Od panike do katastrofe u Meksičkom zalivu

Nafta se jeste izlila. Ali, histerija je bila ta koja je izazvala stvarnu štetu u Meksičkom zalivu.

(Gardijan 17.8.2010)

Od incidenta sa naftom Britiš Petroleuma, preko terorizma, pa do oblaka pepela, politika je zanemarila svoju najvažniju dužnost: da na opasnost reaguje u proporcionalnoj meri.

Najžalosniji prizor ove nedelje je bio onaj kada je Prva Porodica Amerike (alternativa: predsednička porodica Amerike) na brzaka otišla na kratak jednodnevni odmor u Floridu (America's first family taking a quick one-day holiday in Florida). Vrtoglavi pad broja turista i pad obima trgovine ribom su posle zagađivanja naftom iz podvodnog izvora Dipvoter Horizon teško pogodili Meksički zaliv. Kažu da su neka letovališta doživela pad prihoda od 80%. Pa ipak, podaci pokazuju da je zagađeno svega 16 od 180 turističkih plaža, dok se osnovna masa naftnog zagađenja rastura, ili rasturila u dubokom moru. Pošto je prvo iz političkih razloga naduvao ovu nesreću, Predsednik sada grozničavo pokušava da umanji njen značaj.

Ovaj slučaj je još jedan klasični primer državne panike u kome su incident i reakcija na njega potpuno disproporcionalni. Kada je prošlog aprila počelo izlivanje nafte, Obama je proglasio katastrofu, zabranio ribarenje na 37% Meksičkog zaliva i naredio zaustavljanje podvodnog istraživanja nafte – što je dovelo do opasnosti po 27.000 radnih mesta. Kolumnisti su vrištali da je to “Obamin Jedanesti Septembar“ i zahtevali da se “obuzda narodni bes“. Napadali su ga zbog toga što je 58 dana posle nesreće igrao golf. Uz one naučnike koji u svakoj prilici i po potrebi izražavaju svoje zgražavanje – oni drugi, koji su vršili poređenja sa ranijim sličnim incidentima i mislili da ovaj ipak nije toliko grozan, bi bili žigosani kao nerodoljubivi, jer poriču tu strašnu katastrofu.

Teško da bi prošao dan, a da predsednik nije napadao omrznuti BP ("British Petroleum") – ali nikada nije napadao njegove lokalne, američke izvođače radova, američke firme Transoušn i Halibarton (Transocean i Halliburton)[1], kao ni sopstvene državne nadzorne organe. Ksenofobi su doživljavali trijumf. Predsednik je koristio reči koje su normalno bile rezervisane samo za belosvetske teroriste. On će već “udesiti“ BP i naterati ga “da plati za ovo“. Ma, to je bio pravi “uragan Katrina“ – ali na sreću, za to si sada mogao okrivljavati strance. Jedan veletrgovac ribom i školjkama iz Luizijane je izjavio: „Kad bih imao bombu, bacio bih je na London“ – a to bi ga moglo koštati zatvora u Zalivu Gvantanamo da je nekim slučajem musliman i da priča o Nju Jorku. Stranci su bili ti koji siluju Ameriku. To su bili: oni, oni, oni...

A sada, odjednom i misteriozno Obama priča o: mi, mi, mi.... “imamo sve to pod kontrolom“. Njegov savetnik za životnu sredinu Kerol Brauner, kaže “ogromna većina nafte izgleda da je nestala“ (Carol Browner, says "the vast majority of the oil appears to have gone"). Nafta je doprla do manje od 10% obale. Nisu primećene mrtve ribe koje plutaju morskom površinom, a većina ribolovstva “će se uskoro vratiti na normalu“. Izgleda da je Meksički zaliv ponovo “čist, bezbedan i otvoren za poslovanje“, kao i da je to divno mesto da tamo odvedeš svoju dečicu. Svi da znate – sve je OK. Katastrofa se pretvorila u trijumf, pa hajde sada da razmišljamo o predstojećim izborima koj padaju u sredinu Obaminog predsedničkog termina.

Pa, ko je ustvari, kriv za kolaps lokalne ekonomije? Počelo je greškom na izvoru nafte, a odgovornost je na kompaniji BP – ali kritika ipak nije raspodeljena na sve odgovorne. Ipak, kako svaki terorista odlično zna, bomba nije ta koja izaziva stvarnu štetu – stvarnu štetu izaziva i povećava razglašavanje putem medija i politike. Bomba uzrokuje “buuum“! Ali, (terorista) se pouzdava u to da će pogođeni sam da mu pruži pojačalo i zvučnik.

Tako se pokazalo i u ovom slučaju. Naučnici koji su se nadmetali, imali su “svoj dan“. Dok su neki i ove nedelje podgrevali histeriju izjavama kao: „Još uvek ne znamo dugoročne posledice“, ondi drugi – povezani sa vladinom administracijom ili oni koji pokušavaju da upecaju onih 500 miliona dolara koje je BP obećao za istraživanja životne sredine, odjednom su postali optimisti.

Glavnina nafte je misteriozno isparila, baš kao i u najvećem sličnom slučaju, kada su iračke snage 1991. godine prosule naftu u Persijski Zaliv. Amerika tada nije ni prstom mrdnula, baš kao što to nije učinila ni u slučaju kada je u pogonu Junion Karbajd (Union Carbide)[2] u Bopalu 1984. godine eksplozija ubila 15.000 Indusa, za šta je plaćena samo simbolična odšteta.

Izgleda da se više ne radi o broju prosutih "barela nafte", nego o vrsti nafte, mestu gde je curila, kao i temperaturi vazduha i vode. Zagađenje najvećeg dela flore i faune je, izgleda, minimalno. Čak se i ljuskari brzo oporave, dok je zabrana ribarenja samo povećala zalihe ribe u moru.

Ono što vidimo ovde je još jedan u nizu fijaska u javnom kontrolisanju nesreća – a to već postaje globalna pandemija svoje vrste. Od izlivanja nafte, do oblaka pepela sa Islanda, od virusa gripa, do mleka kloniranih krava ("Frankenstein cows"), od “avganistanskih pretnji terorom na našim ulicama“ – što je već koštalo života 300 britanskih vojnika, pa do takozvane pretnje iranskih nuklearnih bombi – politika je zabatalila svoju najveću obavezu: da opasnosti po svet stavi u odgovaraji kontekst i da reaguje na odgovarajući način.

Težnja da se strah javnosti iskorišćava je stara koliko i sama moć vladavine, ali – moderni mediji su tome dodali i novu pretnju. Oni omogućavaju vladarima da u sebi potisnu diktat razuma i da – makoliko zakratko hipnotizuju javnost u potpunu poslušnost. Toni Bler je 2003. godine odlučio da demonstrativno pokaže slanje 400 konjičkih gardista na tenkovima na Hitro (400 Household Cavalry in tanks to Heathrow) “da se suprotstave terorizmu“, što je bio uvod u blickrig zakona koji su ograničili slobode društva. Slika grada pod opsadnim stanjem jeste izazvala milionske gubitke turističkih prihoda Britanije, ali je Bler progurao svoje zakone.

Neprekidni napori velikog vojnog lobija da se britanska javnost ubedi da još uvek živi pod rizikom nuklearne zime postali su samo jedva više od neke vrste osiguranja za zaposlenja i profit tom lobiju. Pa ipak, većina političara i komentatora je progutala taj mamac sa sve udicom, pa i čitavim štapom. DŽordž Osborn je bar hrabro rekao vojnim šefovima (boldly told the defence chiefs) da – ako je nuklearna pretnja (Irana) toliko opasna po Britaniju, onda je ovakav sadašnji odbrambeni budžet baš i namenjen odbrani protiv nje.

Nije postojala pretnja Britancima, ni svetu koja bi bila proporcionalna reakciji na vulkanski pepeo, svinjski grip, Osamu bin Ladena, ili – kad smo već kod toga - na tečnosti koje putnici sa sobom unose u avion u specijalnim kesicama. Evropski džinovski aerodromi se zato još uvek rvu sa pitanjem da li je (francuski vrlo mekani sir) kamamber neka “tečnost“, ili ne.

Veliko nagomilavanje straha – čemu često pomaže “nauka“ je posledica toga što vlade sebi rado dozvoljavaju da za dan “pošize“, kako bi izazvale strah, da dobiju naslove u medijima, ili da zadobiju povećanje budžeta. Obama je u cilju postizanja sopstvenih prednosti i prednosti za svoju partiju, na groteskan način preuveličao opasnost od izlivanja nafte. Sada se muči kako da to svede na razumnu meru.

Udruženje putničkih kompanija SAD (The US Travel Association) tuži BP i traži 500 miliona američkih dolara odštete za reklamu. Zašto ne tuže sopstvenog predsenika države? On je bio taj koji je predvodio retorički juriš o katastrofi, uz svakodnevno doticanje negativnih vesti o Meksičkom zalivu – pre no što je sada pokušao da to na jadan način nekako kompenzuje. On i njegovi su bili bez daljnjeg saradnici u svemu tome.

(prevod sa engleskog: Vasilije Kleftrakis)