Geopolitika američkih izbora - Ovo nije samo predizborna kampanja već prvi stadijum istinskog građanskog rata?!

Sam izraz „geopolitika američkih izbora“ zvuči veoma neobično i iznenađujuće. Od tridesetih godina 20. veka sukobljavanje dve glavne američke partije – „crvenih“ republikanaca i „plavih“ demokrata – postalo je takmičenje zasnovano na saglasju obe strane u vezi s osnovnim principima politike, ideologije i geopolitike. Politička elita SAD zasniva se na dubokom i punom konsenzusu pre svega spram vernosti kapitalizmu, liberalizmu i utvrđivanju SAD kao glavne sile zapadnog sveta. Bez obzira na to da li imamo posla s republikancima ili s demokratama, sigurno je da je njihov pogled na svetski poredak gotovo identičan – on je globalistički, liberalan, unipolaran, atlantistički i amerocentričan.

Ovo jedinstvo svoj institucionalni izraz ima u Savetu za spoljne poslove, koji je oformljen prilikom zaključivanja Versajskog sporazuma na kraju Prvog svetskog rata i koji je okupio predstavnike obe partije. Uloga Saveta je stalno rasla i posle Drugog svetskog rata postao je glavni štab nadolazećeg globalizma.

Početak devedesetih godina 20. veka postao je trenutak slave za globaliste i Savet. Od tada konsenzus američkih elita, bez obzira na partijsku pripadnost, dodatno je ojačan, i politike Bila Klintona, DŽordža Buša ili Baraka Obame bile su praktično iste, makar u vezi s glavnim pitanjima spoljne politike i odanosti globalističkoj agendi.

U ranim fazama Hladnog rata Savet je dozvoljavao približavanje dva sistema, sa SSSR-om, na osnovu zajedničkih vrednosti prosvetiteljstva. Ali zbog osetnog slabljenja socijalističkog bloka i Gorbačovljeve izdaje, to „približavanje“ postalo je nepotrebno i izgradnja sveta našla se u rukama jednog pola – onog koji je pobedio u Hladnom ratu.
Početak devedesetih godina 20. veka postao je trenutak slave za globaliste i Savet. Od tada konsenzus američkih elita, bez obzira na partijsku pripadnost, dodatno je ojačan, i politike Bila Klintona, DŽordža Buša ili Baraka Obame bile su praktično iste, makar u vezi s glavnim pitanjima spoljne politike i odanosti globalističkoj agendi. Kod republikanaca, desnog krila globalizma, koji pre svega predstavljaju demokrate, preovladali su neokonzervativci, što su od osamdesetih zbacivali paleokonzervativce, tj. republikance koji slede izolacionističke tradicije i verni su konzervativnim vrednostima, što je bila posebnost Republikanske partije početkom 20. veka i ranije u američkoj istoriji.

Da, demokrate i republikanci se ne slažu u poreskoj politici, pitanjima medicine i osiguranja (demokrate su ekonomski levičari, a republikanci desničari), ali to je spor u okviru istog modela, što ne pogađa glavne vektore unutrašnje politike, a spoljnu da ne pominjemo. Drugim rečima, izbori u SAD nisu imali geopolitičkog značaja i kombinacija reči poput „geopolitika američkih izbora“ nije korišćena zbog svoje besmislenosti i praznine.

Trampova kampanja građena je na kritici globalizma i vladajućih američkih elita. Dakle, Tramp je direktno izazvao dvopartijski konsenzus, uključujući i neokonzervativno krilo svoje partije, i pobedio

TRAMP RAZARA KONSENZUS Sve se promenilo 2016, kada je sadašnji predsednik SAD Donald Tramp neočekivano došao na vlast. U Americi je njegov dolazak postao nešto potpuno izuzetno. Trampova kampanja građena je na kritici globalizma i vladajućih američkih elita. Dakle, Tramp je direktno izazvao dvopartijski konsenzus, uključujući i neokonzervativno krilo svoje partije, i pobedio. Naravno, četiri godine Trampovog predsedavanja pokazale su da je prosto nemoguće potpuno reformisati američku politiku na tako neočekivani način i Tramp je morao da pravi mnogo kompromisa – uključujući imenovanje neokonzervativca DŽona Boltona za svog savetnika za nacionalnu bezbednost, ali je spram svih prepreka pokušavao da sledi svoj pravac, makar delimično, što je razbesnelo globaliste.

