Kako je ljubav prema Marksu postala bezopasna

Ako je verovati „Gardijanu“, Marks je ponovo u modi. Marksizam doživljava „renesansu na zapadu“, kažu nam, a sve više i više mladih ljudi okreće se „umovanju izvesnog devetnaestovekovnog nemačkog filozofa“ u nastojanju da razumeju i učine nešto po pitanju recesije. Prodaja Marksovog Kapitala i Komunističkog manifesta vrtoglavo je porasla od 2008. godine, Marksova faca je nedavno odbrana da ukrasi novo izdanje nemačke Master Card, a novinari i intelektualci danas otvoreno govore o značaju Marksovih ideja za pronalaženje smisla u truljenju kapitalističkog društva. Marksizmu je stiglo proleće, ili se bar tako čini.

Budući i sam marksista, trebalo bi da budem oduševljen Karlovim vraćanjem u život, je l' tako? U stvari, grozničava pomodnost svega što ima veze sa marksizmom čini da se osećam nelagodno. Jer ono na šta ona stvarno ukazuje jeste pražnjenje marksizma, preobražaj marksizma od istinski revolucionarne, gromoglasne ideologije koja je nadahnjivala milione gnevnih, često naoružanih ljudi, do nečega što je toliko bezopasno da ga „raspričana elita“ (chattering classes) može mirno razglabati dok doručkuje musli i čita jutarnje novine. Razlog zbog koga marksizam danas može da postane mejnstrim, razlog zbog koga se o njemu može slobodno cvrkutati (tweet) naokolo, i što se on može pretvoriti u majice koje će nositi „mladi“ iz srednje klase, leži upravo u tome što je danas nestalo ono što ga je nekada činilo toliko užasavajućim za gospodare društva i sve „pristojne“ ljude – a to je organizovani proletarijat i izgledi da on sprovede revoluciju.

Marksizam je, suštinski govoreći, teorija proleterske revolucije. Zbog toga su ga decenijama smatrali ogavnom i opasnom idejem mejnstrim političari i srednja klasa, koja je više volela uljudnu stabilnost nego razorne epohalne revolucije. Danas, međutim, kada niko više ni ne izgovara reč „proletarijat“ i kada je radnička klasa oterana sa javne pozornice i svedena na ulogu lakrdijaša u televizijskim serijama poput The Only Way is Essex, ili povoda za suzama natopljeno sažaljenje u knjigama Poli Tojnbi, marksizam više ne izgleda tako strašno Velikim i Moćnim. Nakon što je oslobođen od onih dosadnih prola i nakon što mu je ukraden njegov revolucionarni karakter, postao je dovoljno detoksifikovan da se od njega napravi jedna bezopasna filozofija za rasprave po salonskim žurkama. Upravo zato što živimo u vremenu do sada neviđenog socijalnog mira, bez ozbiljne društvene polarizacije, sa marksizmom mogu da otvoreno flertuju oni, koji bi nekada dobijali osip na njegov sam pomen.

Bez ikakvog društvenog pokreta u zaleđu, neverovatno je koliko je današnji „marksizam“ stvar prazne retorike, koliko se on svodi na prodavanje magle umesto na žar i osećanje neodložnosti. Novi marksisti u stvari samo biraju i izdvajaju isečke iz Marksovog dela koristeći ih kako bi odenuli svoje sopstvene moderne predrasude u nekakvo filozofsko i istorijsko ruho. Oni suštinski koriste odavno počivšeg Karla kao trbuhozboračku lutku, stavljajući svoje sitne misli u njegova bradata usta. A ključna predrasuda, za čiju promociju su i iskopali Marksov leš, jeste predstava da je kapitalizam zao i ružan i previše opterećen materijalnim, i da je krajnje vreme da svi naučimo da živimo društveno odgovornije i manje materijalističke živote, u kojima briga za našu ljudsku braću ima prednost u odnosu na tupavu potrebu da se živi u kopiji vile iz epohe Tjudora. Ukratko, revolucionara Karla pokušavaju da regrutuju u korist dubinski konzervativnog stava moderne levice, koja se žali na progres, ekonomski rast i prljave „tragove čoveka“.

A upravo to moralizatorsko jadikovanje nad ružnim kapitalizmom nema nikakve veze sa Marksizmom. U stvari, nudeći istovremeno dubinsku analizu destruktivnih tendencija u samom kapitalizmu, Marks je rado iznosio i hvalospeve kapitalističkoj klasi. U Komunističkom manifestu on im priznaje njihovu smelost, ističući da je kapitalistička klasa „stvorila sasvim drukčija čuda nego što su egipatske piramide, rimski vodovodi i gotske katedrale“, kao i da je „svojim pohodima zasenila sve prošle seobe naroda i krstaške ratove“. U oštrom kontrastu, današnji plačljivci u marksističkom ruhu daleko su skloniji da dižu svoje negovane ručice protiv čudesa modernog kapitalizma, bilo prikazujući ekonomski rast kao nešto što nas čini duševno obolelima, bilo gadeći se međunarodne trgovine zbog zagađivanja sirote Majke Zemlje. Usvajanje Marksa od strane današnjih dobrostojećih dušebrižnika oko pohlepe i ekonomskog rasta ne ukazuje na to da se marksizam vraća – ono potvrđuje da on mrtav.

(Autor je urednik časopisa Spiked. Tekst je objavljen u okviru njegovog bloga na internet stranici londonskog The Telegraph. Preveo sa engleskog Nikola Tanasić.)