Okupljanje realista

Dve glavne alternative tradicionalnom realizmu proteklih pola veka sada su same sebe diskreditovale. Klintonova administracija, opsednuta domaćom politikom, očiju zaslepljenih isceljujućim moćima globalizacije, spiskala je moć Amerike. Bušova administracija, slepa za ograničenja koje ima vojna sila i poneta idejom demokratizacije inovernika, gurnula je Ameriku u najdublju međunarodnu rupu u kojoj je zemlja ikada bila. 

Prvi korak ka novoj koaliciji bio bi da „čuvari plamena“ realizma – kao što su DŽejms Bejker, Henri Kisindžer, Brent Skoukroft i Lorens Iglberger – prestanu da traže partnere na pogrešnim mestima. Svako malo oni se okrenu svojim prijateljima republikancima, posebno konzervativcima na desnom krilu, da bi iznova dobili lekciju o tome da je ta desnica latentno sklona izolacionizmu sa dogmatskim sklonostima ka crno-belom svetu. Nema šanse da realisti dele jaram sa onima koji negiraju potrebu za ulaženjem i negovanjem diplomatskih odnosa i sa protivnicima. Tradicionalistički realisti takođe nepromišljeno nastoje da se vežu za neokonzervativce, e da bi još jednom uvideli da ih neokonzervativci tretiraju skoro isto onako loše kao što i oni sami tretiraju liberale. Nije moguće izgraditi funkcionalne sporazume sa onima kojima se spoljna politika svodi na tvrdoglavo istrajavanje na jednom kursu, isterivanje svoje volje i čekanje da se svet prilagodi željama Vašingtona. 

Pod dva: nakon što bi se pomirili sa tim ko ne može da im bude prijatelj, tradicionalistički realisti treba da otvore oči ka svojim prirodnim saveznicima – demokratama trumanovsko-ahesonske orijentacije. Ovo su demokrate koji misle da se mi srećemo sa realnim pretnjama, i da na te pretnje treba odgovoriti svim onim što predstavlja moć Amerike, saveznicima, partnerima, diplomatijom, a pokad i vojnom silom. Ovo su takođe polazni principi tradicionalnih realista. Tamo gde postoje razlike, snagu donose Demokrate: oni veruju da i spolja treba stremiti ka američkim vrednostima, ali postepeno, i u skladu sa realnim odnosima moći. Tradicionalnim realistima je potrebna kredibilnost samo na ovom frontu, stoga što većina Amerikanaca veruje da oni podrivaju američke vrednosti. 

Suprotno verovanju nekih tradicionalističkih realista, postoji vrlo vitalna ergela demokrata trumanovsko-ahesonske orijentacije. Ovde mislim na DŽozefa Bajdena, Ričarda Holbruka, Mišel Flornoj, Sema Nana, Vilijama Perija, DŽozefa Naja, DŽona Hamrea, kao i gomile demokrata pragmatičnih po pitanju spoljne politike, u svojim tridesetim i četrdesetim. Priznajem, njihov broj se smanjuje iz godine u godinu, ali i dalje brojem i snagom predstavljaju pobedničke partnere. 

Poenta je da postoje dve grupe realista po pitanju spoljne politike, a ne jedna – tradicionalistička republikanska podvrsta i demokrate trumanovsko-ahesonske orijentacije. Ove podgrupe imaju zajedničku osnovnu filozofiju spoljnih poslova, i to u mnogo većoj meri nego sa ostalom bratijom unutar svojih partija. 

Da bi se videlo šta dve grupe realista mogu da postignu kada sarađuju, treba samo sagledati tri najkreativnija strateška perioda u politici SAD nakon 1945.godine. 

Najkreativniji i najefikasniji peroid bile su naravno godine Trumanove administracije. Amerika se demobilisala nakon Drugog svetskog rata, i to je dugo ostalo nepromenjeno. Kao što ni Sovjetski Savez, tada u usponu, nije pokazivao mnogo volje da se razlike razreše putem pregovora. 
Tako su Truman, Aheson, i naravno, DŽordž Maršal kreirali svoju čuvenu dvokraku strategiju: prvo, izgradili su pozicije snage, naročito ekonomskim i političkim konsolidovanjem Nemačke i Japana. Ove zemlje su bile naše stene tokom hladnog rata; drugo, Trumanov tim je osnovao multilateralne institucije kao što su GATT (Opšti sporazum o taksama i trgovini), UN, Svetska Banka i NATO. Ove institucije nisu bile bleskasti pijuni predvidivim liberalima niti pak bratije inostranih zabušanata. One su bile principijelna oruđa ne samo za saradnju sa ostalim zemljama, već i za sprovođenje vođstva Amerike. Ovakve strategije imale su podršku realista u svim političkim taborima, i bile su uspešne. 
Sledeću veliku američku strategiju smislili su Ričard Nikson i Henri Kisindžer. Upravo u trenutku kada su slali upozorenja da bi neuspeh u Vijetnamu srozao SAD na „jadnog nemoćnog džina“, oni su se domislili načina da izbegnu tu mogućnost. 
Njihova strategija se svodila na umanjivanje efekta Vijetnama na svetsku demonstraciju diplomatske moći SAD. Oni su skrpili egipatsko-izraelski sporazum koji je osnova mira na Bliskom istoku. Stavili su se u centralnu ulogu u trouglu Sovjetski Savez-SAD-Kina, čime su sve aktere podsetili na važnost Amerike. I ponovo su izgradili temelje američke moći u Aziji time što su shvatili da Azijati ne žele da mi ispadnemo gubitnici, zato što su im SAD bile potrebne kao regionalni kontrateg Kini.  

