Julija Timošenko - politički portret i biografija

Julija Timošenko predstavlja kadar Ukrajine po kome je ona, između ostalog, prepoznatljiva. Iznela je «narandžastu revoluciju» kojoj je dala lepotu i medijsku prepoznatiljivost. Iako je bila na strani ukrajinskih ekstremista i fašista od kako je Ukrajina postala samostalna, praktičnim delom pokazala je da ona nema ideologiju, već neizmernu želju za bogatstvom i vlašću, a da ove samo instrumentalizuje za svoje ciljeve. Kao premijer Ukrajine nanela je velike ekonomske štete državi i narodu.

Julija Timošenko (devojačko Telegina ili Grigjan) se rodila 27. novembra 1960. godine u Dnjepropetrovsku. Julija je dugo krila svoje devojačko prezime, a i kada se razvela zadržala je muževljevo. Devojačko prezime (bilo koje od dva koja se spominju) svedoče da Julija nema ukrajinsko poreklo, što je za političara u ovoj državi veliki «greh». Naime, U Kijevu ljudi vole «nacionalno čistokrvne» političare. Istraživači života Julije Timošenko navode da ju je odgajila majka – otac ih je napustio dok je još bila mala. Majka je radila više poslova kako bi podigla malu Juliju. To je uzrokovalo da su oskudevali, ali je u sovjetsko vreme siromaštvo lakše podnošeno, te je mogla da upiše i fakultet. Godine 1984. sa odličnim uspehom završila je Ekonomski fakultet dnjepropetrovskog Univerziteta, smer ekonomista – kibernetičar. Kanidat je ekonomskih nauka, a disertaciju «Državno regulisanje poreskog sistema» odbranila je 1999. godine na Kijevskom nacionalnom univerzitetu. Napisla je oko 40 naučnih radova, govori engleski jezik. Godine 1979. udala se za Aleksandra Timošenka, sina poznatog oblasnog komunističkog funkcionera Genadija Timošenka, a već sledeće je rodila ćerku Jevgeniju. Ukrajinska pravoslavna crkva – Moskovski patrijarhat (zvanična i kanosnka crkva u Ukrajini) nagradila je Juliju, 1997. godine ordenom svete Varavare Velikomučenice.

Poslednjih deset godina ne živi sa mužem. Ćerka Jevgenija je završila fakultet u Velikoj Britaniji, a 2002. godine je doktorirala na Londonskoj školi ekonomije odbranivši disertaciju «Privatizacija ukrajinske energetike».

Početkom devedesetih (XX veka) Julija Timošenko osniva «Korporaciju ukrajinski benzin» (KUB), koja već 1992. godine prerasta u velikog snabdevača agro-kompleksa Ukrajine naftom i naftinim derivatima, regresiranom od strane države. Ovde je imala veliku pomoć predsednika Dnjepropetrovske oblasti, Pavela Lazarenka, koga će se kasnije odreći. Lazarenko je pomagao Juliji da dođe do novca, ali joj nije verovao. Prema svedočenjima ljudi koji su sarađivali sa Pavlom Ivanovičem, on je, prema njihovim rečima, odredio njen karakter kao «hijenski». I više od toga, Lazarenko se bojao Julije. Znao je da mogu biti saveznici, ali nikada i prijatelji.

Obrazac «gorivo za zrno», omogućio je Juliji Timošenko da po regresiranim cenama snabdeva selo, što joj je donelo ogromnu zaradu. Na ovom poslu J. Timošenko je zaradila svoj prvi milion dolara.

Sredinom devedesetih umesto KUB -a Julija Timošenko formira kompaniju «Jedinstveni energetski sistem Ukrajine (JESU) i počinje da «radi» sa ruskim gasom. U to vreme ruski «Gasprom» se žalio ukrajinskim vlastima na stalne krađe iz gasovoda koje su dostigle vrednosti milijarde dolara, a baš tada je posao JESU cvetao. Istovremeno, kradeni gas, koji je Ukrajina dobijala po regresiranim cenama od Ruske federacije, Julija je počela da izvozi u Istočnu Evropu, iako nije imala u vlasništvu ni jedno jedino nalazište gasa. Vremenom JESU postaje monopolista na tržištu gasa u Ukrajini i uskoro se u rukama «čelične dame» našla 1 ekonomije Ukrajine. Kompanija je imala godišnji obrt sredstava u iznosu od 10 milijardi dolara, a američka novima «The Wall Street Journal Europe» u to vreme procenjivao je vrednost njene korporacije na 11 milijardi dolara. JESU je po moći i kapitalu peta na prostoru Zajednice nezavisnih država.

