.jpg)
| Savremeni svet | |||
Kapitalizam katastrofe: stanje iznuđivanja |
 |
 |
 |
| petak, 11. jul 2008. | |
|
1. jul 2008. Kada je cena nafte premašila 140 dolara po barelu, čak i najveći desničari među televizijskim voditeljima morali su da dokažu svoj populizam time što bi posvetili bar deo emisije kritikama upućenim velikim naftnim kompanijama. Neki su čak i otišli toliko daleko da su me pozivali da prijateljski proćaskamo o jednoj opakoj novoj pojavi – „kapitalizmu katastrofe“. Obično nam razgovor ide dobro dok ne krene u suprotnom pravcu. Na primer, radijski voditelj i „nezavisni konzervativac“ DŽeri Dojl i ja lepo smo razgovarali o pokvarenim osiguravajućim društvima i nesposobnim političarima do sledeće izjave – „Mislim da znam kako bih brzo snizio cene“, rekao je Dojl. „Uložili smo 650 milijardi dolara da oslobodimo državu od 25 miliona stanovnika. Zašto jednostavno ne bismo zahtevali da nam daju naftu? Trebalo bi naređati toliko tankera da izgleda kao gužva ispred Linkolnovog tunela u saobraćajnom špicu i da na svakom bude okačena ceduljica iračke vlade gde bi pisalo ’hvala’... Zašto im jednostavno ne uzmemo naftu? Uložili smo novac u oslobađanje jedne zemlje. Ja bih tako rešio problem cena nafte za deset dana, a ne za deset godina.“ Naravno, u Dojlovom planu ima nekoliko nedostataka. Prvi je što bi to bila najveća pljačka u istoriji. Kao drugo – zakasnio je. „Mi“ već otimamo iračku naftu, ili bar to upravo započinjemo. Prošlo je deset meseci otkako je objavljena moja knjiga Doktrina šoka – uzlet kapitalizma katastrofe (The Shock doctrine: The Rise od Disaster Capitalism), u kojoj piše da je danas najomiljeniji metod preoblikovanja sveta, kako bi bio u skladu sa interesom multinacionalnih korporacija, sistematsko iskorišćavanje straha i dezorijentacije koji prate trenutke velikih potresa i kriza. Kako se svet ljulja usled više ovakvih potresa, čini se da je sada dobar trenutak da se vidi kako i gde se ova strategija primenjuje. A kapitalisti katastrofe su zauzeti – od privatnih vatrogasnih društava koja već dejstvuju na požarima u severnoj Kaliforniji, preko otimanja zemljišta u Burmi koju su pogodili cikloni, do zakona o stanovanju koji se probija kroz Kongres. Ovaj zakon gotovo nimalo ne doprinosi smanjenju cena kuća, prebacuje teret neplaćenih hipoteka na poreske obveznike i obezbeđuje da banke koje su dale loše zajmove dobiju nekakve odštete. Nije ni čudno što je ovaj zakon u kuloarima Kongresa poznat kao „plan Credit Suisse“, što je naziv jedne banke koja ga je velikodušno predložila. Iračka katastrofa: mi je izazvasmo, pa je i kupismo Ovi primeri kapitalizma katastrofe izgledaju bezazleno kad se uporede sa onim što se dešava u iračkom Ministarstvu za naftu. Ministarstvo je počelo sa monopolskim ugovorima objavljenim za ExxonMobil, Chevron, Shell, BP i Total (koji tek treba da se potpišu, ali su ipak na snazi). Nije neuobičajeno plaćati multinacionalnim kompanijama za stručne usluge. Čudno je što se takvi ugovori gotovo uvek potpisuju sa kompanijama koje trguju naftom, a ne sa onim čiji je posao istraživanje, proizvodnja i posedovanje ovog bogatstva. Kako je londonski ekspert za naftu Greg Matit istakao, ugovori imaju smisla samo u kontekstu izveštaja gde stoji da su proizvođači nafte insistirali na pravu prvog odbijanja narednih ugovora o rukovođenju iračkim naftnim poljima