среда, 27. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Нови „Пут свиле'', или пројекат „Појас и пут“ и пораст глобалне моћи Кине (I)
Савремени свет

Нови „Пут свиле'', или пројекат „Појас и пут“ и пораст глобалне моћи Кине (I)

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Оморац   
петак, 18. децембар 2020.

Током 2013, кинески председник Си Ђинпинг обзнанио је пројекат „Новог пута свиле“ или пројекта „Појас и пут“[1]. Идеја пројекта, у који је до сада укључено 76 земаља света где живи око 4,5 милијарди људи, јесте да коришћењем два коридора, копненим и морским, повеже Кину са азијским суседима, Океанијом, Африком, Блиским истоком и Европом. Свет мења своје лице тиме што Азија заузима све важније место у њему. Носилац овог преобликовања света је Кина. Пројекат „Појас и пут“ у плану има више од хиљаду пројеката укупне вредности између 4 и 8 хиљада милијарди долара. Процене Азијске развојне банке предвиђају да ће се до 2050. приход по глави становника у Азији ушестостручити према паритету куповне моћи, те ће тако, према садашњим мерилима, Азија добити још три милијарде богаташа. Када повећа свој удео у глобалном БДП, на око 51 одсто, „Азија ће поново заузети доминантан економски положај који је имала пре око 250 година, у времену пре индустријске револуције. Неки ову могућност називају 'азијским веком'“[2]. Према другом извештају, Кина је већ претекла САД по критеријуму паритета куповне моћи, док ће удео Кине у укупном светском БДП (по паритету куповне моћи)[3] порасти до максималних 20 одсто око 2030, да би опао до око 19,5 одсто 2050. Без обзира на тај пад, закључну годину прве половине 21. века Кина ће дочекати испред САД, ЕУ и Индије[4].

 Свет мења своје лице тиме што Азија заузима све важније место у њему. Носилац овог преобликовања света је Кина. Пројекат „Појас и пут“ у плану има више од хиљаду пројеката укупне вредности између 4 и 8 хиљада милијарди долара

Кинески председник објавио је почетак реализације овог плана 2013. године. Од тада, многи пројекти у оквиру њега су реализовани, а многи нису ни започети. Пројекат је и контроверзан и, не од Кине, исполитизован. Да ли је тачно да овај задатак наилази на проблеме геостратешке природе, далеко више него економске? Дихотомија између комунистичке диктатуре и слободног света још увек је у свежем сећању. Кина је, политички, једнопартијска, комунистичка, држава што, сасвим могуће, изазива аверзију политичара на Западу. Поставља се питање мотива који, наводно, нису само економски. Кина жели да загосподари светом маскирајући своје политичке амбиције економијом. Овај текст је покушај да испитам у којој мери Појас и пут успева да допринесе расту Кине, а колико расту земаља кроз који пролази и, битније, по којој цени. Једно од важних питања јесте да ли се овим пројектом подрива сувереност земаља њиме обухваћених. Да ли је смањено сиромаштво? Да ли се кинеска мека моћ повећава, што, примера ради, значи - Колико је Конфучијевих института отворено у свету од 2013. и где? Колико је полазника курсева мандаринског? Колико студената из иностранства похађа курсеве универзитета у Кини? Какви су програми усавршавања за стручњаке на универзитетима у Кини?

ПиП у одређеној мери подсећа на антички Пут свиле. Антички пут свиле је назив за мрежу караванских путева чији је главни циљ био повезивање средоземља са источном Азијом. Како на Западу, тако и у Јапану и Кини, овај термин једноставно означава трговачку сарадњу Истока и Запада. Настао је 135. године п.н.е. у времену династије Хан и био је актуелан до 1453. Њиме су били превожени многи производи, пре свега свила. Назив Пут свиле први пут је употребио немачки географ Фердинанд фон Рихтхофен 1877.

Претпоставке истраживања су:

1) Пројекат Појас и пут (даље у хипотезама: Пројекат) довешће до битне прерасподеле у глобалној подели моћи, односно доћи ће до значајног повећања меке моћи Кине.

2) Пројекат промовише принципе слободне трговине.

3) Пројекат је резултат унутрашње неопходности Кине.

4) Пројекат дугорочно подрива националну стабилност и аутономију држава њиме обухваћених.

5) Пројекат је допринео смањењу сиромаштва у земљама које обухвата.