Tako je Tramp dramatično promenio strukturu odnosa dve glavne američke stranke. Pod njim, republikanci su se delimično vratili pozicijama američkog nacionalizma svojstvenog ranoj Republikanskoj partiji otkud i potiču slogani „Amerika na prvom mestu“ i „Učinimo Ameriku ponovo velikom“. To je izazvalo radikalizaciju i među demokratama koje su, počevši od sukoba između Trampa i Hilari Klinton, objavili pravi rat Trampu i svima koji ga podržavaju – politički, ideološki, medijski, ekonomski…

Četiri godine taj rat se ni za tren nije zaustavio, i danas – pred nove izbore – dostiže svoj klimaks. Manifestovao se u širokoj destabilizaciji društvenog sistema, usponu ekstremističkih elemenata u većim američkim gradovima (uz gotovo otvorenu podršku Demokratske partije antitrampovskim snagama), direktnoj demonizaciji Trampa i njegovih pristalica koje se, u slučaju Bajdenove pobede, suočavaju sa stvarnom opasnošću od lustracije, bez obzira na to šta su činili, optužbama da su Tramp i sve američke patriote i nacionalisti „fašisti“, pokušajima da se Tramp predstavi kao agent spoljnih snaga, pre svega Putina itd.

Ovakva vrsta ogorčenosti u međupartijskom sukobljavanju, u kojem je učestvovao i deo republikanaca (najpre neokonzervativaca poput Bila Kristola, glavnog ideologa neokonzervativaca), s Trampom dovela je do oštre polarizacije čitavog američkog društva. Danas, na jesen 2020, usred epidemije kovida 19 i njenih društvenih i ekonomskih posledica, izborna trka je postala potpuno drugačija od onoga što je bila u poslednjih stotinu godina američke istorije od Versaja, Vilsonovih 14 globalističkih tačaka i stvaranja Saveta za spoljne poslove.

DEVEDESETE: PET MINUTA SLAVE GLOBALISTA Naravno, nije Tramp razorio globalistički konsenzus američkih elita dovodeći SAD na ivicu potpunog građanskog rata. Tramp je postao simptom dubokih geopolitičkih procesa od početka dvehiljaditih. Tokom devedesetih godina 20. veka globalizam je dostigao klimaks, sovjetski blok je bio u ruševinama, direktni agenti SAD su bili na vlasti u Rusiji, a Kina je tek počinjala da poslušno kopira kapitalistički sistem, što je stvorilo iluziju „kraja istorije“ (F. Fukujama). U isto vreme, globalizaciji su se otvoreno protivile samo ekstrateritorijalne strukture islamskog fundamentalizma, koje su kontrolisali CIA i američki saveznici iz Saudijske Arabije i drugih zalivskih država, „odmetničke države“ poput šiitskog Irana i komunističke Severne Koreje, koje same po sebi ne predstavljaju veliku opasnost. Delovalo je kao da je dominacija globalizma potpuna, da je liberalizam jedina preostala ideologija kojoj se podvrgavaju sva društva i da je kapitalizam jedini ekonomski sistem. Pre proglašenja svetske vlade, što je cilj globalista i kulminacija strategije Saveta, preostao je bio samo jedan korak.

PRVI ZNAKOVI MULTIPOLARNOSTI Ali od početka dvehiljaditih nešto je pošlo naopako. S Putinom zaustavljeni su dezintegracija i dalja degradacija Rusije, a njen nestanak sa svetske scene je bio preduslov za trijumf globalista. Krenuvši putem obnove suvereniteta, Rusija je prešla dug put za 20 godina i postala jedan od najvažnijih polova u svetskoj politici, naravno i dalje slabija od SSSR-a i socijalističkog bloka, ali ne više robovski podređena Zapadu kao što je bila devedesetih.

Paralelno sa ovim, Kina je zahvaljujući ekonomskoj liberalizaciji zadržala političku moć u rukama Komunističke partije, ali izbegla sudbinu SSSR-a, kolaps, haos, „demokratizaciju“ po liberalnim standardima i postepeno postala najveća privredna sila uporediva sa SAD.

Drugim rečima, postojali su preduslovi za multipolaran svetski poredak koji bi, pored Zapada (SAD i NATO), imao makar još dva podjednako značajna pola – Putinovu Rusiju i Kinu

Drugim rečima, postojali su preduslovi za multipolaran svetski poredak koji bi, pored Zapada (SAD i NATO), imao makar još dva podjednako značajna pola – Putinovu Rusiju i Kinu. Što je ta alternativna slika sveta, u kojoj pored liberalnog, globalističkog Zapada postoje i druge vrste civilizacija, bila jasnija, to su komunistička Kina i konzervativna Rusija sebe više isticale.