i njihovoj prodaji. Drugim rečima, ostale kompanije će moći slobodno da se nadmeću za te ugovore, ali će ih ove prve kompanije dobiti. Nedelju dana pošto su najavljeni monopolski ugovori, svet je prvi put ugledao šta je pravi zgoditak. Posle višegodišnjih tajnih pritisaka, Irak je stranim investitorima zvanično otvorio vrata šest velikih naftnih polja, koja sačinjavaju oko polovine poznatih rezervi. Prema rečima iračkog ministra za naftu, u roku od godinu dana biće potpisani dugoročni ugovori. Iako su navodno pod kontrolom Iračke nacionalne kompanije za naftu, strane firme će zadržati 75% vrednosti ugovora, ostavljajući tako samo 25% iračkim partnerima. Ovakva raspodela je dosad neviđena u arapskim i persijskim državama koje su bogate naftom, gde je ostvarivanje većinske nacionalne kontrole nad ovim resursom predstavljala odlučujuću pobedu u antikolonijalnoj borbi. Prema Matitovim rečima, dosad je vladala pretpostavka da će strane multinacionalne kompanije biti dovedene kako bi u Iraku razvile potpuno nova naftna polja, a ne da bi preuzele ona koja već proizvode naftu i stoga zahtevaju minimalnu tehničku potporu. „Politika je oduvek bila da se ta polja dodele Iračkoj nacionalnoj naftnoj kompaniji“, kako mi je rekao. Ovo što se dešava je potpuno suprotno od takve politike, pa je iračkoj kompaniji dato samo 25% umesto planiranih sto. Šta onda omogućava sklapanje loših ugovora sa Irakom, koji je već toliko propatio? Ironično je da je upravo glavna boljka Iraka – neprestana kriza – temelj za aranžman koji preti da isprazni državnu kasu od glavnog izvora prihoda. Evo i kojom logikom – iračkoj naftnoj industriji potrebna je inostrana stručna pomoć jer su je godine pod sankcijama udaljile od novih tehnologija, a invazija i neprestano nasilje su je još više unazadile. A Iraku je hitno potrebno da počne da proizvodi još nafte. Zašto? Opet zbog rata. Zemlja je upropašćena, a milijarde koje su poklonjene putem monopolskih ugovora sa zapadnim firmama nisu ponovo podigli zemlju. Upravo tu na scenu stupaju monopolski ugovori – pomoću njih će se prikupiti još novca, ali Irak je postao tako opasno mesto da naftne kompanije potrebno podstaći kako bi preuzele rizik da investiraju. Na taj način invazija na Irak lako daje argument za pljačku koja je usledila. Neki od kreatora rata u Iraku više i ne poriču da je nafta bila glavni motiv. Fadil Šalabi, jedan od glavnih savetnika Bušove administracije za pitanja Iraka pred samu invaziju je u jednoj emisiji na nacionalnom radiju nedavno opisao ovaj rat kao „strateški potez Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije kako bi ostvarile vojno prisustvo u Iraku, a čime bi obezbedile zalihe nafte u budućnosti.“ Šalabi, koji je služio kao irački podsekretar za naftu i susretao se sa predstavnicima naftne industrije pre invazije, ovo je opisao kao „primarni cilj.