Savremeni svet | |||
Francuski izbori - po Evropu prilično opasni Oland |
subota, 28. april 2012. | |
(Ekonomist, 28. 4. 2012) Francuska predstavlja polovinu motora koji pokreće EU. Ona se nalazi u središtu evro-krize; nalazi se na sredokraći – između opreznog i štedljivog severa i raspikuće – juga, kao i između davalaca kredita i dužnika. Pored toga, to je i velika država. Ukoliko bi Francuska postala sledeća država evrozone koja zapada u krizu, preživljavanje te zajedničke valute bi bilo dovedeno u pitanje. Baš zbog toga je verovatna pobeda socijalističkog kandidata Fransoa Olanda na francuskim predsedničkim izborima pitanje od tako velikog značaja. U prvom krugu izbora, 22. aprila, g. Oland je bio samo nešto malo jači od sadašnjeg predsednika, Nikole Sarkozija. Pa ipak, trebalo bi/može pobediti u drugoj rundi, 6. maja, jer on će kao neki usisivač prašine privući sve glasove ekstremne levice, koji su bili dati Žan-Liku Melenšonu i ostalima, dobar deo glasova datih Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta, kao i kandidatu centra Fransoa Bajruu. Gospodin Sarkozi treba da se uzvere uz vrlo strmu planinsku liticu. Čini se da ga mnogi francuski glasači nagonski ne podnose. Nije nimalo verovatno da će mu gđa/đica Le Pen (koja je, nažalost, imala dobar uspeh) ni g. Bajru (koji, nažalost, nije bio uspešan) pružiti neku podršku jer oboje mogu samo da profitiraju od njegovog poraza. Prema tome, izuzev nekog strahovitog obrta (kao, npr. u TV debati iduće nedelje), g. Oland može biti siguran u svoju pobedu u maju, kao i u trijumf svoje partije na parlamentarnim izborima u junu. Naš list je podržao Sarkozija 2007. godine, kada je on hrabro saopštio francuskim glasačima da sem promena druge alternative nema. Nije imao sreće zbog toga što ga je sledeće godine pogodila svetska ekonomska kriza. Ali, ipak je zabeležio izvesne uspehe: oslabio je socijalističke propise o 35-časovnoj radnoj nedelji, oslobodio je univerzitete i povisio je starosnu granicu odlaska u penziju. Ali, ipak Sarkozijeva politika se pokazala isto tako nepredvidivom, kao i on sam što je. Moguće je da mu je onaj odnedavno protekcionistički, protivimigrantski i sve više anti-EU ton, namenjen privlačenju glasača Nacionalnog fronta, ali čini se da i on sâm previše veruje u njega. Uprkos svemu tome kada bismo 6. maja imali biračko pravo, glasali bismo za g. Sarkozija, ne toliko zbog toga što on to zaslužuje, nego zato da ne dozvolimo izbor g. Olanda. Sa socijalistom kao predsednikom, Francuska bi učinila bar jednu veliku dobru stvar. Gospodin Oland je protivnik nemačkih oštrih mera fiskalne štednje koje guše šanse oporavka evrozoni. Ali razlozi za to su mu pogrešni, a čini se i da će još toliko toga lošeg napraviti, da će dovesti prosperitet Francuske i evrozone u opasne vode. Socijalista sa leve obale Sene[1] Mada se ni iz jedne od izbornih platforma predsedničkih kandidata to ne vidi, Francuskoj je reforma očajnički neophodna. Javni dugovi su visoki i u stalnom porastu, tokom poslednjih 35 godina nijedna francuska vlada nije imala budžetskog viška, nezaposlenost je nagriza i večita je, a cena koštanja za izdržavanjesame države Francuske, koja iznosi 56% francuskog BNP-a, najviša je od svih država-članica evrozone. Program g. Olanda nudi, kako nam se čini, veoma loš odgovor na sve to, naročito zbog toga što susedi Francuske vrše istinske reforme. On mnogo priča o socijalnoj pravdi, ali jedva da nešto govori o neophodnosti stvaranja finansijskih sredstava [za to]. Mada obećava da će smanjiti budžetski deficit, on planira da to postigne povećavanjima poreza a ne smanjivanjem troškarenja. Gospodin Oland obećava da će zaposliti novih 60.000 nastavnika. Kako je i sam izračunao, njegovi predlozi će tokom sledećih pet godina izazvati dodatno troškarenje od 20 milijardi evra. Na taj način državni troškovi će se još više povećavati. Te primedbe optimisti odbijaju tvrdnjama da je u poređenju sa samom svojom Socijalističkom strankom, g. Oland pravi umerenjak, da je radio kako sa Fransoa Miteranom, jedinim prethodnim socijalističkim predsednikom Francuske, tako i sa Žakom Delorom, koji je pre no što je postao predsednik Evropske komisije bio Miteranov ministar finansija. Oland je vodio Socijalističku partiju za vreme premijera Lionela Žospena, tokom 1997–2002. g., koji je bio čak i veći reformista od degolističkog predsednika Žaka Širaka. Oni kažu da su ona razmetljiva Olandova obećanja da će kao najviši stepenik oporezivanja uvesti tarifu od 75%, koja u stvari skoro nikoga neće pogoditi, kao i da će poništiti Sarkozijevo povećanje starosne granice sa 62 godine i vratiti je na 60, što će koristiti samo malom broju ljudi, obična predizborna retorika. Oni u njemu vide pragmatičara, koga će Nemačka i investitori, zabrinuti za kreditnu ocenu Francuske, saterati