Hong Kong i Makao - vrelina koja topi sve

 Temperatura u Hong Kongu se kreće između dvadeset i petog i tridesetog podeoka. Vreme je ovde sparnije nego u Šangaju. Spremaju se vatromet, defile i igra velikog zmaja, i laserski lajt šou u luci, nadomak Muzeja umetnosti. Jedu se kolači sa lokalnim obeležjima koje u doba praznika dobijate na svakom koraku, od prodavnica sa luksuznim pakovanjem, i uličnih tezgi, do obroka u avionima. Sve drugo se, međutim, značajno razlikuje od života u Narodnoj Republici Kini. Vozi se levom, a ne desnom stranom. Električni priključci su različiti. Taksiji nisu stari Volksvageni već mahom matore, ali dobro očuvane Tojote. Automobilske registracije su iste kao u Velikoj Britaniji. Ulicama krstare dabl dekeri.

I život u načičkanim neboderima Hong Konga izgledadrugačije od visokogradnje u milionskim gradovima Kine. Kao da nose patinu proteklih godina pod kolonijalnom upravom. Ili se to putniku koji ovde stiže priviđa pod utiscima filmova i knjiga o nekadašnjoj metropoli jugoistočne Azije? Grad nema starost ili dekadenciju Beča ili Njujorka, bez obzira na bogatu i burnu prošlost, i enorman uticaj u ovom delu sveta, većpredstavlja pre svega istorijski relikt ekonomskih i drugih odnosa sile između Zapada i Kine, odraz ravnoteže strahova i tenzija sa značajnom geopolitičkom težinom.

Broj Zapadnjaka je ovde evidentno viši nego u drugim delovima Kine.Osećaju se komfornije u gradu koji je ima neku vrstu  odvojenog statusa - avionom i kopnom se ovde iz Kine stiže kroz sekcije za međunarodna prispeća. Danas, međutim, kao i Makao, alipo onom što Kinezi misle i govore,i Tajvan, imasličnu poziciju, aliu okviruspecifičnog regionalnog transnacionalizma koji uvažava tri sistema jedinstvenog kineskog prostora. Jevtini i brzi krojači, trgovci zlatom, svilom i žadom, gangsteri i prodavci bagatelne elektronske i digitalne opreme danas su samo deo priče o starom Hong Kongu.

Njih ima više u Vong kar Vajevim filmovima s kraja prošlog veka, nostalgičnim i melanholičnimnarativima iz doba anksioznosti koja je obeležila prelazak pod okrilje Kine –nego na ulicama kojima špartaju strani turisti koji ovde po pravilu provode tri do pet dana pre nego što se upute ka nekoj drugoj destinaciji.Sećajući se, godinama kasnije, kao u Vongovim filmovima, kroz pepeo vremena, dana kada su, navodno, bili divlji i neobuzdani.

Prilazivši gradu sa aerodroma preko mosta koji vodi sa Ostrva Hong Kong, prisećam se intervjua koji sam pre desetak godina vodio sa Frut Čanom, hongkonškim režiserom. Rekao mi je da mnogi njegovi sugrađani provedu čitav život u Kaulunu, ne posetivši Ostrvo, da nikada ne spoznaju siromaštvou prenaseljenim četvrtima i ne vide udžerice u ovom delu grada. Film Dumplingsje napravio u dve verzije, kao igrani film, i deo trilogije Three…Extremes sa Japancem Takeši Mikeom i Korejancem Park Čan Vukom. Bio je uplašen za budućnost filma u Hong Kongu. Svi znaci propasti su bili tu, od piraterije do kompjuterskih igara, kao narativnog modela koji je polako preuzimao ciljnu publiku njegovih filmova.

Politička deangažovanost mladog sveta za njega je bila poput horor priče u kojoj se našaokao autor koji je celog života pravio pasionirane filmove sa socijalnim podtekstom o odrastanju obeleženom endemskim siromaštvom u lokalnim predgrađima. Da bi ga zatim zainteresovala druga vrsta horor filma. Dumplingsje serio-komična priča o medicinskim verovanjima u Južnoj Kini.Ukoliko imaš probleme sa jetrom, jedi jetru. Ako imaš bolesne bubrege, jedi bubrege. Nešto nije u redu sa krvlju? Pij krv. Stariš u Hong Kongu? Možda je najbolje da odeš ka Severu i u graničnim regionima Kinekupuješ abortirane fetuse od kojih možeš da spravljaš knedle, da bi se podmladio.