Elementi kapitalizma i liberalizma prisutni su u obe zemlje. To i dalje nije prava ideološka alternativa, niti kontrahegemonija (prema Gramšiju), ali i to je već nešto. Ne postajući multipolaran u punom smislu, svet je tokom dvehiljaditih prestao da bude nedvosmisleno unipolaran. Globalizam je počeo da se guši, odstupa od svoje planirane putanje. To je pratio rascep između SAD i Zapadne Evrope. Pored toga, u zapadnim zemljama počeo je uspon desnog i levog populizma, koji je manifestovao nezadovoljstvo društva hegemonijom liberalnih globalističkih elita.

Islamski svet, takođe, nije zaustavio svoju borbu za islamske vrednosti koje su prestale da se striktno smatraju fundamentalizmom (koji je na ovaj, ili onaj način bio pod kontrolom globalista) i počele da poprimaju jasnija geopolitička obličja – uspon šiizma na Bliskom istoku (Iran, Irak, Liban i delimično Sirija), jačanje nezavisnosti Erdoganove sunitske Turske (sve do sukobljavanja sa SAD i NATO-om), oscilacije zalivskih zemalja između Zapada i drugih centara moći (Rusija, Kina)…

Tramp je postao simbol buđenja američkog populizma. Tako se istinska politika vratila u SAD i vratile su se ideološke nesuglasice, kultura poništavanja, BLM, a uništavanje spomenika američke istorije postalo je izraz duboke podele u američkom društvu u odnosu na najosnovnija pitanja

TRAMPOV MOMENAT: VELIKI ZAOKRET Američki izbori 2016. na kojim je pobedio Tramp održani su baš u tom kontekstu, u vreme ozbiljne krize globalizma i vladajućih globalističkih elita. U tom trenutku spram liberalnog konsenzusa rodila se nova snaga – onaj deo američkog društva koji nije želeo da se identifikuje s vladajućim globalističkiim elitama. Podrška Trampu postala je glas nepoverenja strategiji globalizma, ne samo demokratskoj nego i republikanskoj. Tako se otkrila pukotina u zidinama jednopolarnog sveta, u štabu globalizacije.

Ispod pokrivača prezira pojavili su se oni – jadnici, tiha većina obespravljenih (V. Robertson). Tramp je postao simbol buđenja američkog populizma. Tako se istinska politika vratila u SAD i vratile su se ideološke nesuglasice, kultura poništavanja, BLM, a uništavanje spomenika američke istorije postalo je izraz duboke podele u američkom društvu u odnosu na najosnovnija pitanja.

Američki konsenzus se urušio. Od sada, elite i mase, globalisti i patriote, demokrate i republikanci, progresivci i konzervativci su se pretvorili u samostalne i nezavisne polove sa sopstvenim strategijama, programima, pogledima, stavovima, vrednosnim sistemima. Tramp je razneo Ameriku, razbio konsenzus elita, izbacio globalizaciju iz koloseka.

Naravno, on to nije učinio sam. Ali je hrabro – možda pod nekim ideološkim uticajem netipičnog konzervativca i antiglobaliste Stiva Benona (retkog slučaja američkog intelektualca upoznatog sa evropskim konzervativizmom, pa čak i tradicionalizmom Genona i Evole) – otišao dalje od dominantnog liberalnog diskursa otvarajući najnoviju stranicu američke političke priče. Na toj stranici ovoga puta jasno čitamo formulu „geopolitika američkih izbora“.

Ovoga puta borba između demokrata i republikanaca, Bajdena i Trampa, jeste borba između dva oštro suprotstavljena društva, a ne beznačajni spektakl od čijeg rezultata ništa suštinski ne zavisi. Amerika je došla do sudbinske linije. Šta god da bude ishod ovih izbora, SAD više nikada neće biti iste. Nešto se nepovratno promenilo