“ Osvajanje zemalja da bi se prigrabili njihovi prirodni resursi je protivno Ženevskoj konvenciji. To znači da ogroman zadatak ponovne izgradnje iračke infrastrukture, u koju spada i naftna infrastruktura, predstavlja finansijsku obavezu zemalja koje su izvršile invaziju. Trebalo bi ih naterati da plate odštetu. (Setite se da je režim Sadama Huseina platio Kuvajtu devet milijardi dolara odštete zbog invazije iz 1990.) Na Irak se, pak, vrši pritisak da proda 75% državnog nasleđa kako bi isplatio račune što je protivzakonito osvojen i okupiran. Poremećaj cena nafte: dajte nam Arktik ili više nema vožnje Irak nije jedina zemlja u kojoj se vrši pljačka nafte. Bušova administracija oberučke koristi jednu sličnu krizu – nagli rast cena nafte – kako bi napravila bušotine na Arktičkom nacionalnom rezervatu za životinje (ANWR). A želi i bušotine van Amerike. Kao i u škriljčanom basenu Zelene reke. „Kongres se mora suočiti sa surovom realnošću“, izjavio je DŽordž Buš 18. juna. „Ukoliko članovi Kongresa nisu voljni da prihvate bolno visoke cene nafte, ili čak i još više, nacija je mora proizvesti u većim količinama.“ Ovde vidimo predsednika u ulozi glavnog reketaša koji drži oružje upereno u glavu taoca, koji je zapravo cela zemlja. Dajte mi Arktik, ili će svi morati da odmor provedu u sopstvenom dvorištu. Ovo je poslednja pljačka predsednika-kauboja. Uprkos tome, naftne bušotine na Arktiku bi neznatno uticale na globalne zalihe nafte, kao što zagovornici ove ideje i sami dobro znaju. Argument da bi se cene nafte time ipak snizile ne zasniva se na krutoj ekonomiji već na psihoanalizi tržišta. Otvaranje naftnih bušotina bi „poslalo poruku“ trgovcima da stiže još nafte, što bi ih nateralo da snize cene. Iz ovakvog pristupa slede dva zaključka. Kao prvo, blefiranje pred hiperaktivnim trgovcima tokom Bušove vladavine prolazi kao vođenje države, čak i usred državne krize. Kao drugo, to mu neće nikada poći za rukom. Ako išta možemo predvideti iz ponašanja tržišta nafte u poslednjih nekoliko meseci, to je da će cene nastaviti da rastu ma koliko najavljivali novih zaliha. Uzmimo kao primer naftni bum u ozloglašenom bitumenoznom pesku u Alberti. Tamo se dešava isto što i na mestima koje je Buš predložio za otvaranje bušotina – ta oblast je blizu i savršeno je bezbedna jer u sporazumu NAFTA postoji klauzula koja zabranjuje Kanadi da preseče snabdevanje Sjedinjenih Država. A uz malo pompe, nafta iz ovog uglavnom neiskorišćenog resursa se sliva na tržište u tolikoj meri da je Kanada sada najveći snabdevač Amerike naftom, u čemu je pretekla Saudijsku Arabiju. Između 2005. i 2007. Kanada je povećala izvoz u SAD za skoro sto miliona barela. Ipak, uprkos ovom velikom povećanju stabilnih zaliha, cene nafte sve vreme rastu. Pritisak za eksploataciju Arktika ne počiva na činjenicama, već potiče od strategije „doktrine šoka“. Naftna kriza stvorila je uslove u kojima je moguće prodati nekada neprihvatljivu (ali veoma profitabilnu) politiku. Skok cena hrane: genetska modifikacija ili gladovanje Globalna kriza hrane blisko je povezana s naftnom krizom. Ne samo što visoke cene benzina pumpaju cene hrane, već je i nagli porast upotrebe biogoriva smanjio razliku između hrane i goriva, naterao uzgajivače hrane da napuste zemlju i učinio da špekulacije uzmu maha. Nekoliko latinoameričkih zemalja čini napore da se preispita uvođenje biogoriva i da se hrana tretira kao ljudsko pravo, a ne kao obična roba. Pomoćnik američkog državnog sekretara DŽon Negroponte ima drugačije zamisli. U istom govoru u kome je ishvalio Ameriku zbog marljivog upućivanja hitne pomoći u hrani, apelovao je na druge zemlje da smanje „ograničenja uvoza i visoke tarife“ i uklone „prepreke za upotrebu inovatorskih tehnologija za proizvodnju biljaka i životinja, uključujući i biotehnologiju.