Savremeni svet | |||
Lenjinizam na Balkanu |
subota, 09. april 2011. | |
(The National Interest, April 6, 2011) Mala, ružna tajna međunarodnog evo već dvodecenijskog angažmana u jugoistočnoj Evropi jeste da on u mnogim aspektima nije bio vođen ni liberalnim internacionalizmom, ni vilsonovskim idealizmom, ni principima DŽefersonove demokratije, već mnogo malignijom filozofijom - lenjinističkim voluntarizmom. A kako se region danas suočava sa svojom najtežom krizom u više od decenije, posledice korišćenja lenjinističkih metoda za transformaciju Balkana postaju bolno očigledne. Veliki doprinos Vladimira Lenjina marksizmu bio je suštinsko odbacivanje istog: za razliku od centralnog Marksovog polazišta da se istorija odigrava transformacijom materijalnih snaga i sredstava za proizvodnju, Lenjin je tvrdio da mala, odlučna grupa može promeniti i ubrzati tok istorije. Lenjinisti su smatrali da njihova avangardna elita ima prava da zanemari "buržoaske" pojmove demokratije i pravde radi nekog većeg dobra o kojem su oni sami odlučivali. Za Lenjina i njegove drugove, cilj opravdava sredstvo. Naravno, znamo kako se ta priča završila i kakve su probleme, zloupotrebe i zločine Lenjin i njegovi sledbenici u konačnoj instanci prouzrokovali većem delu sveta. Nažalost, veliki deo našeg pristupa Balkanu često se rukovodi upravo tim načinom razmišljanja. Uzmite na primer Bosnu. Od 1997. godine u zemlji živi i radi visoki predstavnik, međunarodno imenovani birokrata bez demokratskog legitimiteta datog mu od naroda Bosne i Hercegovine, koji ima pravo da zbaci legitimno izabrane zvaničnike, poništi odluke legitimno izabranih zakonodavnih institucija, da arbitrarnim dekretom nametne zakone i propise, da izvrši konfiskaciju javne i privatne imovine po svom nahođenju. (Lenjin je takođe bio veoma sklon oduzimanju lične imovine i sredstava.) Transparensi Internešenel je čak primetio da se visoki predstavnik angažuje u akcijama koje bi se u svakoj zapadnoj demokratiji smatrale krađom. I to nije sve. Jednom značajnom prilikom, jedan bivši visoki predstavnik smenio je šezdesetak javnih funkcionera sa funkcije i zabranio im svako buduće angažovanje u javnom životu, pri čemu je svoju odluku u suštini zasnovao na rekla-kazala dokazima i nasumičnim optužbama koje kolaju po kafićima. Nije im bila dozvoljena ni žalba na otpuštanje, ni iznošenje dokaza u svoju odbranu. Čak je i Jagoda (Staljinov omiljeni tužilac u tobožnjim moskovskim suđenjima) optuženima dao priuštiti nešto što je bar ličilo na sud. Takva sudska taktika nije jasna onima koji iskreno veruju u zapadne koncepte pravde i vladavine prava, ali lenjinisti su po definiciji uvek u žurbi i nemaju vremena za sudske formalnosti dekadentnog Zapada. Istu taktiku ima i Privremena koaliciona uprava u Iraku, sa još tragičnijim i još više degradirajućim posledicama. Ovaploćenje lenjinizama na Balkanu je upravo sada možda najočiglednije. Pre otrilike dve nedelje, Socijal-demokratska partija (SDP) bosanskih Muslimana sprovela je nešto vrlo slično državnom udaru u jednom od dva bosanska entiteta, u Federaciji BiH, tako što je formirala vladu bez podrške dve stranke koje su dobile oko 90 odsto glasova Hrvata, što predstavlja jasno oduzimanje prava hrvatskom stanovništvu u Bosni i flagrantno kršenje osnovnog bosanskog principa jednakosti etničkih grupa u zemlji. Potez SDP dobio je prećutnu podršku međunarodnih zvaničnika u zemlji. Štaviše, kada je Centralna izborna komisija BiH donela odluku da je SDP prekšila bosanske izborne zakone, visoki predstavnik je suspendovao njenu odluku. Pomalo je neverovatno da u XXI veku u Evropi može da se desi da pojedinac, koji je u suštini na poziciji međunarodno imenovanog kolonijalnog administratora, odluči da ni izborna volja građana, ni politička tradicija i kultura jedne zemlje, kao ni odluke njenih vlastitih legitimnih ustavnih organa nisu bitni. Jedina stvar koja je izgleda važna je taj neki tajni plan za nametanje "napretka", za koji nisu potrebni ni demokratski dijalog ni ustavni legitimitet, već samo dovoljno diktatorske sile. Aktivna propagandna kampanja je