Delatnost JESU nije mogla proći nezapaženo ukrajinskim vlastima. Prema nalazima Ukrajinskog državnog tužilaštva (iz vremena L. Kučme) inspektori su pronašli nezakonitu delatnost korporacije koja je u inostranstvo iznela milijardu i sto miliona dolara. Dokumentacija potvrđuje da je od ove sume 100 miliona dolara završilo na ličnom računu Pavla Lazerenka. Ova operacija izvedena je 1996-7. godine kada je na čelu korporacije bila upravo Julija Timošenko.

Jula 1997. godine Lazarenko je smenjen, a Julija organizuje opozicionu političku partiju i traži pomoć na Zapadu, ali su bivšeg predsednika oblasti, prvi hapsili u Švajcarskoj, a zatim i u SAD, gde je izbegao. Jula 2004. godine sud San Franciska proglasio je Lazerenka krivim po 29 tačaka optužnice, između ostalog, i zbog krađe novca, varanja i transporta kradenih stvari. Tada se Julija distancirala od svog pokrovitelja, zaključivši dogovor sa L. Kučmom pred predsedničke izbore, 1999. godine, te je dobila da vodi Komitet za budžet parlamenta, a potom je postala i zamenica predsednika Vlade Viktora Jušćenka (2000. godine). U okviru Vlade bila je zadužena za privatizaciju energetske sfere. Istovremeno, sukob sa Kučmom naterao je Juliju u opoziciju.

Godine 2001, 5. januara, javni tužilac Ukrajine je optužio Juliju za sprovođenje reformi tako da je koncentrisala sva finansijska sredstva iz energetike u svoje ruke, nezakonitu preraspodelu vlasništva i uticaja u ovoj oblasti, a optužena je i za krijumčarenje, uništavanje dokumenata i neplaćanje poreza. Isti javni tužilac je utvrdio da je Julija Timošenko kao predsednik korporacije JESU spekulisala i krala ruski gas koji je prodavala stranim firmama, nezakonito iznošenje ogromnih suma novca u inostranstvo i tako ostala dužna za porez 148 hiljada dolara, kao i utaju prihoda. Za ovo joj je prema zakonima Ukrajine sledovala kazna od 10 godina zatvora i pet godina zabrane obavljanja dužnosti u državnoj administraciji.

Julija je sve ovo negirala i odbila svaki kontakt sa istražiteljima. Nedugo posle toga Julija je uhapšena, 13. februara 2001. godine, i oslobođena je dužnosti zamenika predsednika Vlade Ukrajine. U najgorem zatvoru u Ukrajini je provela 42 dana. Dokumentacija o kriminalnim radnja Julije, 29. septembra iste godine, po zahtevu Javnog tužioca Ukrajine, predata je Interopu, a 7. decembra na oficijelnom sajtu ove međunarodne policijske asocijacije pojavila se poternica za Julijom koja je imala rang crvene, odnosno označavala je da se radio o veoma opasnom prestupniku. Iste večeri Interpol je zatražio dodatne informacije o Timošenkovoj i poternica je skinuta sa sajta i više se nije pojavila.

Nekako istovremeno sa sticanjem velikih količna novca počinje da se gradi i medijska slava Julije Timošenko. Ovo je iskoristila i 1996. godine je izabrana za deputata Vrhovne rade. Već, sledeće, 1997. godine Julija zajedno sa Aleksandrom Turčinovim, bivšim savetnikom premijera L. Kučme, i davnašnjim prijateljem Genadija Timošenka vodi političku partiju «Gromada». Međutim, već 1999. godine, opet sa Turčinovim, formira novu političku koaliciju «Batjkivšćina» - potpuno naklonjenu predsedniku Kučmi. Odnosi Julije i predsednika Kučme su bili daleko od idealnih, međutim, njihovi interesi su se «poklopili». Julija je demonstrirala lojalnost «režimu», a «režim» je prestao da «davi» njen posao. JESU je, u to vreme, bio dužan na stotine miliona dolara i više nije obnavljan. Centar svog biznisa Julija je prenela u «Slovensku banku», koja je 1999. godine postala vodeća u sferi menica i kredita, različitih shema likvidacije preduzeća i kontrole njihove delatnosti. Istovremeno, spisak nj enih mahinacija koji je utvrdio sud u SAD je veliki i uvek je bio u pitanju novac koji je nezakonito pljačkala od građane Ukrajine, njegovo iznoše iz zemlje, itd. Na zahtev Rade SAD da joj dostave materijale o ulozi Timošenkove u slučaju Lazarenka ova država je to odbila, odnosno njen ambasadror u Ukrajini Tejlor negirao je njenu umešanost.

