Ostaje nejasno do koje mere se sin razlikuje od oca.

Drugo, rezultati izbora u srpskom pod-entitetu, Republici Srpskoj, kao i za srpsko mesto u kolektivnom Predsedništvu naglašavaju činjenicu da etnički nacionalisti zadržavaju kontrolu. Ponovni izbor Milorada Dodika za predsednika Republike Srpske posebno je značajan, jer je Dodik više puta izjavio da bi srpski entitet trebalo da ima mogućnost da se otcepi od Bosne i formira nezavisnu državu. Dakle, čak i ako su muslimani i Hrvati raspoloženi za kompromis, malo je naznaka da Srbi dele takav stav.

Suština je da Bosna danas nije ni pedalj bliže politički održivoj državi nego pre petnaest godina kada je uz posredovanje (i, u velikoj meri, nametanje) SAD krvavi građanski rat okončan Dejtonskim sporazumom. Kad bi im bilo dopušteno da to urade, velika većina Srba bi glasala za otcepljenje. Većina Hrvata bi takođe verovatno želela da okonča svoj status kao najmanji i najmanje uticajni etnički blok u BIH, i odlučili bi da ujedine svoju teritoriju sa susednom Hrvatskom. Drugim rečima, Bosna je zemlja u kojoj većina stanovništva ne želi da ta zemlja postoji. Dobra radna definicija neodržive države.    

Ekonomski izgledi zemlje su više nego obeshrabrujući. Stopa nezaposlenosti u BiH iznosi zadivljujućih 42 procenta, a veliki deo privrede se sastoji od inputa iz međunarodne zajednice – kako u obliku direktne strane pomoći tako i novca koji gomila međunarodnih birokrata u zemlji troše prilikom vršenja svojih dužnosti. Ukidanjem tih gotovinskih tokova, Bosanska ekonomija bila bi u još gorem stanju.

U intervjuu za Wall Street Journal, Milorad Dodik je opisao stvaranje BiH kao "grešku". I u pravu je. Nema sumnje da su Sjedinjene Države i njihovi NATO saveznici napravili grešku kada su insistirali da tri međusobno antagonističke etničke grupe ostanu u zajedničkoj državi, državi koju samo jedna frakcija, Muslimani, smatraju legitimnom - i to samo zato što su verovali da će, kao najveća grupa, oni kontrolisali vladu. Zapadne sile bi bile mudrije da su omogućile podelu Bosne onda kada je građanski rat prvi put prekinut.

Ta greška mora da se ispravi ili će Bosna biti trajni međunarodni politički i ekonomski štićenik. Još gore, ona može biti politička tempirana bomba koja bi u nekom trenutku mogla eksplodirati i izazvati druge krize na Balkanu. Zapadni kreatori politike jednostavno ignorišu realnost kada tvrdoglavo insistiraju na tome da Bosna i dalje postoji u svom sadašnjem obliku. Trebalo bi da Vašington jasno i izričito povuče svoje primedbe na podelu zemlje. Ukoliko birači u Republici Srpskoj žele da uspostave nezavisnu državu, SAD i druge članice NATO-a treba da poštuju tu odluku. Održavanje vegetativne BiH u životu putem međunarodne pomoći ne služi nikakvom legitimnom američkom interesu.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)