Ova ironična priča o traganju za besmrtnošću u okrilju tehnologizovanog Zapada, ali i pod uticajem Istoka koji živi u verovanjima u tradicionalnu medicinu, tumačena je u ono vreme kao 'konfrontirajuća', mada je sjajno odražavala specifičnu poziciju Hong Konga. Čan je otišao u Kinu, jer je tamo video nove izvore novca za svoje filmove. Posle prvog projekta, vratio se u Hong Kong, i nastavio sa malim, portmanteauhoror pričama.

Grad i dalje ima svoje transkulturalno obeležje koje se pre svega ogleda u prolaznom karakteru poslovnih, ekonomskih, kulturnih veza, i postojanju posebnih etničkih i verskih zajednica. Veče po dolasku, u hotelu primećujem veliki broj tradicionalno odevenih Indijaca koji dolaze na Bal lokalne gudžaratske zajednice. U meniju obližnje kafanice nalazim hibridnu ponudu, birjani, laksu, picu, kineska jela. U Kaulunu, viđam Evropljane koji se hlade ubarovima, ispijaju San Migel, i razgovaraju sa elegantnim, ćutljivim i rezervisanim Kineskinjama, na užas Zapadnih i domaćih feministkinja.Ulice su prljave, nikad prazne i tihe, osim u ranim jutarnjim satima. Supermarketi su otvoreni do ponoći. Po ulicama muškarci, većinom Indijci, nude 'dobre kopije' poznatih marki satova.  

Feri kojim se na Ostrvo prelazi iz Kauluna je slika nostalgije za starim Hong Kongom. Feriji su valjda uvek deo nekakve nostalgije za mestima koja smo napustili, a na koja smo često odlazili. Sećam se fotografija iz ranog perioda Nuri Bilge DŽejlana, njegovog ostarelog oca koji na feriju prelazi Bosfor. Zatim i priča mog oca o izletima iz škole u Zemunu u bioskope preko reke, gde su se prikazivali filmovi sa Ritom Hejvort. Svi smo imali očeve koji su nekada davno,na brodovima, zamišljali drugačije svetove.

Hongkonški feriji su izgrađeni pedesetih godina. Pojavljuju se u Vong kar Vajevim filmovima, ali i u ko zna kojem nastavku Emanuele (u Hong Kongu), filmu Brkovi, Emanuela Karerea, Dikovog biografa, i mnogim drugim. Na ulazu u terminal stoje stare mašine koje prodaju žetone umesto karata.Putnici sede u čekaonici iz koje se pruža pogled na luku. Prešavši rampu i ušavši na brod, mogu da se smeste na drvene stolice koje se poput bioskopskih, da, baš kao u Vertovljevim filmovima, nekako same od sebe, spuštaju da bi primile publiku, putnike koji petnaestak minuta u gradskom prevozu mogu da pretvore uuživanje u jednoj od najlepših urbanih panorama Azije.

Australijski direktor fotografije, Kristofer Dojl koji je ovde stigao iz Sidneja i ostaozauvek, postao je jedan od filmmejkera koji će Hong Kong predstaviti svetu. Ove godine, čitam u lokalnoj štampi, pravi film o 'Revoluciji kišobrana' koju su pokrenuli društveni mediji (Fejsbuk ovde postoji). Policija je posle pokušajarevolucije uvela i sopstvenu Fejsbuk stranu, valjda u nadi da će pobrati određene simpatije. Dojl koji tečno govori kantonski i mandarinski, i radio je sa Vongom, Žang Jimuom i drugim režiserima, se smatra stanovnikom Hong Konga. Kaže da je dobro ne slagati se. Aludira na odgovornost stanovnika i očuvanjedemokratskih institucija bivše kolonije. Podseća na bekstvo mnogih građana Hong Konga iz komunističke Kine, tokom proteklih decenija. Naravno da u tome ima istine. Istina je takođe da svako od nas ima pravo da se ne slaže sa uniformnim oblicima neslaganja. Predvidivim. Sa uvozom modernizma koji podseća na neke druge vrednosti i navike, disciplinovano nametane tokom protekla dva veka. O Dojlumi je davno govorio Dinko Tucaković, prilikom našeg poslednjeg susreta, u Kinoteci. Upoznao ga je u Kanu. Dinko je bio otvoren, vredan čovek, dobro je čitao ljude. Ove godine, Dojl radisa čileanskim veteranom, Žodorovskim, čovekom koji je uvek bio samo i jedino veliki filmski režiser. To je možda putokaz. 

Victoria Peak je prepun turista. Dabl deker vozi vijugavim putem prema vrhu brda, između starih kolonijalnih vila, internacionalnih bolnica i predstavništava, privatnih škola i solitera u kojima živi običan svet. Sa leve strane vidim groblje koje,ukotvljeno u brdu, gleda na luku. Deluje poznato.Pitam se u koliko lokalnih filmovase pojavilo.