Godine 2002, 31. marta na izborima za Vrhovnu radu «Blok Julije Timošenko dobio je 7,26 posto glasova. Iste godine, septembra meseca, je zajedno sa Aleksandrom Morozom i Pjotrom Simonjekom povela akciju «Ustaj, Ukrajino!» protiv režima L. Kučme.

Godine 2004. glavni vojni tužilac Ruske federacije optužio je Timošenkovu za potkupljivanje visoko-rangiranih činovnika Ministarstva odbrane u cilju zaključivanja ugovora na štetu ruske vojske.

Kada je Julija okrenula leđa Kučmi i opredelila se za saradnju i podršku «Našoj Ukrajini» i njenom predsedničkom kandidatu, Viktoru Jušćenku, oni su je sa velikim odobravanjem prihvatili. Ovo, međutim, nije dočekano sa odobravanjem na jugo-istoku zemlje među (pro)ruskim stanovništvom, gde je Julija bila omražena osoba. Istovremeno, to je doprinelo da oni birači iz ovog dela Ukrajine koji su imali nameru da glasaju za Jušćenka posle saznanja da ga podržava Julija odustali od toga. Inače, Jušćenko i «Naša Ukrajina» su sakrili od javnosti da je ova podrška Julije «plaćena» premijerskim mestom u budućoj Vladi Ukrajine.

Potonja zbivanja, su, manje više poznata. Dogodila se «narandžasta revolucija» u kojoj je Julija Timošena imala jednu od ključnih uloga. Sa TV kanala 5, pozvala je građane Ukrajine da izađu na trgove Kijeva i daju podršku Jušćenku, dok je sam kandidat za predsednika stajao pored Julije i ćutao. Međutim, da nije obuzdavana od strane Jušćenkovih savetnika Julija je mogla da izazove i krvoproliće. Naime, u jednom momentu je pozvala demonstrante da na juriš zauzmu predsedničku administraciju (zgradu) koju su čuvali specijalci. Sada je jasno da je njena taktika bila previše militanta i opasna, a Jušćenkova da preko Ustavnog suda i Centralne izborne komisije ostvari svoje ciljeve bila bolja. Istovremeno, da nije bilo njene podrške desetine hiljada ljudi ne bi danima stajalo na trgu i protestovalo protiv navodne krađe glasova od strane Janukoviča.

Julija Timošenko – premijer Ukrajine

Posle izbora Julije Timošenko za predsednika Vlade (premijera) Ukrajine, mnogi su procenjivali da će ona faktički postati glavna figura u državi. Bilo je, naime, poznato da Jušćenko ne voli rutinu državnih poslova, a drugo, krajem 2006. godine stupale su na snagu i ustavne promene kojima je veliki deo nadležnosti predsednika države predat u ruke premijera koga je birao parlament.

Julija Timošenko je postala premijer Ukrajine 24. januara 2005. godine. Njen program sadržio je više tačaka, a najvažnije su dve: želju da Vlada izvrši masovnu reprivatizaciju preduzeća kako bi država ponovo uspostavila kontrolu nad njima, i, drugo, da formira snažnu kontrolu tržišta nafte i proizvoda od nafte. Međutim, obe tačke Progama su obesnažene njenim potpisima. Godine 2005, 16. juna, zajedno sa presednikom Ukrajine, V. Jušćenkom i predsednikom parlaementa. Vladimirom Litvinom, potpisala je Memorandum o zakonitosti privatizacije u Ukrajini, tako da reprivatizacije nije bilo.

Kao premijer Julija ušla u avanturu rešavanja postrevolucionarnih kriza sa nestašicom benzina, šećera, mesa..., i koje su dovele do višekratnih devalvacija grivne i krađe iz džepova građana Ukrajine stotine miliona dolara, čime je nanela ogroman udarac ekonomiji Ukrajine.

Vlada Timošenkove nije imala konkretan strateški program rada, a ona sama i nije ni pokazivala želju da uspešno organizuje rad Vlade u korist zajednice, već samo u svoju ličnu i korist njenih pomoćnika i saradnika. Vladom je rukovodila krajnje voluntaristički, zakoni su pripremani nekvalitetno i nemarno, blokirala je donošenje Zakona o Vladi... jednostavno pokazalo se da je njen stil rada krajnje avanturistički, populistički i neprofesionalan. O kakvom se ovde neprofesionalizmu radi pokazuju njene izjave medijima kako misli da reši krizu sa nedostatkom nafte i mesa. Prvi problem je htela da reši izgradnjom postrojenja za preradu nafte u Teodosiji (a nema naftnih nalazišta), a problem sa mesom, izgradnjom niza kombinata za preradu mesa (iako je poljoprivreda u Ukrajini bila potpuno uništena i nije bilo proizvodnje mesa), tako da se njena rešenja bila potpuno besmislena.