6) Пројекат наилази махом на проблеме геостратешке, а не економске природе.

Пројекат пролази кроз 76 земаља света. Кроз њих, Кина гради мреже железница, путева, ауто-путева итд. Процена је да ће инвестиције Кине у овај пројекат у наредних 7 година достићи 1,3 хиљаде милијарди долара 

Дакле, пројекат пролази кроз 76 земаља света. Кроз њих, Кина гради мреже железница, путева, ауто-путева итд. Процена је да ће инвестиције Кине у овај пројекат у наредних 7 година достићи 1,3 хиљаде милијарди долара. Интересантно је рећи да како САД иступају из чланства одређених организација или из споразума давно потписаних, Кина заузима то место и доминира у све већој мери. САД су изашле из Париског споразума о клими, Транс-Пацифичког партнерства, Унеска, Иранског нуклераног споразума, Савета за људска права УН[5], а од скоро и Светске здравствене организације осуђујући ово тело да је постало марионета званичног Пекинга. Ово омогућава Кини да несметано заузме напуштене позиције. Кина сад предводи четири од 15 специјализованих агенција УН[6], а Пекинг је други по величини донатор УН (прве су још увек САД). Повлачење САД из Париског споразума довело је већ до снажног партнерства Кине и ЕУ које се су обавезале да ће доприносити укупном буџету Споразума чак и изван зацртаних граница. С обзиром на врло дубоке кинеске џепове, излазак САД (то је једина земља на свету која се из овог Споразума повукла) уступиће без даљег место другој највећој економији света. Кина је далеко највеће тржиште света када се ради о обновљивим изворима енергије. Она их користи (соларни панели, ветрењаче) у већој мери него ЕУ, САД, Јапан, Кореја, Канада и Бразил заједно. Укупни соларни капацитет Кине је 185,5 гигавата, а на другом месту су САД са свега око 70 гигавата[7]. Излазак САД личи на повлачење под изговором, пре него са битним разлогом. Чак је и Русија изразила жаљење због овог потеза, страхујући да напуштањем овог договора од стране прве економије света не можемо се надати глобалном климатском разумевању.

Кина је далеко највеће тржиште света када се ради о обновљивим изворима енергије. Она их користи (соларни панели, ветрењаче) у већој мери него ЕУ, САД, Јапан, Кореја, Канада и Бразил заједно. 

Како можемо видети, глобално се може наслутити промена моћи. У ствари, она се већ догађа. Да ли ће избор Бајдена зауставити овај тренд агоније америчке администрације (не памтим када је администрација једног америчког председника изгледала оволико немоћно) или ће смена Трампа зауставити тренд који води потпуној кинеској доминацији остаје да видимо.

Мека моћ је академски појам који је развио амерички политиколог Џозеф Нај. Према Џозефу Нају, мека моћ се заснива на три основна ресурса[8]:

 -Култури државе

 -Политичким вредностима

 -Спољњој политици

Поред основних ресурса меке моћи, јављају се споредни ресурси али исто веома значајни, као што су економски ресурси. Културна привлачност Запада, посебно САД, изразито је прихваћена широм света. Амерички филмови, серије, књижевност, музика, укусна храна (колико год била погубна за организам), уметност, „начин живота“ утичу на милијарде људи, посебно на омладину држава широм света.

Меку моћ представља и распрострањеност језика. Најуспешнији производ Енглеза је енглески језик. У чак 55 суверених земаља и у 27 зависних ентитета енглески језик је званични. Мандарински језик, са друге стране, све је популарнији у Африци, где Пут свиле има или ће имати значајну улогу и где су већ остварене веће инвестиције. Примера ради, до јуна 2019. Кина је основала 59 Конфучијевих института на афричком континенту, као и 41 учионицу у 44 афричке земље[9]. Конфучијев институт у Најробију је у последњих 14 година учио више од 15 хиљада ученика, а искушавању кинеске културе више од 80 хиљада ученика. Кенијска влада одлучила је да од ове године да ученици четвртог и старијих разреда као обавезан курс почињу савладавање кинеског језика[10]. Дакле, са масовним инфраструктурним пројектима, о којима ће касније бити више речи, популаришу се аспекти кинеске културе попут језика, хране, обреда, учења, па и секуларног духовног учења попут конфучијанизма[11].