u ograničeni zabran i naterti na dobro ponašanje. Kad bi to tako bilo, niko ne bi bio sretniji od nas. Ipak, čini se da je preterano optimistički da se pretpostavlja da će g. Oland, nekako – uprkos svemu što je govorio, uprkos čak i onome što namerava, ipak učiniti pravu stvar. Iz samog g. Olanda prosto izvire neko intenzivno anti-biznis držanje. Sapinjaće ga i njegova nereformisana Socijalistička stranka, a na držanje kursa će ga nagoniti biračko telo koje do sada nije ništa čulo o zalaganju za program reformi, a to još i ponajmanje od njega. Ni tokom poslednjih nekoliko meseci, ni tokom njegove duge karijere kao partijskog aparatčika, nema ničeg što bi naznačilo da je g. Oland dovoljno hrabar da bi pocepao svoj manifest i promenio Francusku (videti o tome poseban članak u današnjem broju[2]), mada je danas Francuska u mnogo ranjivijem stanju no što je bila u vremenu Miteranovog socijalističkog eksperimenta 1981–1983. g. Ovog puta bi reakcija finansijskog tržišta mogla biti vrlo surova, a štetila bi i susedima Francuske. Zbogom Berlinu A, šta sa ostatkom EU? U tom pogledu odbijanje g. Olanda da prihvati bilo koji oblik kresanja troškova ima na kraće staze jednu povoljnu posledicu: on, pametno, želi da tako promeni “fiskalni paket“ EU da bi bili ograničavani se samo deficiti vlada i javna dugovanja, nego i da se ohrabri rast privrede. To je odjek žalbi koje odjekuju širom kontinenta, od Irske i Holandije, do Italije i Španije protiv stroge štednje koju inspiriše Nemačka, videti o tome[3] članak “Udarci protiv štednje“. Nevolja je što se za razliku od, recimo, Marija Montija iz Italije, protivljenje g. Olanda ne odnosi samo na makroekonomske detalje kao što je brzina fiskalnog stezanja. Njegova glavna tačka je otpor promenama uopšte i odlučnost da se po svaku cenu očuva socijalni model Francuske. Gospodin Oland ne predlaže sporije fiskalno izjednačavanje sa ciljem poravnavanja reformskog puta: on predlaže da uopšte ne dođe ni do kakvih reformi. Nije ni čudo da je nemački kancelar Merkel rekla da će povesti kampanju protiv njega. Na kraju, svaki nemački kancelar nauči veštinu pripitomljavanja susednog predsednika, a ima i izgleda da će g. Oland ipak biti manje lukavo-prevrtljiv partner od g. Sarkozija. Međutim, njegovo odbijanje da prihvati bilo koju vrstu strukturnih reformi će mu sigurno otežati ubeđivanje gđe Merkel da ona, sa svoje strane, toleriše višu inflaciju, ili da uzme u obzir i neku vrstu deobe dugovanja. Zašto bi nemački birač trebalo da prihvata gorku i teško svarljivu “medecinu“, ako francuski birač to odbija? Do raskida između Francuske i Nemačke bi moglo doći u opasnim vremenima. Donedavno, izgledalo je da birači u evrozoni prihvataju neophodnost štednje i reformi. Tehnokrati, premijeri Grčke i Italije su bili popularni; birači u Španiji, Portugaliji i Irskoj su izabrali reformske vlade. Ali skoro jedna trećina francuskih birača je svoj glas u prvom krugu predsedničkih izbora dala gđi/đici Le Pen i g. Melenšonu, koji su vodili antievro i antiglobalističke kampanje. A sada je holandski populista, ekstremni desničar Gert Vilders izazvao pad holandske vlade baš po pitanju kresanja budžeta. Mada holandski birači još uvek u principu daju prednost štednji, oni u praksi još uvek nisu u stanju da se dogovore[4] kako da se to postigne[5]. Ti revolti sada dobijaju svoje odjeke i u Španiji i Italiji. Moguće je da će sada predsednik Oland možda uspeti da pretegne jezičak vage na stranu nešto manje štednje. Ali on isto tako može toliko zaplašiti Nemce, da kod njih pretegne suprotno. Bilo kako bilo, jedno je je sigurno: jedan predsednik Francuske sa tako neprijateljskim držanjem prema štednji bi mogao potkopati volju Evrope da nastavi one bolne reforme koje ona na kraju mora prihvatiti kako bi evro mogao preživeti, a zbog toga on i jeste prilično opasna ličnost. http://www.economist.com/node/21553446 Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis [1] Zajedljiva, dvostruka žaoka Ekonomista: S jedne strane “levica“ u političkom smislu, a s druge - Rive Gauche: leva (južna) obala Sene sa istorijskim kvartovima i bulevarima kao što su Montparnasse, Boulevard Saint-Germain, Quartier Latin, itd, tradicionalnim mestima življenja i okupljanja kreativnih umetnika, književnika i filosofa, “nesposobnih za realna i konkretna razmišljanja“ (prim. V.K.). [5] Pisca ovog redakcijskog komentara je prestigla realnost: U jedinstvenom obrtu u parlamentarnoj istoriji Holandije, “oborenoj“ vladi je tokom samo sedam sati “kuloarskog“ pregovaranja sa levom opozicijom uspelo ono što tokom sedam nedelja tajnog pregovaranja sa Vildersom nije uspelo: postignut je dogovor o paketu budžetske štednje, koji će deficit budžeta u 2013 g. svesti na dozvoljenih 3% ; novi parlamentarni izbori će biti održani 12 septembra (prim. V.K.). |