Osetija kao krvava balkanska repriza  Pre šest dana, dok je svet gledao otvaranje Olimpijade u Pekingu, gruzijske trupe su napale samoproglašenu Republiku Južnu Osetiju. Rusija je brzo intrvenisala, proterala gruzijske snage iz regije i napala gruzijske vojne baze. Uprkos američkom i izraelskom oružju i obuci, gruzijska vojska se brzo raspala. Predsednik Miheil Sakašvili, koji je na vlast došao 2003. preko „revolucije ruža” pod patronatom CIA, preklinjao je svoje sponzore za pomoć, opisijući sebe i svoju zemlju kao „žrtve ruske agresije“. Osim praznih reči i licemernih osuda „prekomerne ruske sile“, Imperija nije pomogla. Nije imala čime.
Tokom protekle sedmice, mnogi komentatori su poredili rusku intervenciju u Osetiji sa napadom NATO iz 1999. na Srbiju. Ova analogija je pogrešna. Ako već mora da se pravi poređenje sa Balkanom, onda bi to trebalo da bude sa Republikom Srpskom Krajinom, koju je u avgustu 1995. uništila Hrvatska.
Ponovo avgust
Ima mnogo sličnosti između Krajine i Osetije. U obe je živelo stanovništvo različito od zemlje kojoj su nominalno pripadale – Osetini i Srbi. Obe su stvorene kao posledica separatizma; Hrvatska se otcepila od Jugoslavije, Gruzija od SSSR. Obe su bile odgovor na napad novih vlasti na prava njihovih stanovnika: Srbi su izbačeni iz hrvatskog ustava, dok je Osetiju režim u Tbilisiju zvanično ukinuo. Obe su izašle kao pobednici u sukobu sa državnim trupama i postale de facto nezavisne posle primirja 1992.
Tu se njihove sudbine, međutim, razilaze. Primirje u Krajini su garantovale UN i Srbija, ali kada je počeo rat u BiH Srbija je optužena za „agresiju“ i izolovana blokadom UN. Kad su hrvatske trupe napale Krajinu, u avgustu 1995, Beograd je sedeo skrštenih ruku. Ni UN se nisu mešale.
I Hrvatsku i Gruziju podržala je američka Imperija. Ona je 1995. još bila u povoju, nespremna da se direktno umeša u balkanske ratove, pa je zato od Hrvatske napravila oruđe za intervenciju u BiH. Vojska koja je 1995. napala Krajinu, imala je američke instruktore i opremu, zaštitu iz vazduha i obaveštajne podatke. Od dolaska Sakašvilija na vlast krajem 2003, i Gruzija je imala sličnu podršku.
Jedan od retkih koji je ovo primetio je ruski analitičar Boris Šmeljov, koji je za beogradske Večernje Novosti izjavio:
"Hrvati su tada preduzeli izuzetno brutalnu akciju i ubili mnogo civila, ali se Zapad pravio da to ne vidi. Sada Gruzijci rade to isto …"
Napominjući da su isti instruktori obučavali Hrvate, zatim Albance, a sada i Gruzine, Šmeljov ističe da u SAD postoji moćna organizacija penzionisanih oficira koja obučava oružane snage zemalja pod patronatom američke vlade.
Da li je možda Sakašvili hteo da u Osetiji sprovede svoju «Oluju»? Podudarnosti su neverovatne. Međutim, za razliku od hrvatskog pobedonosnog pohoda koji se i danas proslavlja kao „Dan domovinske zahvalnosti“, gruzijska avantura u Osetiji se završila fijaskom zbog jedne ključne razlike. Sakašvili nije imao posla sa zastrašenom i izolovanom Srbijom, kao Hrvatska 1995, već sa gnevnom i moćnom Rusijom.
Rusofobi ulaze na scenu
Političarima i medijima na Zapadu je trebalo nekoliko dana da smnogu dovoljno pravedničkog besa. Čim su to postigli, međutim, postalo je jasno da rusofobija nije samo rudiment Hladnog rata, već pomodno ubeđenje u krugovima vašingtonskih moćnika. Lako je razumeti zašto gruzijski zvaničnici histerično vrište kako je sudbina njihove zemlje (tj. vlasti) pitanje „slobode i demokratije“. Ali već trećeg dana je bivši diplomata Ričard Holbruk poredio Rusiju sa nacističkom Nemačkom. Po ko zna koji put, svaki neprijatelj SAD je postao Hitler a svaki dan je Minhen 1938. Osim kada se zaista radi o minhenskom cepanju drugih država, kao recimo na Kosovu.
Vašingtonski komentarijat je ove nedelje ispoljavao sve simptome bolesti koju je Ričard Spenser iz Taki magazina označio kao Sindrom opsesije Putinom: bolesno ubeđenje da je Vladimir Putin „ne samo totalitarni diktator, već i super-genijalni strateg na međunarodnoj sceni – sve što se desi u tom delu sveta deo je nekog njegovog zločinačkog plana."
Doduše, bilo je i drugačijih analiza. Pobesnelo rusofobični Vašington Post je tako objavio komentar Mihaila Gorbačova, koji je osudio Gruziju za početak sukoba. Mark Olmond je u Gardijanu kritikovao analogije sa Hladnim ratom, dok se Čarls King u Kriščen Sajens Monitoru usudio da kaže da sukob nije u potpunosti krivica Rusije. Ali otkad se činjenicama došušta da kvare scenario? Kako je to odlično primetio Brendan O'Nil, Zapad je izmanipulisao i Gruzijce i Osetine kako bi satkao još jednu crno-belu moralnu tapiseriju.
