(Ne)predvidive koalicije ili šta se zbiva kad se ideologije i ratovi uproste

Nedavno je jedan kineski autor (kako se čini iz teksta i korišćenih kineskih znakova) predložio shvatanje međunarodnih odnosa prikazano šematski. (Zahvalan sam prijatelju koji ga je sa mnom podelio.) Autor je primetio (kao što su, mislim, i mnogi drugi) da su se u pogledu dva rata koja se trenutno vode formirale veoma zanimljive (2x2) ideološke koalicije. Postoje ljudi koji podržavaju Palestinu i Ukrajinu, oni koji podržavaju Izrael i Ukrajinu, oni koji su za Rusiju i Palestinu, i na kraju grupa koja podržava Rusiju i Izrael.

Ono što je zanimljivo, čak i slučajnom posmatraču, jeste da nijedan od četiri kvadranta nije prazan i da postoji logika u odbrani svakog. Kineski autor je čak predložio nazive za četiri tabora koje bih, u nekim slučajevima, radi boljeg razumevanja možda promenio.

Počinjemo od kvadranta (1,1), branioca međunarodnog prava, ili antiratne grupe, kako ih je nazvao autor. Ovi ljudi i Rusiju i Izrael vide kao agresivne sile koje krše međunarodna pravila, a pre svega narušavaju međunarodne granice

U ovom tekstu ću pokušati da objasnim, nadam se nepristrasno, logiku svakog tabora. Radiću to uvek sa stanovišta onih koji zauzimaju navedenu poziciju.

Počinjemo od kvadranta (1,1), branioca međunarodnog prava, ili antiratne grupe, kako ih je nazvao autor. Ovi ljudi i Rusiju i Izrael vide kao agresivne sile koje krše međunarodna pravila, a pre svega narušavaju međunarodne granice. Rusija je izvršila invaziju na Ukrajinu koja je članica UN, prihvaćena 1991. godine sa tada važećim granicama. Slično tome, Izrael je odbio da ostane unutar svojih zvaničnih granica iz 1948. godine, osvojio je zemlju koja mu ne pripada već 1967. godine, a sada želi da završi posao proterivanjem ili ubijanjem stanovništva Gaze. Dakle, branioci međunarodnog prava moraju zauzeti stav protiv zemalja koje ga krše, odnosno moraju podržati Ukrajinu i Palestinu.

Branioci slobodnog sveta (ili „psi američke imperije“, kako ih autor naziva koristeći maoističku terminologiju) nalaze se u kvadrantu (2,1). Oni smatraju da su branioci međunarodnog poretka naivni. Međunarodni poredak se često definiše čistom brojčanom većinom u UN koja se sastoji od nedemokratskih i autoritarnih vlada. Na njega se mora pozvati kada je to korisno, ali, s obzirom na njegovu prirodu, glupo je uzimati ga kao fundamentalni princip koji treba poštovati u svakom trenutku. Postoje viši principi.

Generalna skupština UN glasa o kandidaturi Palestine da postane punopravna članica UN, Njujork, 10. maja 2024.

Branioci slobodnog sveta (ili „psi američke imperije“, kako ih autor naziva koristeći maoističku terminologiju) nalaze se u kvadrantu (2,1). Oni smatraju da su branioci međunarodnog poretka naivni

Taj viši princip je „liberalni globalni poredak“, ili kako ga je Gideon Rahman prikladnije nazvao nedavno u „Fajnenšel tajmsu“, „odbrana slobodnog sveta“. Ponekad se moraju zanemariti međunarodna pravila, kao u slučaju Izraela danas, kada postoji borba između demokratije i terorističke organizacije, ili između države koja želi da bude demokratska, kao što je Ukrajina, i terorističke države kao što je Rusija.

Istina je, priznali bi branioci slobodnog sveta, da se oni zalažu za unipolarni svet predvođen Sjedinjenim Državama. Ali to je jednostavno zato što su SAD najjača zemlja koja se pridržava principa ljudskih prava i demokratije. Ovi principi, tvrde branioci slobodnog sveta, će na kraju postati globalna pravila, a unipolarni ili hegemonistički svet bi iščeznuo jer bi svi bili ravnopravni članovi nove globalne demokratske zajednice. Podrška hegemonu danas je samo sredstvo koje vodi ka ravnopravnom i slobodnom svetu sutra.

Branioci multipolarnog sveta (kvadrant 1,2), ili kako ih autor naziva „ljudi koji potpuno razumeju srž međunarodne politike“, smatraju da su branioci slobodnog sveta ili naivni ili nepošteni. Moraju biti takvi, tvrde branioci multipolarnosti, jer hegemon uvek predstavlja svoje interese kao da su zasnovani na nekim opštim principima, a u stvarnosti traži dominaciju koja se ne dovodi u pitanje. Evropske kolonijalne sile su tvrdile da su osvajanjem afričkih i azijskih naroda donele civilizaciju; Pax Romana je branjen trgovinom i pravom koje su poraženi narodi mogli da dobiju, da budu građani Rimskog carstva.

Evropske kolonijalne sile su tvrdile da su osvajanjem afričkih i azijskih naroda donele civilizaciju; Pax Romana je branjen trgovinom i pravom koje su poraženi narodi mogli da dobiju, da budu građani Rimskog carstva

Zbog toga, branioci multipolarnog sveta vide poziciju ljudi u kvadrantu (2,1) kao ogoljenu želju za moći koja se ne dovodi u pitanje. Shodno tome, oni vide Rusiju i Palestinu kao zemlje koje to pokušavaju da zaustave, podrivajući unipolarnost: Rusija pokazujući da svaka jaka država u multipolarnom svetu može sebi priuštiti da prekrši pravila, a Palestina, na sličan način, odbijajući da prihvati činjenicu da samo Sjedinjene Države mogu odlučiti šta je dobro za njih.         

Socijalni darvinisti (kvadrant 2,2) vide sve gore navedene pozicije kao beznadežno naivne. Oni tvrde da jake nacije nikada ne poštuju međunarodna pravila i pružaju niz istorijskih primera za to. Oni misle da svet mora da prihvati da je „moć u pravu“ i da „jaki rade šta mogu, a slabi trpe šta moraju“. Rusija i Izrael samo primenjuju ovu vekovnu istinu. Napadaju slabije komšije, uništavaju im domove, proteruju ih, ubijaju, ne priznaju njihovo postojanje i pritom jednostavno rade ono što je u istoriji svaka jača ljudska grupa činila slabijoj.

Moramo, tvrde oni, da to prihvatimo jer je to ljudska priroda i oduvek je bila. Možda je to čak i dobro jer će jače grupe učiniti svet boljim vladajući njime. Socijalni darvinizam ne može nestati.

Moramo, tvrde oni, da to prihvatimo jer je to ljudska priroda i oduvek je bila. Možda je to čak i dobro jer će jače grupe učiniti svet boljim vladajući njime. Socijalni darvinizam ne može nestati.

Bilo bi zanimljivo, iako teško, proceniti koji procenat svetske populacije pripada kom kvadrantu. Postoje, naravno, remetilački faktori poput religije ili istorijskog neprijateljstva koji bi pogurali ljude ka jednom ili drugom kvadrantu, ali mislim da bi oni ipak morali da racionalizuju svoje pozicije pozivanjem na neki opštiji princip.

Moguće ja da se pokuša da se tako rasporede i zemlje, ali mislim da bi to bilo pogrešno jer države, iz mnogo razloga, ne moraju nužno da izražavaju stavove svog stanovništva. Da navedem samo nekoliko primera.

Možda je razumno verovati da bi neki ljudi u Iranu ili Venecueli koji mrze svoje vlade mogli da zauzmu poziciju onih koji su za slobodni svet, jer vide SAD kao dobronamernog hegemona koji bi im na kraju pomogao da se otarase sopstvenih vlada.

Iranaci u egzilu pozvaju na promenu vlade u Iranu ispred Bele kuće u Vašingtonu, juna 2019.

S druge strane, pristalice pokreta Nepokorena Francuska mogu zauzeti poziciju multipolarizma jer vide Francusku kao državu koja je obavezana da vodi politiku o kojoj se odlučuje u Vašingtonu ili Briselu. Slično tome, neki ljudi u Latinskoj Americi mogu biti za branioce multipolarnosti jer im se ne sviđa hegemonistički položaj SAD na njihovom kontinentu.

Rusi koji strasno mrze Putina lako bi mogli da padnu u kvadrant (2,1). Staromodne pristalice Trećeg sveta bi mogle ponovo da reaktiviraju stare borbe podržavajući kvadrant (1,2), gde Rusija igra ulogu Sovjetskog Saveza.

Moguće su različite, a ponekad i nepredvidive kombinacije i zato je svet tako složen. 

Izvor: Global Inequality and More 3.0

(RTS)