Уговор о слободној трговини представља споразум две или више земаља о смањењу препрека за увоз и извоз између њих. Под уговором о слободној трговини производи и услуге могу бити купљени и продавани преко међународних граница уз веома ниске царине и друге препреке које би ометале њихов проток. Слободна трговина представља супротност протекционизму. Овај вид трговине објашњен је у капиталном делу Дејвида Рикарда О принципима политичке економије и опорезивању из 1817. године. Један од принципа слободне трговине је реципроцитет. Кина зна да је довољно моћна да издржи било какав реципроцитет, јер има и више него довољно својих производа да у свакој трговини, па и са тренутно најјачом економијом света, има висок суфицит. САД су постале, са друге стране, суперсила захваљујући не слободној трговини већ протекционизму. Први велики закон који је амерички Конгрес усвојио био је онај о царинама 1789. Већ неколико недеља касније Џорџ Вашингтон потписао је указ о наметању високих царина на сав увоз. Америчка поморска индустрија је почела да се нагло опоравља. Александар Хамилтон је 1791. године писао да „независност, просперитет и будућност земље и народа леже у просперитету произвођача“ и да би „свака држава морала да унутар себе поседује све кључне елементе националног снабдевања. Ово подразумева средства за живот, становање, облачење и одбрану“. Већ током 1812. Британци су изгубили америчко тржиште. Дакле, принцип слободне трговине може постојати између земаља које су иоле сличних економских могућности. Сви други односи представљају закон јачег. Наравно да ће јачи промовисати принцип који њему иде у прилог.

Економиста Миодраг Зец даје пример: „Када се Британија узме, елиминисала је Шпанију и Холандију из мора 400 година, јер је имала тзв 'Акт пловидбе', где ниједан брод не би могао да уђе у британску луку ако није био британски, ако посада није била британска итд. Када су направили најбољу морнарицу на свету, тада су рекли да су све луке сада слободне. Затим долази Америка, која је отета из Британије. Постоји страшно згодан историјски пример када је дошло до састанка америчког министра финансија Александра Хамилтона и Енглеза о слободној трговини где он говори да не жели слободну трговину и да жели управо супротно, јер тај модел га доводи до специјализације за узгој стоке и лов на даброве. а Енглезе за текстил. Кроз царине је Америка снажно појачала своју индустрију, па је Хамилтон на крају на новчаници од 10 долара. Једина особа која није била председник, а да је његов лик на новчаници“[12] [13].

Једна од земаља која је могла да приушти одбијање споразума о слободној троговини са Кином је Индија. Ова земља је 2019. одбила да потпише Пакт о слободној трговини јер је била забринута због могућности снажног увоза кинеских производа на своје тржиште што би домаће произвођаче оставило ван посла

Једна земља се не може направити споља, већ само изнутра. Србија је такође потписала сличан споразум са ЕУ још 2008 који је део Споразума о стабилизацији и придруживању. И он је подједнако погубан за мањег играча, односно за нас, јер ми своје капацитете нисмо подигли да бисмо могли парирати.

Једна од земаља која је могла да приушти одбијање споразума о слободној троговини са Кином је Индија. Ова земља је 2019. одбила да потпише Пакт о слободној трговини јер је била забринута због могућности снажног увоза кинеских производа на своје тржиште што би домаће произвођаче оставило ван посла. Индија је захтевала од Кине да омогући увоз јефтиних лекова индијске фармацеутске индустрије, али су то кинески фармацеутски гигатни одбили[14].

Значи, принцип слободне трговине се подупире све док одговара једној, јачој, страни. Тако је готово универзално.

Кина тврди да је пројекат Појас и Пут покушај унапређења међународне сарадње и подстицања глобализације. Међутим, основано је веровати да овај Пројекат има више циљева. Прво, развој Кине је на раскршћу. Неки аналитичари тврде да је ПиП алат за промоцију националног економског развоја подстицањем извоза, унапређењем приступа природним ресурсима и пружањем подршке важним домаћим индустријама. Такође и као владин напор да се ослободи превеликог капацитета у кинеској индустрији капиталних добара, посебно у грађевинарству оријентисаним индустријским секторима. Мотивација може бити стагнирајући извоз и смањивања раста БДП-а. Док је раст истог у просеку између 2000. и 2011. био нешто изнад 10%, период између 2012. и 2016. показује просечни раст од „само“ 7,3 одсто. Због даљег успоравања раста, траже се нова тржишта како би се подстакао извоз[15].