Predsednik Ukrajine, Viktor Jušćenko, je 8. septembra 2005. godine prinudio Vladu na ostavku zbog međusobnih konflikta oko nadležnosti i korišćenja službenog položaja Timošenkove da svojoj kompaniji JESU otpiše dugove, čime je oštetila državni budžet za 1,5 milijardi dolara. Javno tužilaštvo Ukrajine je saopštilo da je Ukrajinu «državna delatnost» Julije Timošenko koštala dve milijarde dolara.

Juliju Timošenko, posle njenog avanturističkog i nestručnog vođenja Vlade počinju u medijima da predstavljaju kao ukrajinsku Žani d Ari, ali koja modernizovana i mnogo opasnija. Naime, Žani d Ari je bila ta koja je pomogla kralju da dođe na vlast, a ovaj ju je za uzvrat predao Inkviziciji koja ju je stavila na lomaču. Javno mnjenje Ukrajine za vreme njenog vođenja Vlade Ukrajine priželjkivala je da je zatekne sudbina Žani d Ari. Eksperti su se slagali da je rukovođenje radom Vlade velike države savim drugačije nego trgovati gasom, uzimati privilegije za sebe zbog učešća u vlasti, itd. Jednostavno, pokazalo se da je sudbina naroda i države za Juliju Timošenko nevažna. Njen glavni cilj je bi da uzme najvažniju i najveću vlast u zemlji i bude prvo lice države. Ove ideje, bilo je očigledno, manijakalno su opsedale Juliju Vladimirovnu, uvek, pa i sada. Imajući velike finansijske resurse ona je vodila kampanju zombiranja građana Ukrajine, a najveće žrtve su bili oni koji se mogu predstaviti kao ukrajinski nacionalisti i fašisti.

Posle odlaska za mesta premijera, Julija Vladimirovna je postala žestoki opozicionar. Istovremeno, doživela je da zbog ovakvog rada dobije o jedno evropsko priznanje. Naime, Ekonomski forum iz Krinice Gurske (Poljska) dodelio joj je nagradu «Čovek godine centralno-istočne Evrope»(!?).

Godine 2006. dvojica novinara koji žive i rade u Nemačkoj, D. Popov i I. Milšt, napisali su knjigu pod naslovom «Narandžasta princeza». U knjizi su istaknute legende o Juliji, i to da te legende i mitovi koji nastaju o njoj ujedinjuju u sebi istinu i laž, neprijatelje i prijatelje, erotsko uzbuđenje publike i miris novca. Naravno, istaknuto je i to da Julija Vladimirovna kontroliše 1 ekonomije Ukrajine.

Na izborima održanim, 26. marta 2006. godine, njena (koalicija) Blok Julije Timošenko dobila je 22,27 posto (5 648 345) glasova. Već sledeće, 2007. godine, Julija Timošenko zajedno sa svojom koalicijom, partijom «Naša Ukrajina» V. Jušćenka i fašističkom partijom «Narodna samoodbrana, Kurija Lucenka podržala je antiustavni akt raspuštanja Vrhovne rade, čime je Ukrajina ušla u novu krizu.

O Juliji Vladimirovnoj Timošenko možda se najbolje izrazio njen kolega iz Bloka Julije Timošenko, S. Hamara, žestoki ukrajinski nacionalista koji je proveo 20 godina u zatvorima Sovjetskog saveza: «U borbi za vlast Julija Timošenko se gnuša da sarađuje sa stranim silama, permanentno da destabilizuje situaciju u Ukrajini i da maksimalno slabi poziciju predsednika, čime ugrožava nacionalne interese Ukrajine. Uvela je u partiju 'Batjukivšćina' autoritarni i tipično mafijaški metod rukovođenja, a to je prenela i na strukture vlasti, što bi, bezuslovno, dovelo do rušenja demokratije i formiranja diktature». Na isti način o Juliji govore i drugi njeni saradnici, a kao glavna okosnica optužbi na njen račun iskazuju se dve: autoritarni stil rukovođenja i avanturistički planovi.

Istina je da Juliju Vladimirovnu niko iz njenog okruženja, a i šire, ne sme da pita ono o čemu ona ne želi da priča. Rejting Julije Timošenko u javnosti nije visok, između 4-8 posto, ali je stabilan i garantuje joj dug parlamentarni život.