DŽordž H. W. Buš, DŽejms Bejker i Brent Skoukroft manevrisali su sve do kraja hladnog rata, ne uz buku i galamu, ne putem ratnih sukoba, već briljantnom diplomatskom strategijom. Znali su da, ako bi suviše forsirali i ponižavali sovjetskog vođu Mihaila Gorbačova, sovjetski hard-lajneri bi se vrlo lako povampirili i uzinatili da putem sile dođu ponovo na vlast. Umesto toga je ovaj trio vođen Bušem efikasnim putem transformisao Gorbačova u svetskog lidera čime su i njegovi kompromisi dobili oreol vrhunskog državništva. 

Neokonzervativci i desničari, ne treba to zaboraviti, protivili su se ovoj ’pro-Gorbi’ politici svom žestinom, govoreći da ona jača sovjetsku vlast. Podrška je došla od Trumanovih demokrata i, da, od liberala. U stvari, politička i intelektualna podrška za ove tri strategije koje su odnele pobedu u hladnom ratu uglavnom je pristizala od realista iz oba tabora. 

Na kraju krajeva, nema sumnje da su mostovi saradnje takođe postojali i u Bejker-Hamiltonovoj komisiji za Iran, kao i skorije u Bejker-Voren Kristoferovoj komisiji za ratne sile. Čak i oni realisti koji se nisu složili sa nekim preporukama mogli su drage volje da potpišu svoje poverenje i slaganje sa strateškim pravcem. 

Temelji realističke koalicije su nedvosmisleno prisutni u tekstovima, govorima i delima ključnih republikanskih i demokratskih realista. 

Počnimo od neobjavljenog dopisa iz 1991. godine, koji je sačinio ondašnji Državni Sekretar Lorens Iglberger, a koji je nedavno delom citiran u TNI. Osnovna postavka ovog dopisa je da SAD treba da postanu ’’donosilac sigurnosti i arhitekta novih bezbednosnih sporazuma... [i] graditelj i vođa koalicija koje bi se nosile sa problema u haotičnom post-hladnoratovskom svetu.”
Brent Skoukroft je ove teme izvrsno razvio u editorijalu TNI u julu 2007. godine. “Sve više moć... leži u kolektivu zemalja, a ne u rukama jedne pojedinačne sile,” kaže on i nastavlja: “Svet nije podložan dominaciji SAD—ali bez vođstva SAD ne može se mnogo toga postići.” Niko ovu suštinsku poentu nije bolje sročio, i nijedan demokrata trumanovke orijentacije je ne bi negirao. 
Bezbrojni govori senatora Bajdena odraz su istog zdravog razuma. On se ne plaši ni vršenja izrazitog pritiska na druge zemlje ni zdravorazumskih kompromisa. Kao i njegov republikanski parnjak, senator Ričard Lugar, Bajden želi da reši problem a ne da ih ostavi da se inficiraju. Tekst ambasadora Holbruka u sledećem broju Foreign Affairs o sveokupnoj spoljnoj politici demokrata bi trebao da bude po meri i većine tradicionalističkih realista. 

Dve grupe realista bi trebalo da traže zajedničku osnovu po pitanju humanitarne intervencije. Nedopustivo je da SAD ne urade ništa u vezi sa genocidom, a uzaludni bi bili pokušaji da se ovaj problem reši putem izgradnje nacije („nation building”). Naše iskustvo govori, kao recimo u Bosni, da imamo dobre šanse da zaustavimo ili umanjimo nasilje kroz ograničenu upotrebu vojnih akcija kao što su naoružavanje žrtava i precizni napadi iz vazduha. U Ruandi smo mogli da postupimo onako kako je Pentagon predlagao i da pošaljemo trupe u granični region, isključivo sa ciljem da se upostave utočišta za interno raseljena lica. Amerikanci znaju da ne mogu ostati verni sebi a da ne urade ništa u vezi sa genocidom. Ne delovati protiv ovog zla podriva društvo i podstiče duboki cinizam, što je nešto od čega su istinski konzervativci uvek podozrevali. 
Naravno, republikanci realisti i trumanovske demokrate ne treba da prestanu da budu pristalice svojih partijija – čak iako su međusobno najbolji mogući saveznici po pitanju najvažnijih stvari. Niti bi iko pametan mogao da traži tako besprekorno ponašanje. Ali realisti na vlasti mogu požnjeti političku podršku ako bi na par ključnih mesta po pitanju spoljne politike postavili realiste koji više nisu na vlasti. Slično tome, realisti koji više nisu na vlasti mogu i treba da daju mnogo veću podršku realpolitikama onih koji su na vlasti. Radili su to i pre, i to mnogo više nego u poslednjih par godina. Kao i mnogi drugi, međutim, oni su postali partijske pristaše preko svake mere.

Svi realisti od pamtiveka galame kako treba nacionalne interese postaviti ispred sledbeničkih interesa. Nikad nije bio bolji trenutak da se delima potkrepi ova propoved, sad kada su SAD isprljane blatom dva rata i dave se u moru drugih bezbednosnih i nebezbednosnih izazova.  

(Autor je počasni predsednik Council on Foreign Relations, nekadašnji kolumnista Njujork Tajmsa i viši državni zvaničnik. Takođe je član Savetodavnog veća The National Interest)

(02.09.2008 The National Interest)