Mala pomoć prijatelja

Novoizabrani predsednik Barak Obama u svom zalaganju da podupre vodeću ulogu Amerike u svetu, rešen je da projektuje sliku o tome kako će se njegova administracija, od „prvog dana“, vredno baciti na posao. Nažalost, tokom prvih par meseci će njegova sposobnost da ostavi utisak uspešnog predsednika zavisiti ne toliko od njegovih sopstvenih napora koliko od toga šta drugi budu izabrali da urade – ili ne urade. Zaista, na to da li će Obama biti viđen kao neko ko postiže napredak u spoljnoj politici, više od njegovog kabineta i saradnika mogu da utiču Iračani, Nemci i Pakistanci – pogotovu s obzirom na to što izgleda da novi predsednik bira Avganistan kao pokazno mesto na kom će zauzeti svoj položaj.

Svi se slažu da će odluka o prekidu angažovanja u Iraku postati perjanica Obamine agende unošenja promena, uključujući i njegovu često pominjanu procenu kako je Bušova administracija prvenstveno time što je uopšte krenula u Irak, zakazala u Avganistanu. Prozaičnije rečeno, on i njegov tim neće biti u stanju da se usredsrede na druga goruća pitanja dokle god Irak zauzima centralno mesto po potrošnji američkih resursa i pažnje. Ipak, mogućnost da Obama započne povlačenje trupa iz Iraka – što je neophodno ukoliko planira da u žižu interesovanja ponovo vrati Avganistan umesto „rata protiv terorizma“ – uslovljena je time da li su Iračani spremni da preuzmu na sebe veliku odgovornost za održavanje trenutnog reda i mira, koji su usledili nakon prošlogodišnjih događaja. Zato ne verujem da su bombardovanja u Bagdadu do kojih je došlo nakon izbora bila puka koincidencija – njihov cilj je bio da pošalju jasan signal da prestanak američkog angažovanja u Iraku i dalje zavisi od Iračana. Ne čini se da je predsednik Obama voljan da upotrebi argument, bar ne još uvek, kako bi Iračani bili jedini krivci ukoliko bi u zemlji ponovo došlo da nasilja i nestabilnosti.

Za to vreme još uvek nerešeni status grada Kirkuk, stoji na dnevnom redu, na granici ključanja – a zajedno s tim i pripadajuća pitanja oko federalizma Iraka i podele između Arapa i Kurda. Pat pozicija do koje se nedavno došlo u gradu Kanakin – u kome su se iračke bezbednosne snage sukobile s regionalnom kurdskom vojskom – predstavlja zlokobni nagoveštaj onoga što bi moglo da se desi ukoliko Kurdi u centralnoj iračkoj vladi ne uspeju da postignu neke kompromise u vezi sa statusom spornih teritorija. Sjedinjenim Država bi moglo postati skoro nemoguće da povuku svoje snage iz Iraka zbog kurdsko-arapskog građanskog rata.

Sledeća stavka: Avganistan. Nova administracija ne želi da se usredsredi samo na tamošnje rešavanje sukoba, već želi da pridobije veću podršku naših evropskih saveznika. Smatra se da je to bitno iz dva razloga – prvo, da se na tlo Avganistana dovede još vojnika, i drugo, da se pokaže kako će Obamina administracija s većim uspehom ubediti naše prijatelje i partnere s one strane Atlantika da podrže napore SAD. Međutim, novosti iz Evrope nisu u celosti ohrabrujuće. Posebno što se Nemačke tiče, u kojoj se u 2009. održavaju izbori – stoga je teško zamisliti da će političari pridobijati glasove tako što će obećati slanje novih trupa u ratnu zonu. Jerg Volf, izdavač lista Atlantic Community, postavlja retoričko pitanje:

„Pitam se koliko bi [demokrate] bili iznenađeni, razočarani ili čak i ljuti kad predsednik Obama ne bi uspeo da pridobije Evropljane za misiju NATO-a u Avganistanu kojom rukovodi SAD. Mislim da razlog odbijanja Nemačke da pošalje svoje borbene trupe u južni Avganistan nije bila samo spoljna politika Bušove administracije. Uprkos svojoj ogromnoj harizmi i intelektu, predsednik Obama neće uspeti da ubedi Nemce da pristanu da pošalju svoje sinove i kćeri u veoma opasnu misiju iza sedam mora i sedam gora.„

Marek Svjerčinski, vodeći poljski novinar, s malo više živosti dokazuje da bi pod „novim uslovima“ Evropljani možda bili spremni da povećaju broj trupa i civilnih specijalista, ali nezavisno od toga upozorava, „da bi Obama, Evropa i NATO trebalo da preduzmu sve što je u njihovoj moći kako se ne bi našli u ćorsokaku u Avganistanu.“

Ukoliko Obama ne uspe da iz Iraka povuče dovoljno vojne snage kako bi ih premestio u Avganistan, a Evropljani ponude samo verbalnu podršku, šta onda? Treći džoker je Pakistan. Koliko daleko će Islamabad ići u pružanju podrške? Penzionisani maršal pakistanske avijacije, Ajaz A. Kan, pisao je u nedeljnom broju Pakistan Observer-a o trenutnoj saradnji između Vašingtona i Islamabada u borbi protiv ekstremista koji unose nestabilnost u Avganistan i Pakistan. Primetio je da: „Na pakistanskoj strani nije jedina razlika u tome što postoji tajna saradnja sa Amerikom. Toga je u velikoj meri bilo i za vreme prethodnog predsednika, Perveza Mušarafa. Novo je da [predsednik] Zardari i [načelnik generalštaba] Kiyani otvoreno rade na zadobijanju podrške naroda za operacije protiv muslimanskih militanata.“ To je znak koji uliva nadu, ali postavlja se pitanje do koje mere bilo koja pakistanska administracija – posebno ona koja je izabrana na demokratski način – može podržati agendu SAD. Za Sjedinjene Države bi možda kritičan ustupak mogao da bude smanjivanje broja ili potpuno obustavljanje napada bespilotnih letelica tipa „Predator“, koji prelaze na teritoriju Pakistana.

Obamina adminstracija će u prvih nekoliko meseci nakon preuzimanja dužnosti želeti da pokaže bar neke svoje uspehe u sprovođenju spoljne politike. Ali inicijativa se nalazi u rukama drugih – a navesti ih da deluju u korist Vašingtona se može pokazati velikim iskušenjem čak i za novog predsednika.

Nicolas K. Gvosdev, stariji urednik u The National Interest-u, predaje studije nacionalne bezbednosti na U.S. Naval War College. Izneta razmišljanja su lično njegova.

(The National Interest, 19.11.2008.)