Kako i zašto će kolabirati vojska SAD

Posedovanje visokotehnološke opreme i naprednih tehnologija nije uspelo da spasi sovjetsku vojsku od kolapsa uzrokovanih političkim slomom SSSR-a. Ne samo da je povlačenje iz baza širom Istočne Evrope i delova SSSR izvan Rusije doprinelo haosu u kojem se sovjetska armija teško snalazila već je zbog „šok terapije“ u ekonomiji vojska SSSR odnosno Rusije naglo ostala gotovo bez finansija. Osim drastičnog pada standarda zaposlenih koji su bili na ivici gladovanja, nabavka novog naoružanja je veoma redukovana, a staro se nije održavalo prema propisima. Zamislimo kakve probleme su imale jedinice koje su morale da brinu o atomskom oružju. Ko zna koliko puta je zamalo izbegnuta neka nova katastrofa poput Černobilja? Pored propadadanja tehnike kojom je bila naoružana sovjetska, odnosno ruska armija i obuka je bila veoma ugrožena. Ruski piloti su imali strahoviti pad broja časova naleta tako da su ozbiljno zaostali za kvalitetom obučenosti pilota NATO pakta.

Zašto smo podsetili čitaoce na kolaps koji je doživela vojska SSSR-a? Zato što smatramo da kolaps, istina manje dramatičan i pod većom kontrolom odgovornih generala i političara, čeka i vojsku SAD u narednim godinama zbog ekonomske krize Zapadnog sveta. Kao ni u slučaju Sovjetskog Saveza posedovanje visokotehnoloških sistema neće biti dovoljne da ih spase od ovakve sudbine.

Selidba svetskog kapitala iz zemalja starog kapitalizma u zemlje trećeg sveta koje su prihvatile tržišna pravila igre i otvorile se za strane investicije dovela je do svetske ekonomske krize, koju je bolje nazvati krizom Zapada jer se Kina, Indija i druge zemlje novog kapitalizma nesmetano razvijaju.

Selidba svetskog kapitala iz zemalja starog kapitalizma u zemlje trećeg sveta koje su prihvatile tržišna pravila igre i otvorile se za strane investicije dovela je do svetske ekonomske krize, koju je bolje nazvati krizom Zapada jer se Kina, Indija i druge zemlje novog kapitalizma nesmetano razvijaju. Kao što ekonomija SSSR-a nije bila efikasna i dovela je do zaostajanja za Zapadom i nedostatkom finansija za svoju armiju, tako danas, doduše iz drugih razloga SAD dolaze u sličnu situaciju. Skupa radna snaga SAD nije konkurentna na svetskom tržištu i proizvodnja se preselila u treći, novi vrli kapitalistički svet. Vlada i građani SAD su nastavili da troše i da se zadužuju kao da se ništa nije dogodilo i nastala je, za SAD, kriza iz koje neće izaći još dugi niz godina. Poreska osnovica se smanjila i izdvajanja za armiju će se drastično smanjivati i pored toga što  vojnoindustrijski kompleks ima najuticajniji lobi u SAD.

Da kolaps armije SAD već počinje vidi se iz odluke predsednika Obame da prekine proizvodnju F 22, najvažnijeg aviona za ratno vazduhoplovstvo SAD, koji služi za osvajanje vazdušne premoći u vazduhu. Proizvodnja se prekida pod izgovorom da druge sile još dugo neće biti u stanju da proizvedu slično oružje, pa za njim nema preke potrebe.

Međutim, sadašnji lovac, kojim su naoružane lovačke jedinice ratnog vazduhoplovstva SAD zadužene za osvajanje vazdušne prevlasti, poznati F15, koji ima besprekornu karijeru i zvanično nijedan nije izgubljen zbog dejstva neprijateljskih vazduhoplova, razvijen je i uveden u operativnu upotrebu još sedamdesetih godina.Vežbe u kojima su učestvovali američki, ruski i indijski piloti, pokazale su da F15 ne može da se nosi sa najnovijim verzijama Suhoja, derivatima čuvenog SU-27, kojim se naoružavaju Rusija, Kina i Indija. Iz svega navedenog možemo zaključiti da su SAD primorane da odustanu od trke u naoružanju kada je u pitanju vazduhoplovstvo.