“ Doduše, ova pljačka je bila suptilnija, ali je poruka bila jasna: neka siromašne zemlje otvore poljoprivredna tržišta za američke proizvode i genetski modifikovano semenje, ili će rizikovati da im pomoć bude uskraćena. Genetski modifikovani usevi pojavili su se kao univerzalno rešenje za krizu hrane, bar prema onome što kažu Svetska banka, predsednik Evropske komisije (vreme je da se „stisnu zubi“), britanski premijer Gordon Braun, i naravno, kompanije koje se bave agrobiznisom. „Danas ne možete ishraniti svet bez genetski modifikovanih organizama, kako je nedavno za Financial Times izjavio Peter Brabek, direktor Nestle-a. Problem sa ovim argumentom, bar zasad, jeste u tome što nema dokaza da genetska modifikacija povećava količinu useva, a često je i smanjuje. Ali, čak i da postoji jednostavno rešenje globalne krize hrane, da li bismo želeli da ono bude u rukama Nestlea ili Monsanta? Koliko bi nas koštala njegova primena? U poslednjih nekoliko meseci Monsanto, Sungenta i BASF kao mahniti otkupljuju patente za tzv. klimatski neosetljivo semensko bilje koje može rasti i u sušom sprženom i u poplavama salinizovanom tlu. Drugim rečima, u pitanju su biljke proizvedene da prežive klimatske poremećaje koji nas u budućnosti očekuju. Već znamo dokle će ići Monsanto u želji da zaštiti sopstvenu intelektualnu svojinu i špijuniraće i tužiti farmere koji se usude da sačuvaju seme za sledeću godinu. Videli smo kako patentirani lekovi za sidu ne stižu do milionâ zaraženih u podsaharskoj Africi. Zašto bi sa patentiranim „klimatski neosetljivim“ usevima bilo iole drugačije? U međuvremenu, usred cele priče o novim tehnikama u genetici i proizvodnji nafte, Bušova administracija objavila je moratorijum od dve godine za nove projekte koji se tiču solarne energije, a vrše se na federalnom zemljištu – navodno, zbog brige za životnu sredinu. Ovo je poslednja barijera kapitalizmu katastrofe. Naši lideri ne ulažu u tehnologiju koja će sprečiti klimatski haos u budućnosti, već su odabrali da rade ruku pod ruku sa onima koji kuju planove da profitiraju na haosu. Privatizovanje iračke nafte, obezbeđivanje dominacije genetski modifikovanih useva, ukidanje poslednjih trgovinskih barijera i uništavanje poslednjeg utočišta divljih životinja... Ne tako davno, ovi ciljevi su ostvarivani putem kulturnih trgovinskih sporazuma pod benignim pseudonimom „globalizacija“. Ovaj diskreditovani cilj sada mora da zavisi od serije kriza, prodajući se kao spasonosni lek za bolesni svet. (Članak objavljen u izdanju časopisa Nation od 1. jula 2008.) |
Ostali članci u rubrici
- "Svetski ujgurski kongres" u Sarajevu - suze za kineske Ujgure i ni reči o Gazi. Kako američki interesi preko noći teroriste prekrajaju u "borce za slobodu"
- Imanuel Kant u raljama liberalizma - između ratnog trofeja i „zlatnog teleta“
- Strateški trougao Moskva-Peking-Teheran: Egzistencijalna pretnja dosadašnjem svetskom hegemonu
- U Holivudu Izrael i Mosad imaju bolji tretman nego SAD i CIA
- Godišnjica ujedinjenja Nemačke – početak novog odbrojavanja istorije
- Kina se podigla na noge i uspravila
- Australija kao "zamenik šerifa" ili 51. država SAD
- Uoči parlamentarnih izbora – Gruzija na raskršću
- Američki izbori i rat u Ukrajini - promena ili nastavak dosadašnje politike
- Izborni trijumf desnice u Tiringiji i Saksoniji - Senka Vajmarske republike nad Nemačkom
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