Kuvajući se na betonskoj platformi nadomak rashlađenog šoping centra, posmatram načičkane kranove na nebu iznad grada. Gradi se i investira mnogo. To pretežno čini Sever. Ali ovakvih gradova, od zone Šenžendo drugih, strateški raspoređenih urbanih regiona u Južnoj Kini ima i previše na mapi Republike da bi se stvari dramatizovale.Uekonomiji današnjice sve je, kažu, u moći velikih brojeva. Zar tako nije bilo oduvek? Kada su 1667.Holanđani prepustili Menhetn Britancima, mislili su da profiti leže u surinamskoj šećernoj trsci. Njujorška ekonomija je danas stotinu puta veća od surinamske. Iza trgovine uvek stoji sila. Neko ko tržište koje je projektovano, obećano ili osvojeno,i proizvodnju i distribuciju robe i usluga, kulture i komunikacija, možeda osigura bataljonima.

Možda najbolji svetski glumac danas je pedeset petogodišnji Kantopop pevač, Endi Lau. Rođen je u Hong Kongu, ali filmove već dugo pravi u Kini. Pre više od decenije, primajući nagradu za Jimuov film The House of Flying Daggers, na ceremoniji u Hong Kongu, bio je prvi veliki lokalni glumac koji je održao govor na mandarinskom. Potonghuaje zajednički jezik, alii znak vremena. Lau još uvek deluje mladoliko, mada sam ga, dolazeći ovde, gledao u filmu kineskog debitanta o ocu koji petnaest godina traži svog nestalog, otetog sina. Nedavno je i sam postao otac, pa sada igra očeve, melanholične, uporne, sredovečne ljude, pune ožiljaka.

Posle podne provodim na bazenu. Englezi pokušavaju da pocrne i čitaju tabloidnu štampu. Ozbiljniji prate debatu o novom laburističkom vođi, DŽeremiju Korbinu, uFajnenšel Tajmsu.Hoće li izdržati do Božića? Ima li potporu korporatnog sektora? Ima li smisla podržavati 'radikalnu politiku'? Šta je uopšte 'radikalna politika', i kako se kooptirala prešavši iz navodno pobunjeničke kulture 1960ih, u mejnstrim milje1980ih, sve do danas? Kako je to izgledalo u Hong Kongu, koji je,bez obzira na nedostatak pluralizma na Severu, počeo da zahteva samostalnost?I, šta to znači danas, kada je evidentno da je samo pitanje vremena pre nego što ponovo svedočimointegrisanju tih, “radikalnih vrednosti” uancienregime? Kome su potrebni afekti i opsesije vremena koje nepovratno prolazi?Mlađi sin mi gura glavu pod vodu.

Iz Kauluna se u Makao stiže za sat vremena turbo džetom. U nekadašnju portugalsku koloniju se odlazi turistički ili u posetu kasinima.Sin australijskog mogula Kerija Pekera, DŽejms Peker, je ovde, nakon početnih neuspeha u svetu biznisa, uvećao kapital. Kinezi vole kocku. Krcati brod napušta kaulunsko pristanište svakih pola sata. Većina putnika ne nosi prtljag već samo putne isprave, poput fudbalskih navijača koji putuju da bi negde pravili nerede. Uz obalu, čitavi ulični blokovi su pretvoreni u kockarnice. Moguće je da će ovakve građevine uskoro postati deo urbanih geografija Manile, Vladivostoka ili gradova na krimskom poluostrvu. Uz turizam, trke formule jedan i trgovinu nekretninama, ovo je,izgleda, sasvim dovoljno.

Krcatim gradskim autobusom produžavamo ka centru gde su locirane jarko obojene zgrade iz kolonijalnog perioda. Svi natpisi na zgradama, obaveštenja državne uprave, imena ulica, službeni dokumenti, su štampani na kineskom i portugalskom. Nekada uz engleski, na tri jezika. Ali, nemam utisak da mnogo ljudi govori portugalski. Vidim starijeg, konzervativno odevenog Kineza, u košulji sa tregerima, koji pokušava da napusti autobus,izmoren vriskom mlađeg, ženskog sveta koji ga okružuje. Da li se seća portugalskog koji je učio u školi? Ili ga koristi samo po navici koju valja odbaciti, kao što lokalni svet koristi pataku, monetu koju su kolonijalni gospodari ostavili,ili pre zaboravili, pre isplovljavanja za Lisabon?