Da kolaps armije SAD već počinje vidi se iz odluke predsednika Obame da prekine proizvodnju F 22, najvažnijeg aviona za ratno vazduhoplovstvo SAD, koji služi za osvajanje vazdušne premoći u vazduhu.

Stvari nisu bolje ni u mornarici. Kako bi opstale kao svetska sila broj 1 SAD održavaju mornaricu koja košta koliko sledećih desetak svetskih mornarica zajedno (150 milijardi dolara u 2010 uključujući tu i marince).U SAD se dugo smatralo da je za svetsku dominaciju potrebno imati deset nosača aviona. Od ovog broja osam bi bilo trenutno operativnih dok bi se dva nalazila na remontu ili modernizaciji. Prema ovim procenama dva bi bila raspoređena za zaštitu pomorskih komunikacija na Atlantiku, dva na Pacifiku dok bi preostala četiri služila u regionu Mediterana i Persijskog zaliva. Prema kasnijim procenama i konceptu vođenja rata i po (jedan klasičan rat sa vojskom neke države i još jedan anganžman sličan onom u Avganistanu) procenjeno je da je potreban veći broj nosača aviona. Danas SAD imaju 11 operativnih nosača i još šest u rezervi.
Drugi njihov problem, pored finansijskog tega koji ovakva flota sve više postaje, je konceptualni. Sve konkurentne sile, koje poseduju mali broj nosača aviona (Rusija poseduje jedan koji je po veličini sličan američkim), smatraju američke nosače aviona glavnim pomorskim vojnim ciljevima. Rusija stalno razvija nove rakete koje se lansiraju sa podmornica i aviona i u stanju su da unište grupu nosača aviona (nuklearnom bojevom glavom, konvencionalnom stvari idu nešto teže). Taktika se svodi na lansiranje većeg broja projektila od kojih će se neki probiti kroz odbranu nosača aviona i uništiti ga. Ovim putem je, kako su prenele agencije, krenula i Kina koja je nedavno ispitala novu raketu ubicu nosača aviona. Efikasnost pojedinog oružja se može stvarno oceniti samo u ratu, ali ono što je problem za SAD je velika finansijska investicija u nosače aviona.

Ova investicija postaje kamen oko vrata za posustalu ekonomiju. Ruski i Kineski protivbrodski sistemi sigurno ne dostižu cenu jednog nosača aviona od 2-3 milijarde dolara.

Ova investicija postaje kamen oko vrata za posustalu ekonomiju. Ruski i Kineski protivbrodski sistemi sigurno ne dostižu cenu jednog nosača aviona od 2-3 milijarde dolara. Troškovi održavanja flote nosača godišnje odnose veliki deo kolača budžeta mornarice, a mnogo novca odlazi i na održavanje ne male flote nuklearnih podmornica, a kako će toliki teret da iznese država koja zavisi od kineskog novca? Razlog zašto SAD već nisu bankrotirale je to što onda Kinezi ne bi imali kome da prodaju svoju robu i usluge. Sigurno je da zemlja u kritičnoj meri zavisna od novca strane sile (kao Rusija devedesetih) neće više moći da priušti luksuz održavanja tolike vojne sile. Problem je što vojnoindustrijski lobi nema interes da prihvati novu realnost a prihvatanje stvarnosti u kome nisi više broj jedan je teško i za obične vojnike i civile. Održavanje predimenzionisane flote nosača aviona i drugog brojnog naoružanja skupog za održavanje, visokih troškova prosečnog zaposlenog u vojsci, kao i vojno angažovanje u Iraku i Avganistanu dovešće do finansijskih makazica u kojem će troškovi prevazići mogućnosti i vojska SAD će doživeti kolaps, koji će zbog odmerene prirode kineskog konkurenta koji finansira SAD kako ne bi suviše brzo bankrotirale biti organizovaniji i dostojanstveniji od onog kojeg je doživela vojska SSSR. SAD su prvo prestale da proizvode najvažniji avion, a uskoro možemo očekivati da se Jenkiji počnu povlačiti iz baza širom sveta i polako stvarno odu kući.