AMERIČKI IZBORI 2020: SVE JE NA KOCKI U zavisnosti od rezultata, novembarski izbori će odlučiti arhitekturu svetskog poretka (tranziciju ka nacionalizmu i defakto multipolarnost u slučaju pobede Trampa, odnosno nastavak agonije globalizacije u slučaju Bajdenovog trijumfa), globalnu geopolitičku strategiju SAD (Amerika na prvom mestu – Tramp, ili očajničko upinjanje u pravcu svetske vlade – Bajden), sudbinu NATO-a (raspuštanje u korist strukture koja jasnije oslikava nacionalne interese SAD – ovoga puta kao države, a ne uporišta globalizacije – Tramp, ili očuvanje atlantističkog bloka kao instrumenta nadnacionalnih liberalnih elita – Bajden), dominantnu ideologiju (desni konzervativizam, američki nacionalizam – Tramp, levi liberalni globalizam, konačno uništenje američkog identiteta – Bajden), polarizaciju demokrata i republikanaca (nastavak rasta uticaja paleokonzervativaca – Tramp, ili povratak dvopartijskog konsenzusa – Bajden – s povećanim uticajem neokonzervativaca u Republikanskoj partiji), pa čak i sudbinu Drugog amandmana američkog Ustava (njegovo očuvanje u slučaju pobede Trampa i moguće poništavanje u slučaju trijumfa Bajdena).

Ovo su do te mere važne stvari da sudbina zdravstvenog osiguranja, Trampovog zida, pa čak i odnosa s Rusijom, Kinom mi Iranom postaju drugorazredne teme. SAD su toliko duboko i esencijalno podeljene da je pitanje da li će država uopšte preživeti ove do sada neviđene izbore. Ovoga puta borba između demokrata i republikanaca, Bajdena i Trampa, jeste borba između dva oštro suprotstavljena društva, a ne beznačajni spektakl od čijeg rezultata ništa suštinski ne zavisi. Amerika je došla do sudbinske linije. Šta god da bude ishod ovih izbora, SAD više nikada neće biti iste. Nešto se nepovratno promenilo.

Zbog toga govorimo o „geopolitici američkih izbora“ i zbog toga je to toliko važno. Sudbina SAD je na mnogo načina i sudbina čitavog modernog sveta.

FENOMEN HARTLENDA Najvažniji koncept geopolitike od vremena Mekindera, osnivača ove discipline, jeste Hartlend. On označava jezgro civilizacije „kopnene sile“ suprotstavljene civilizaciji „pomorske sile“. I Mekinder, i posebno Karl Šmit, koji je razvio svoje ideje i intuiciju, podrazumevaju sukob dva tipa civilizacija, a ne samo strateški poredak snaga u geopolitičkom kontekstu. „Civilizacija mora“ predstavlja širenje, trgovinu, kolonizaciju, ali i „napredak“, „tehnologije“, konstantne promene društva i njegovih struktura, oslikavajući veoma tečni element okeana – tečno društvo Z. Baumana. To je civilizacija bez korena, pokretna, u pokretu, „nomadska“.

„Civilizacija kopna“ je suprotna i povezuje se s konzervativizmom, postojanošću, identitetom, stabilnošću, opštom meritokratijom i nepromenjivim vrednostima, kulturom s korenima. Tako Hartlend dobija i civilizacijsko značenje – on nije samo teritorijalna zona što je moguće dalje od obala i morskih prostora nego i izvorište konzervativnog identiteta – predeo snažnih korena, zona maksimalne koncentracije identiteta.

Primenjujući geopolitiku na modernu strukturu SAD, dobijamo začuđujuće jasnu sliku. Posebnost SAD je u tome što se država nalazi između dva okeana – Atlantika i Pacifika. Za razliku od Rusije, SAD nemaju tako nedvosmisleno izmeštanje centra ka jednom od polova – iako je istorija SAD počela od Istočne obale i postepeno se širila na zapad, danas su, u izvesnoj meri, obe obalske zone dovoljno razvijene i predstavljaju dva segmenta snažno označene „Civilizacije mora“.

DRŽAVE I IZBORNA GEOPOLITIKA I tu počinje ono najzanimljivije. Ako pogledamo političku mapu SAD i ofarbamo je bojama dve glavne političke partije po principu koji guverneri i koje partije dominiraju svakom od njih, dobijamo tri trake. Istočna obala biće plava, tu su koncentrisane velike gradske zone i u skladu s tim dominiraju demokrate. Centralni deo SAD – industrijske i poljoprivredne zone – jeste Hartlend i gotovo je čitav crven. To je zona uticaja republikanaca. Na Zapadnoj obali se opet nalaze megalopolisi, centri visokih tehnologija i opet je tu plava, boja demokrata.

Dobro došli u klasičnu geopolitiku, odnosno na liniju fronta „velikog rata kontinenata“.