Током ове године, званични Пекинг представио је план „Западни развој“ где је амбициозно представљен циљ: Да до 2035. године источни и западни делови Кине буду подједнако развијени када се ради о инфраструктури и животном стандарду људи

Друго, кинеска унутрашњост и западне провинције заостају у развоју. Треба поменути провинцију Синђијанг, где се Кина суочавала са немирима, тероризмом и етничким сукобима, док је ситуација сада релативно стабилна. Кина верује да ће економски просперитет региона допринети миру у провинцији, где се етнички Ујгури жале на друштвену, политичку и економску ускраћеност. Сада, Кина жели убрзати развој западног региона. Пројекат Појас и Пут ће вероватно подстаћи привредне активности у западном региону јер ће путем копнених и морских путева повезати кинеску провинцију Синђијанг са енергетски богатом централном Азијом и Блиским истоком. Стога кинеско руководство верује да је Пројекат подједнако важан и за економски развој Кине и социјални мир. Током ове године, званични Пекинг представио је план „Западни развој“ где је амбициозно представљен циљ: Да до 2035. године источни и западни делови Кине буду подједнако развијени када се ради о инфраструктури и животном стандарду људи![16]

Треће, Кина се фокусира на изградњу симетричних односа са својим суседима. Проблеми у Јужном кинеском мору угрожавају кинеске интересе. Кина начелно жели да од својих суседа направи пријатеље, а не непријатеље, јер је окружена сложеним географским подручјем и великим нацијама са разноврсном историјом, културом, економијом, политичким и безбедносним ситуацијама. Стога се Кина нада да ће изградити „просперитетно суседство“ кроз ПиП.

Четврто, након постизања одрживог економског раста, Кина тражи своју улогу у глобалној економији и нада се развоју новог међународног кооперативног система за глобално управљање. ПиП је стратешки пут Кине ка испуњењу „кинеског сна“ о већој улози Кине у глобалном управљању. Интернационализација јуана је један од циљева на том путу, односно истискивање долара као неспорно доминантне светске валуте. Ипак, најоптимистичнији сценарији не дају јуану превелике шансе, јер по њима јуан ће чинити свега 4,5 одсто укупних светских глобалних резерви до 2025, што је на нивоу који сада држи јапански јен[17].

Пето, Кина је први и четврти највећи увозник сирове нафте и природног гаса у свету. Потребно је несметано снабдевање енергијом да би се одржао домаћи економски раст без преседана. Кина настоји да учврсти своју енергетску безбедност смањењем своје зависности од Малајског мореуза, који је подложан блокади Сједињених Држава. Стога развија алтернативни енергетски коридор кроз ПиП како би побољшао свој сигуран приступ виталним енергетским ресурсима[18].

Кина своје индустрије загађења премешта у мање развијене земље. На пример, Кина је преселила своју производњу цемента у Таџикистан чијој влади недостаје транспарентност у испуњавању међународних стандарда за заштиту животне средине. У Србији, у Зрењанину, други пример, гради се фабрика гума без обављене студије о утицају рада фабрике на животну околину

Шесто, кинески коридори за економски развој и њихов утицај на глобално окружење вероватно ће објаснити њен пут ка одрживом развоју региона. Кинески економски раст без преседана у последње две деценије покренуо је озбиљна питања заштите животне средине за Кину и остатак света. Последњих година Пекинг је постао светски познат по загађивању животне средине. Стога, Кина своју индустрију засновану на угљу пребацује на одрживија горива (нпр. Природни гас) како би смањила емисију угљен диоксида и побољшала свој квалитет животне средине. Поред тога, Кина такође има за циљ да своју производну индустрију са великим загађивањем и енергетски интензивним загађењем пренесе на конкурентнија и релативно нижа цена тржишта рада у земљама ПиП. Тако, Кина своје индустрије загађења премешта у мање развијене земље. На пример, Кина је преселила своју производњу цемента у Таџикистан чијој влади недостаје транспарентност у испуњавању међународних стандарда за заштиту животне средине[19]. У Србији, у Зрењанину, други пример, гради се фабрика гума без обављене студије о утицају рада фабрике на животну околину.