Trg Senata, LargodoSenado, je centar starog dela grada. Okruženje zgradama iz kolonijalnog vremena,i ukrašen dekorativnim pločicama. Leal Senado je danas mesto lokalne vlasti.Santa Casa de Misericordia je nekadašnje sklonište siročadi i prostitutki. U Institutu lokalne samouprave nalazim izložbu makaneških umetnika iz 1980ih, vremena kada se uz urbanu svest o potrebi i važnosti kulture i umetnosti polako budila i ideja o samostalnosti.Zgrada ove gradske ustanove deluje tiho, sa hladnim, kamenim stepeništem, starim prozorima, terasama, fontanom i pločicama u dvorištu. Fotografišem mlađeg sina ispred spomenika portugalskom pesniku, Luižu Važu di Kamoišu. Živeo je u šesnaestom veku, služio kao vojnik u Goi, Makau, Mozambiku. Zatim se vratio u Portugaliju. Dan njegove smrti je proglašen za portugalski nacionalni praznik. Skrivena u dvorištu zgrade lokalne samouprave, bista deluječudno, anahrono. Pitam se, da li u ranim jutarnjim satima stari Kinez iz autobusa dolazi  ovde i čita Kamoišove sonete?

Crkvu Svetog Pavla su izgradili japanski hrišćanski konvertiti koji su ovde prebegli u 16. veku. U osamnaestom veku, Makao je isterao Jezuite. Crkva je pretvorena u kasarnu (portugalski kolonijalizam je ostavio slične tragove i u Indiji, mada verovatno brutalnije), da bi stradala u požaru 1835.Danas je od njeostala samo fasada, prepoznatljiva slika makaneškog nasleđa. U podnožju crkve, skulptura. Kineska devojčica daje cvet portugalskom dečaku. Na terasama okolnih zgrada se suši veš. Jedem princes krofnu (Pasteldenata), posmatram čeličnu konstrukciju koja podupire fasadu, i pokušavam da se rashladim. Na ulazu u crkvu, upozorenje da je ovo sveto mesto. Većina turista se brzo fotografiše, traži hlad i nestaje u uličicama u podnožju crkve koje vode u brdo, prema tvrđavi, ili još niže, ka poslovnom centru grada.

U autobusu kojim se vraća u luku, pokušavam da odgonetnem portugalsko ime terminala sa kog se brodom polazi u Hong Kong, ali prepoznajem ga tek po ruševini zgrade iz kolonijalne ere. Ono što je staro, zadržalo se, ili kako mi reče taksidermista u Pekingu, 'ostalo je',i može da posluži. S druge strane, kasina čija imena podsećaju naopscenost, beznađe i čemer Las Vegasa ili obližnjih kockarskih centarajužne hemisfere, grade se da bi privukla došljake koji u Makau provode posle podne, veče, noći jutro u zgradama bez terasa, prozora, satova, prirodnog svetla, okruženiskrivenim kamerama,poker mašinama i mirisom prosutog piva.

Narod oko mene žuri, kao i sav svet u velikim kineskim gradovima. Mnogotoga se ovde promenilo bez znanja bivših kolonijalnih gospodara, i jasno je, nikoviše neće tražiti odobrenje da nastavi sopstvenim putem.Od kolonijalne nostalgije ostalo je tek nekoliko stamenih zgrada, miris mora, i brodovi koji se ljuljaju uz obalu.Možda baš zbog ove vreline koja isijava i topi sve. Tagore je, 1922. godine, posetivši Kinu,napisao: ''Pravi Istok je i danas neistražen. Slepilo prezira je beznadežnije od slepila neznanja, jer prezir gasi svetlo koje neznanje tek ostavlja neupaljenim. Istok čeka da ga Zapadne rase razumeju, ne samo da bi mogao da iznedri ono što je njegova istina, već i da bi postao uveren u sopstvenu misiju.'' To vreme je prošlo, zauvek. Danas je sve jasnije, jednostavnije.

Vrelina postaje nesnosna. Okrećem objektiv ka neodređenom mestu u luci. Prelazim preko klimave rampe i sporim koracima ulazim u brod.

Putevi još ne blistaju, kiša rominja,

Razdvojeni oblaci tamne, istanjeni,

Tamo gde odlaze, crne se ljubičaste litice.

A iznad njih – bele ptice gore u letu.

Tu Fu (712 - 770), Kiša

Boris Trbić je pisac, scenarista i filmski pedagog koji živi i radi u Melburnu gde predaje na filmskoj školi SwinburneUniversityofTechnology. Objavljuje kratke priče, piše scenarija i povremene tekstove o orijentalnim tepisima. Sve fotografije u tekstu snimio je sam autor.