Pre Trampa izgledalo je kao da SAD imaju samo priobalje. Tramp je dao glas američkom Hartlendu. Stoga američki crveni centar je aktiviran i uveden u akciju. Tramp je predsednik te „druge Amerike“, koja praktično nije predstavljena u političkim elitama i nema ničeg zajedničkog s agendom globalista

SAD se 2020. ne sastoje od mnogo zona već od tačno dve civilizacijske zone – centralnog Hartlenda i dve priobalne teritorije koje predstavljaju manje, ili više iste društvenopolitičke sisteme, značajno različite od Hartlenda. Priobalje je zona demokrata. Tu je i jazbina najaktivnijih BLM, LGBT, feminističkih i levo-ekstremističkih (terorističkih antifa) grupa i protesta koji su uključeni u predizbornu kampanju demokrata u korist Bajdena i protiv Trampa.

Pre Trampa izgledalo je kao da SAD imaju samo priobalje. Tramp je dao glas američkom Hartlendu. Stoga američki crveni centar je aktiviran i uveden u akciju. Tramp je predsednik te „druge Amerike“, koja praktično nije predstavljena u političkim elitama i nema ničeg zajedničkog s agendom globalista. To je Amerika malih gradova, hrišćanskih zajednica i sekti, farmera ili velikih industrijskih centara razorenih i opustošenih delokalizacijom industrije i prebacivanjem pažnje na regione s jeftinijom radnom snagom.

To je napuštena, izdana, zaboravljena i ponižena Amerika. To je domovina jadnika, istinskih američkih urođenika – Amerikanaca sa korenima, bez obzira na boju kože, ili pripadnost protestantskoj ili katoličkoj veri. I ta Amerika Hartlenda brzo nestaje pritisnuta priobaljem.

IDEOLOGIJA AMERIČKOG HARTLENDA Značajno je da su i sami Amerikanci nedavno otkrili ovu geopolitičku dimenziju SAD. U tom smislu, inicijativa za stvaranje instituta za ekonomski razvoj koncentrisanog na oživljavanje mikro i malih gradova i industrijskih centara u srcu SAD je značajna. Ime instituta govori samo za sebe – „Napred Hartlend“. U suštini, to je geopolitička i geoekonomska interpretacija Trampovog slogana „Učinimo Ameriku ponovo velikom“.

U nedavnom tekstu konzervativnog magazina „Amerikan afers“ (jesen 2020) politički analitičar DŽoel Kotkin objavljuje tekst „Renesansa Hartlenda“ posvećen istoj temi – ponovnom oživljavanju Hartlenda. Iako DŽ. Kotkin još nije zaključio da „crvene države“ zapravo predstavljaju civilizaciju drugačiju od priobalja, on je došao sa svoje pragmatične i više ekonomske pozicije nadomak tog zaključka.

Centralni deo SAD je vrlo poseban region sa stanovništvom kojim dominira paradigma „stare Amerike“ sa svojom „starom demokratijom“, „starim individualizmom“ i „starim“ konceptom slobode. Taj vrednosni sistem nema nikakve veze s ksenofobijom, rasizmom, segregacijom, ili bilo kojom od drugih uvreda kojim arogantni intelektualci i novinari gradskih zona i nacionalnih kanala obično časte obične Amerikance.

To je Amerika sa svim svojim posebnim osobinama, ali bivša Amerika – tradicionalna, malo zamrznuta u svojoj originalnoj želji za ličnom slobodom iz vremena očeva osnivača. To je najočiglednije u sekti amiša, koji se još oblače u stilu 18. veka, ili među mormonima u Juti, koji zagovaraju groteskni, ali čisto američki kult koji samo izdaleka nalikuje „hrišćanstvu“. U toj staroj Americi ličnost može imati bilo kakva uverenja, govoriti i misliti šta god želi.

To je izvorište američkog pragmatizma – ništa ne može ograničavati ni subjekt, ni objekt i svi odnosi među njima se razjašnjavaju samo kroz proces snažne akcije. I ponovo, takva akcija ima samo jedan kriterijum – ili radi, ili ne. I to je sve. Niko ne može diktirati takvom „starom liberalizmu“ šta bi neko trebalo da misli, govori ili piše. Politička korektnost ovde nema smisla. Poželjno je samo jasno izražavati misli, koje teorijski mogu biti šta god poželite. Ta sloboda za bilo šta je suština „američkog sna“.