У самој Кини, ствари се померају на боље. Премијер Ли Кеићианг је четвртог марта 2014. објавио „Рат загађењу“ и како време пролази, чини се да исти добија[20]. Како се извештава, Кина ће постићи планиране циљеве интензитета угљеника 2020. године утврђене Париским климатским споразумом, пре него што је планирано јер се емисија угљен диоксида по јединици економског раста смањила на 46% у 2017. години, у поређењу с њеним првобитним интензитетом угљеника 2005. године. Према анализи Азијске развојне банке и пекиншког универзитета Ђингхуа, у 2013. седам од десет најзагађенијих градова у свету су у Кини. Октобра 2018. изашла је студија истраживача са Кинеског универзитета у Хонгконгу, где се наводи да загађење изазива око милион прераних смрти годишње, те уништење 20 милиона тона пшенице, пиринча, кукуруза и соје и да кинеску економију кошта око 40 милијарди долара[21]. Највидљивији резултат општенародне борбе против загађења проглашене 2014. постигнут је у Пекингу. Током 2017, загађење је било за 54 одсто ниже него 2016[22]. Најзагађеније провинције и градови, попут Баодинга, смањили су загађење за трећину. Уколико земља буде наставила ову борбу, корист ће бити немерљива, а штета по привредни раст минимална или непостојећа.

Кина је развила велике дипломатске и економске стратегије у облику ПиП-а не само да би одржала свој домаћи економски раст већ и да би побољшала свој политички и економски положај у глобалном систему управљања неутралишући америчку доминацију над глобалном економијом

Седмо, Кина је развила велике дипломатске и економске стратегије у облику ПиП-а не само да би одржала свој домаћи економски раст већ и да би побољшала свој политички и економски положај у глобалном систему управљања неутралишући америчку доминацију над глобалном економијом. Међутим, кинеска спољна политика заснива се на мирној сарадњи и никада није показала империјалистички став према било којој националној држави. Може се рећи да је то део историјског приступа: Кинески зид је подигнут да би спречио варваре са севера да упадну у Кину, не да би их Кина покорила. Њен економски раст је начелно заснован и на узајамној користи. Па ипак, без обзира на званичну политику, Кина меком моћи, без употребе војске, успева оно што су колонизатори силом постигли у ранијим периодима људске историје. О томе ће више речи бити касније.

Коначно, Кина покушава обновити глобалну геополитику кроз ПиП и вратити Евроазију у њен историјски и значајан положај центра људске цивилизације[23]. Две велике цивилизације Истока и Запада биле су повезане једна с другом до успона Османског царства које је пресекло древни Пут свиле. Тај развој догађаја је гурнуо Европу ка мору и колонизацији. Азијске земље постале су конзервативне. Некадашњи партнери са Запада вршили су страховито насиље над Кином, на пример кроз опијумске ратове у 19. веку. Питање је колико ће Брегзит и антиглобализацијски дискурс који се све чешће чује у свету омести ову стратегију. 

(Крај првог дела)

Аутор је социолог


[1] У раду ћу користити оба назива наизменично, као и скраћеницу ПиП – Појас и Пут.

[2] Asian Development Bank, Asia 2050. Realizing the Asian Century (2011), стр. 1.

[3] БДП (номинална вредност) насупрот БДП по паритету куповне моћи. Док се номинални метод користи да би се утврдиле перформансе привреде једне земље или региона и где се тржишни девизни курс користи као инструмент за мерење, други користи у обрачуну различите цене живота у различитим земљама и самим тим је погоднији за поређење.

[4] PricewaterhouseCoopers, The World in 2050. Will the shift in global economic power continue? (2015), стр. 11.

[5] https://bit.ly/38kmxRc

[6] https://wapo.st/3ny80If

[7] https://bit.ly/2KC9xOK

[8] https://softpower30.com/what-is-soft-power/ (What is Soft Power?)

[9] https://bit.ly/2IZYE8X

[10] https://bit.ly/3anDuNf

[11] https://bit.ly/3nxhN18

[12] https://bit.ly/3an0Cvn

[13] https://bit.ly/3rc3UHK

[14] https://nyti.ms/37w8NUA

[15]https://bit.ly/3aixgOS

[16] https://bit.ly/2WqGkZZ

[17] https://bit.ly/2Wu957O

[18] https://bit.ly/3p73Lns

[19] https://chinadialogue.net/en/pollution/9174-china-shifts-polluting-cement-to-tajikistan/ (China shifts polluting cement to Tajikistan)

[20] https://www.nytimes.com/2018/0

[21] https://bit.ly/38j7LtV

[22] https://bit.ly/37vcwBC

[23] https://bit.ly/3r8v0j9

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер