Novi kabinet Rusije

Sastav novog kabineta ruskog premijera je za sada najjasniji znak da predsednik Dimitri Medvedev i imenovani premijer Vladimir Putin planiraju da „u tandemu“ upravljaju Rusijom.

Putinova najvažnija briga – još od prvih dana mandata – je bila obezbeđivanje „stabilnosti sile“. Kada je došlo do „revolucije Ruža“ u Gruziji 2003. i „Narandžaste revolucije“ Ukrajini 2004, Zapad je ove događaje slavio kao trijumfe demokratije. U Kremlju se, međutim, na ove događaje gledalo drugačije. U oba slučaja, Rusi su verovali da je do revolucije došlo ne zbog pritiska odozdo, nego zato što vladajuća elita nije bila sposobna da reši pitanja secesije.

Jedna mogućnost – menjanje Ustava da bi Vladimiru Putinu bili dozvoljeni neograničeni mandati – očigledno je odbačena kao previše destabilizujuća na duže staze. Umesto da se drži presedana koji datiraju još iz Vizantijske imperije, trenutni lider je „pomilovao“ svog naslednika, koji, bez obzira na to, ne preuzima vlast od svog prethodnika već vlada zajedno sa njim kao svojim mlađim saradnikom – što obezbeđuje kontinuitet moći ali i vremenski period tokom koga naslednik može biti potpuno uključen u strukturu vladanja.

Sastanci novog kabineta izgleda ukazuju na to da, u dogledno vreme, ulazimo u period „kohabitacije“ ne samo Putina i Medvedeva, već i njihovih „timova“. Mnogi Putinovi pomoćnici, posebno oni opisani kao „siloviki“, ući će u premijerov kabinet kao zamenici premijera ili kao članovi njegovog ličnog osoblja - oslobađajući mesta u predsednikovoj administraciji za „Medvedevove ljude“. Mnogi ekonomski „liberali“ koji su zadržali svoje položaje u kabinetu biće izbalansirani zamenicima premijera, koji će imati oblasti preklapajućih odgovornosti. U suštini, može se videti kako izranja sistem „duplog ključa“. Pa će tako novi ministar industrije, Viktor Kristenko, koji nadgleda rusko državno vlasništvo i investicione fondove, morati da se konsultuje i koordiniše svoj rad sa bivšim Putinovim pomoćnikom, Igorom Sečinom, sadašnjim zamenikom premijera zaduženim za industriju.

Sve ovo izgleda kao da je učinjeno kako bi se Putinova zaostavština „urezala u kamen“, posebno njegova vizija o obnavljanju Rusije do statusa velike sile kao jedne od svetskih vodećih ekonomija do 2020. godine. Tada može da počne prava tranzicija, možda do 2010. godine, gde će Medvedev sve više izranjati iz Putinove „čaure“ kako bi plan svog mentora doveo do sledeće faze razvoja.

Većina Rusa vidi kontinuitet – 44 odsto smatra da Putinov kabinet nastavlja sa statusom kvo, iako se 42 odsto njih nada da će Putinova vlada, u tandemu sa novim predsednikom, dovesti do velikih napredaka. Ruska berza je takođe bila na dobitku dok su brokeri prihvatali vesti o formiranju novog kabineta.

Što se tiče onih koji su se nadali velikim promenama u međunarodnom stavu Rusije, neka ponovo razmisle (ne samo zato što većina starog tima nacionalne službe bezbednosti ostaje). Medvedev je odlučan da nastavi u smeru spoljne politike koji je iscrtao njegov prethodnik – uključujući obnavljanje Rusije kao nezavisnog podupirača u međunarodnim poslovima, održavanje odnosa sa Kinom i Indijom i nastavak integracije Rusije u Evropu pod svojim uslovima.

Pa, kako bi naše francuske kolege možda posavetovale – „plus ca change, plus c'est la meme chose“. (Prevod – što se više menjaju, to stvari ostaju iste.)

Nikolas K. Gvosdev je urednik The National Interest -a.

(13.05.2008 The National Interest)