DRUGI AMANDMAN Američki Hartlend je više od puke ekonomije i sociologije. On ima sopstvenu ideologiju. To je izvorna američka ideologija. Ona je više republikanska, delimično antievropska (posebno antibritanska), prepoznaje jednakost prava i nepovredivost sloboda. Taj legislativni individualizam je ukorenjen u slobodi da se poseduje oružje – Drugi amandman Ustava je sažetak čitave ideologije takve „crvene“ (u smislu republikanske boje) Amerike. „Tuđe nećemo, svoje ne damo.“ To je opravdanje za nož, pištolj, pušku, pa čak i jurišnu pušku ili mitraljez. To se ne odnosi samo na materijalne stvari već i na uverenja i mišljenje, slobodu političkog izbora i samopoštovanje.

Ali priobalje, američke teritorije „Civilizacije mora“, plave države na to nasrću. Takva „stara demokratija“, takav „individualizam“, takva „sloboda“ nemaju ništa zajedničko sa normama političke korektnosti, sve agresivnijom i netolerantnijom kulturom poništavanja, s rušenjem spomenika herojima Građanskog rata ili ljubljenjem nogu Afroamerikanaca, transrodnih osoba i body positive nakaza. „Civilizacija mora“ u „staroj Americi“ vidi gomilu jadnika (po rečima Hilari Klinton), vrstu „fašisoida“ i „podljudi“. U Njujorku, Sijetlu, Los Anđelesu i San Francisku već se suočavamo sa drugačijom Amerikom, sa plavom Amerikom liberala, globalista, postmodernih profesora, advokata perverzije i uvredljivim nametljivim ateizmom, proterivanjem svega što nalikuje religiji, porodici, tradiciji.

Te dve Amerike – Amerika kopna i Amerika mora – danas se nalaze u nepomirljivoj borbi za svog predsednika. Štaviše, i demokrate, i republikanci po svemu sudeći ne nameravaju da priznaju pobednika ako on bude iz suprotnog bloka

VELIKI RAT KONTINENATA U SAD Te dve Amerike – Amerika kopna i Amerika mora – danas se nalaze u nepomirljivoj borbi za svog predsednika. Štaviše, i demokrate, i republikanci po svemu sudeći ne nameravaju da priznaju pobednika ako on bude iz suprotnog bloka. Bajden uverava da je Tramp „već falsifikovao rezultate“, a njegov „prijatelj“ Putin se „već u njih umešao“ pomoću GRU-a, novičoka, „Olga trolova“ i drugih multipolarnih eko-sistema „ruske propagande“. Posledično, demokrate ne nameravaju da priznaju Trampovu pobedu. To nije pobeda nego laž.

Gotovo isto razmatraju i najkonzistentniji republikanci. Demokrate koriste ilegalne metode u kampanji – u stvari u SAD se dešava „obojena revolucija“ usmerena protiv Trampa i njegove administracije. Iza nje su potpuno jasni tragovi organizatora – nekih od glavnih globalista i Trampovih protivnika DŽordža Soroša, Bila Gejtsa i drugih fanatika „nove demokratije“ najblistavijih i najpostojanijih predstavnika američke „Civilizacije mora“. Stoga su republikanci spremni da idu do kraja, posebno pošto je ogorčenost demokrata u poslednje četiri godine protiv Trampa i njegovih saradnika tolika da ako Bajden završi u Beloj kući, politička represija protiv dela američkog establišmenta – makar protiv svih Trampovih saradnika – biće bez presedana.

Ako shvatimo koliko je sada važna „geopolitika američkih izbora“, svet će zadržati dah i neće misliti ni na šta drugo – uključujući i pandemiju kovida 19 i lokalne ratove, sukobe i katastrofe. U centru svetske istorije, u centru odlučivanja sudbine budućnosti čovečanstva sada je baš „geopolitika američkih izbora“ – američka scena za „veliki rat kontinenata“, američko kopno protiv američkog mora

Tako se štangla američke čokolade lomi pred našim očima – izvučene linije mogućeg loma postaju front stvarnog rata.

Ovo više nije samo predizborna kampanja – ovo je prvi stadijum punog građanskog rata. U tom ratu sudaraju se dve Amerike – dve ideologije, dve demokratije, dve slobode, dva identiteta, dva međusobno isključiva vrednosna sistema, dva političara, dve ekonomije i dve geopolitike.

Ako shvatimo koliko je sada važna „geopolitika američkih izbora“, svet će zadržati dah i neće misliti ni na šta drugo – uključujući i pandemiju kovida 19 i lokalne ratove, sukobe i katastrofe. U centru svetske istorije, u centru odlučivanja sudbine budućnosti čovečanstva sada je baš „geopolitika američkih izbora“ – američka scena za „veliki rat kontinenata“, američko kopno protiv američkog mora.

(Pečat-Geopolitika)