takođe bila jedna od perjanica Lenjinovog pristupa politici, a ni na Balkanu lenjinisti nisu lenji. Bizarnom zloupotrebom okrivljavanja za probleme u Bosni, pojedinci koji su vodili rat 1990-tih, i koji se zalažu za korišćenje lenjinističke političke taktike za rešavanje međunacionalnih problema, pritom se boreći za etničku dominaciju svoje grupe, nekako su uspeli da postanu miljenici međunarodne zajednice. U međuvremenu, pojedinci koji su bili protiv rata, koji su ustali protiv ratnih zločinaca kada je to bilo najopasnije, i čiji politički napori se zasnivaju na zaštiti proste jednakosti njihove zajednice naspram drugih, sada su postali negativci. Orvel bi sigurno pohvalio orvelijanski govor[1] mnogih međunarodnih zvaničnika po ovom pitanju. Na Kosovu su lenjinisti na Balkanu takođe naporno i uspešno radili. U proteklih deset godina, kako je to u svom novom članku stručno opisao Met Mekalister[2], novinar ovenčan Pulicerovom nagradom, umesto na promovisanju ljudskih prava ili vladavine zakona, međunarodni zvaničnici (prvenstveno američki) aktivno su radili na blokiranju i sprečavanju istrage protiv ljudi suštinski optuženih za dela koja su počinili kao makroi, dileri droge, kradljivci ljudskih organa, politički atentatori, kao i za progon etničkih manjina. Zašto su takvi ljudi ikada došli u obzir da budu američki saveznici, ili kako će to oni promovisati demokratski razvoj na Kosovu ili pak regionalnu bezbednost na Balkanu, teško je i zamisliti. S druge strane, i najveći dao regruta Lenjinove Čeke upravo je i dolazio iz najgorih elemenata u društvu. A rezultati takve politike lako se mogu videti. Dvanaest godina nakon što je NATO preuzeo kontrolu nad Kosovom i tri godine nakon samoproglašene nezavisnosti Kosova (period tokom kojeg je Kosovo dobilo dvadeset i pet puta više međunarodne pomoći po glavi stanovnika nego Avganistan), na Kosovu je stopa nezaposlenosti blizu 50 odsto, na severu je zamrznuti konflikt, ne postoji pravni sistem, bivši premijer je optužen za ratne zločine, smanjuje se nivo direktnih stranih investicija, dve-trećine međunarodne zajednice i dalje odbija da ga prizna, a pati i od hronične političke nestabilnosti, kao što se vidi u široko rasprostranjenim krađama koje su pratile decembarske parlamentarne izbore na Kosovu, kao i neustavan izbor predsednika Kosova u februaru. U međuvremenu, priča o "Velikoj Albaniji" se sve otvorenije i sve više razmatra (čak i od strane nedavno uklonjenog kosovskog predsednika), što će samo dodatno ubrzati lagano raspadanje Makedonije i destabilizovati veći deo južnog Balkana. Na nesreću Jugoistočne Evrope, u poslednje dve decenije bilo je suviše mnogo međunarodnih zvaničnika vođenih Lenjinovim uverenjem da cilj opravdava sredstvo. Madlen Olbrajt (proslavila se delom "Madlenin rat") je jednom prilikom izvolela izjaviti u emisiji „60 minuta“ da je prema njoj uklanjanje Sadama Huseina sa vlasti bilo vredno smrti pet stotina hiljada iračke dece. Normalnog čoveka prođu zmarci kad krene da razmišlja o tome šta bi mnogi od međunarodnih zvaničnika koji sada rade na Balkanu uradili da ih je sudbina smestila u Lenjinov Politbiro u 1920-tim, a ne u, srećom, benigniju i sa više nametnutih ograničenja Evropu XXI veka. Veoma je teško zamisliti da će korišćenje takvih lenjinističkih metoda u konačnoj instanci dovesti do stabilne, tolerantne demokratije za koju tvrdimo da nam je cilj. Gordon N. Bardoš je pomoćnik direktora Hariman Instituta na univerzitetu Kolumbija (Prevod: NSPM) [1] DŽordž Orvel je u knjizi “1984” kroz "novogovor" i "doublethink" popularizovao koncept koji se sada najčešće naziva dvostruki govor, "doublespeak" kao jezik posebno izabran da dovede u zabludu, prikrije a ne razjasni pravo značenje. Ovakva upotreba jezika je suptilan i efikasan oblik propagande koja ima za cilj da dezinformiše i preorijentiše mišljenje ljudi o određenim pitanjima i događajima (prim.prev.) [2] Vidi: "Kosovo's Mafia: How the US and Allies Ignore Allegations of Organized Crime at the Highest Levels of a New Democracy," dostupno na: http://www.globalpost.com/dispatch/news/regi... |