Karterov naslednik?

Izabrani predsednik Barak Obama danas formalno predstavlja svoj tim za nacionalnu bezbednost: ministar odbrane, Robert Gejts ostaje u Pentagonu, nekadašnja suparnica senatorka Hilari Rodam Klinton sada je nominovana državnog sekretara, a penzionisani pomorski komandant DŽejms DŽouns za savetnika za nacionalnu bezbednost. U međuvremenu, njegov savetnik za spoljnu politiku tokom kampanje, Suzan Rajs, preuzeće mesto ambasadora SAD u UN – i dobiti status člana kabineta. A ne treba zaboraviti ni da je novoizabrani potpredsednik DŽo Bajden takođe član tima koji se bavi spoljnom politikom.

A opet, teško je zamisliti da će ova raznolika zbirka pojedinaca (i njihovih saradnika) formirati jedan integrisan, gladak aparat nacionalne bezbednosti. Šta će se desiti na sastanku na kome, na primer, Suzan Rajs zagovara oružanu intervenciju u cilju zaustavljanja stradanja civila (npr. na mestu kao sto je Darfur), što se kosi sa izjavama Boba Gejtsa da ne zavređuje svaka tragedija u svetu vojnu intervenciju SAD?

Ovo naravno, pokreće dve uznemiravajuće mogućnosti. Jedna je da će Obamina administracija postati paralisana u spoljnim poslovima zbog unutrašnjih koškanja sličnih čuvenom raskolu tokom mandata predsednika Kartera, između državnog sekretara Sajrusa Vensa i savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog. Druga je da će različiti delovi političkog establišmenta težiti tome da postanu nezavisni činioci u spoljnoj i odbrambenoj politici - á la Bil Kejsi kao direktor CIA tokom Reganove administracije. Još uvek nije jasno da li će Obamin šef kabineta, Ram Emanuel – ili Emanuelov zamenik sa spoljno-političkim iskustvom, Mona Satpen – biti dovoljno moćni da upravljaju svim aspektima spoljne i bezbednosne politike u ime Bele kuće. S obzirom na jake ličnosti koje je novi predsednik odabrao, malo je verovatno da će oni smerno pristati na usmeravanja od strane šefa kabineta.

Ali možda se Obamina logika da pristupi po sistemu takozvanog “tima rivala” zasniva na različitim tumačenjima kabineta. Kako navodi nekadašnji ministar za rad Robert Rajh u svom zapisu o Klintonovoj administraciji, jednom je čitav kabinet redefinisan ne u skladu sa njegovom nominalnom funkcijom već u svetlu toga ko je predstavljao koje glasove i koje su konkretne zadatke članovi kabineta obavljali za predsednika. Nešto slično vidi se i u ovim imenovanjima.

Robert Gejts je “čistač”, nadležan za okončavanje rata u Iraku i pospremanje Avganistana. (U političkim terminima, Gejts takođe predsednika štiti od kritičara – time što predstavlja kontinuitet sa prethodnom administracijom.) DŽo Bajden je predsednikova veza sa aparatom za spoljne poslove u kongresu i osoba koja se može nositi sa ključnim demokratama u kongresu po pitanju toga zbog čega se ne može dopustiti da se novi predsednik sabotira pred svetom. General DŽouns predstavlja Obaminu vezu sa vojskom, i garantuje da se Amerika neće razoružavati u skorije vreme ali i da će saveti i viđenja uniformisanih faktora – koje je odlazeća administracija previše ignorisala – biti pravično i pošteno saslušana. Klinton i Rajs, svaka u svojim arenama, imaju zaduženja da dobiju podršku od prijatelja i saveznika – ne simboličnu „podršku koalicije voljnih“ već ozbiljnu podršku u stilu DŽejmsa Bejkera.

Ovaj pristup može da upali, ali su neophodne dve stvari. Prva: sam predsednik mora da bude sposoban da da jasne smernice o tome kakav svet želi da postigne kao i koliko je spreman za to da plati. Mora efikasno da izražava svoje želje. Druga: ljudi koje je odabrao moraju biti voljni da sprovedu ono što on od njih zahteva – a to će takođe značiti i da se ne mešaju jedni drugima u poslove.

Kocka je u pitanju. U slučaju da uspe, Obama će postati novi Frenklin Delano Ruzvelt (koji je takođe uspešno odigrao kartu “tima rivala” u spoljnim poslovima). Ako ne uspe, Obama će postati politički naslednik DŽimija Kartera. U svakom slučaju, sastanci Saveta za nacionalnu bezbednost nesumnjivo će biti zanimljivi!

Nikolas K. Gvozdev, stariji urednik u Nacionalnom interesu i profesor na studijama za nacionalnu bezbednost na Američkom pomorskom ratnom koledžu. Stavovi izraženi u ovom eseju su u potpunosti njegovi.

(01.12.2008, The National Interest)