Već viđeno
Iako je jasno da je Gruzija bila agresor, i da je ruska intervencija usledila tek posle rušenja osetinske prestonice Ćinvalija, brojnih civilnih žrtava i pogibije ruskih mirovnih trupa, zapadni mediji su polako ali sigurno krizu počeli da opisuju kao „rusku agresiju“. DŽastin Rejmondo je primetio trend:
„Kako vele naši tzv. slobodni mediji, Gruzija nije napala zemlju Osetina – samo je pokušala da je „vrati“, kao što bi dete bez krvoprolića, gotovo u igri, uzelo loptu od nekoga na igralištu. Ali zli Rusi su, međutim, „napali“, „upali“, „izvršili invaziju“ i „eskalirali svoj napad“ na Gruziju. To su barem reči koje koriste naši „novinari“.
I po ovome kavkaski sukob liči na balkanski. Nisu izostale ni tendenciozne slike. Oštrooki blogeri su već pronašli nekoliko fotografija mrtvih Gruzina koje nude ubedljive dokaze da su režirane. Slika osetskih žrtava naravno i nema, tek se tu i tamo nađe poneko svedočanstvo.
Kad je već o slikama reč, odličan primer je i reportaža Bi-bi-sija „glasovi Gruzije“. Emotivne argumente za gruzinsku stranu je predstavljalo dvoje mladih studenata, sa sve profesionalnim fotografijama. Sa druge strane su bili profesorka iz Osetije i arhitekta iz Moskve, oboje stariji od 40 godina. Bez slika.
U utorak je čak došlo do incidenta koji je neodoljivo podsećao na Bosnu. Nekoliko novinara je povređeno u „seriji iznenadnih eksplozija“ u Goriju, rodnom mestu Josifa Staljina i najbližem gradu osetskom frontu. I opet se „nije znalo ko je odgovoran“ iako su najbliže ruske trupe bile nekih 12 kilometara od grada, a projektili su došli „iz minobacača udaljenog nekih 1-2 kilometra“...
Sakašvilija niz vodu?
Ruski predsednik Medvedev 12. avgusta naredio je prestanak vojnih operacija, dok se pregovaralo o mirovnom planu koji je predložio francuski predsednik Sarkozi. Moskva je obznanila da nema nameru da ruši Sakađvilija, i ljutito odbacila američke insinuacije da planira „promenu režima“. Sakašvilijeva politička budućnost, međutim, izgleda vrlo neizvesno.
Rojters tako citira analitičare koji se slažu da je Sakašvili napravio „stratešku grešku“ i da će Gruzija verovatno ostati bez Osetije i Abhazije. Londonski Telegraf opisuje gruzijskog vođu kao „čoveka koji je izgubio sve“, dok Independent piše o „kockaru sateranom u ćošak“.
Njujork Tajms je krivicu za celi metež svalio na „dvosmislene poruke“ iz Vašingtona. Američke diplomate su, navodno, privatno savetovale Sakašvilija da ne ratuje, dok su ga javno snažno podržavale. Da li je to baš sasvim tačno?
Na prvi pogled, ne čini se da bi fijasko u Gruziji mogao biti od koristi Imperiji. Njen najjači vojni i politički vazal na Kavkazu je upravo neutralizovan. Rat je zamalo ugrozio naftovod Baku-Tbilisi-DŽejhan, jedini put kaspijske nafte pod kontrolom SAD. Rusija je ustala sa kolena i sada se nadvija nad Zapadom kao senka …
Ali razmislite sad o ovome politički. Sakašvili je bio dobar vazal, ali je izgubio katastrofalno. Sada je gubitak koji može da se otpiše, a Imperija je dobila priliku da glumi arbitra morala. Oni isti ljudi koji su napali Irak sad gromoglasno osuđuju „ruski agresiju“ i ponašanje Moskve nazivaju „neprihvatljivim“ a da ne trepnu. Iako je ovo faktički poraz za Imperiju, balkansko iskustvo nas uči da poenta nije u činjenicama, već u manipulisanju percepcijom tih činjenica. Tako se poraz na Kavkazu predstavlja kao dokaz da je Zapad dobar, pravedan, demokratski, a Rusija zla i agresivna. I eto usput, da je rat na Kosovu bio pravedan i dobar. Jer, zar Rusi to nisu potvrdili svojim delovanjem? (Nisu.)
U svakom slučaju, imperijalisti su sad prihvatili temu ruske agresije kao još jedan izgovor za svoj projekt globalne hegemonije.
Nenaučena lekcija
Drugog dana sukoba, pre nego što su do medija stigla naređenja odozgo, Njujork Tajms je objavio analizu kako je Zapad pogrešno video Rusiju. U njoj se citira DŽordž Fridman, analitičar agencije Stratfor:
«Doveli smo se u poziciju da globalno nemamo sredstva da bilo šta uradimo... Bilo bi razumno da u takvim okolnostima ćutimo.»
Kada je za ovaj citat čuo jedan od visokih funkcionera Bušove administracije, nastavlja Njujork Tajms, nasmejao se i rekao: „Pa možda sad učimo da ćutimo“.
Nisu naučili.
(Antiwar.com, 14. avgust 2008.) |
.jpg)
