Osveta istorije

 Svi mi psiholozi, antropolozi i lekari znamo da čovek fiziološki gledano nije monogamno biće. Ljudsko biće (iako ne svuda) postalo je protivnik poligamije, višebračja, „polus-gamos“ oblika života (poliginije), najpre strukturirajući novu društvenu organizaciju, a kasnije iz poštovanja prema ženi, jer bi i ona, Žena, kao u matrijarhatu, mogla da traži poliandriju i da naruši poredak današnje zajednice.

Mimo istraživanja Malinovskog, Elijadea ili M.Mid, ovaj problem u zapadnoj civilizaciji nekako je raspetljan (a to znači da je rešen konvencijom i sublimacijom, koja je prema čitavoj dubinskoj psihologiji i psihoanalizi sine qua non celokupnog ljudskog delanja i stvaralaštva). Svi znamo da takvo rešenje nije u skladu sa pukom prirodom ljudske fiziologije, ali znamo i to da spada u preoblikovanje onog dela ljudske fiziologije koji čoveku ne donosi uzdizanje i samoprevazilaženje, nego ga samo održava u ravni višeg sisara. Nasuprot tome, sublimacija „Id-Ono“ dela u nama, stavlja nas, preko rada našeg Ega i Super-Ega, odnosno preko rada psihičkog Ja i Nad-ja, u kožu civilizovanih i stvaralačkih bića.

Francuski zakon je (bio) jasan

Francuski zakon zabranjuje poligamiju jer ona nije u skladu sa republikanskim zakonom o društvu, sa novovekovnom emancipacijom žene i na kraju sa hrišćanskim novozavetnim pogledom na svet. Još 1945. godine zabranjeno je na francuskoj teritoriji izdavanje „ karte boravka“ poligamnim individuama, ali tada nije bilo ni „paksa“ za homoseksualne parove.

Danas, pola veka kasnije, 2010. godine, Sarkozi je u svom najnovijem predlogu naciji izjavio da će, pored delikvenata koji u nekom okršaju rane ili ubiju policajca kao organa reda Pete Republike, takođe i svaki slučaj otkrivene poligamije u Francuskoj biti kažnjen definitivnim oduzimanjm francuskog državljanstva. A gore kazne nema, jer je to isto ono što je bilo progonstvo rimskih građana iz Rima. Međutim, onaj ko dobro poznaje francusku stvarnost, zna da ovakvih slučajeva (i poligamije i bigamije), javnih ili tajnih, ima jako mnogo. U pitanju su najčešće doseljenici sa severa Afrike koji su dobili francusko državljanstvo, a zatim i pravo (koje se za francusku republiku pokazalo pogubnim) da u „državi prihvata“ grupišu svoje porodice: zakon o okupljanju porodice. Kada je ovaj delikatan zakon po kome je svaki vanevropski imigrant u Francuskoj, posle kratkog vremena boravka dobijao pravo da „okupi “ svoju porodicu izglasan, u zemlji Dekarta, Monteskijea i Montenja, počeo je prikriveno da se javlja antropološki problem obnovljene poligamije. Na žalost, to u ideološkom zanosu, nije primetila ni politička levica ni desnica. Odjednom se ispostavilo da veliki broj doseljenika poseduje veći broj „legalnih“ žena-supruga u vremenskoj sinhroniji, a da te žene žive u bivšim francuskim kolonijama, željno iščekujući kada će ih njihovi sposobni muževi koji su rukama i nogama iskopali svoj ostanak u prestonici svetske revolucije, pozvati da im se pridruže u kolektivnom i plemenskom životu. Ali, ne samo to. Te žene su imale i veliki broj dece koja bi isto tako željno očekivala dolazak u Francusku. Kako u srce Pariza preseliti život iz Alžira, Maroka, Tunisa, Gabona, Senegala, ili sa Malija, a dobiti bolji život ? Zar su oni krivi za haos koji će u evropskim društvima proizvesti njihovi plemenski običaji? Zakon njihovog bivšeg kolonijalizatora im je sve to dozvolio, ne toliko zbog krivice i altruizma, koliko zbog novog kapitalističkog profita: oni će u post-kolonijalizmu postati, ta uvek tražena i cenjena jevtina radna snaga! Zakon za mandata jednog finog gospodina po imenu Žiskar Desten, a kasnije podržan od manje aristokratskog Žaka Širaka, promenio je lice Francuske. Taj zakon nije poštovao najjednostavniji De Golov apel iz šezdesetih godina prošloga veka: „platimo svim zemljama odštete koje im zbog kolonijalnog života dugujemo, ali nemojmo njihove stanovnike na silu, na brodovima, kao radne robove dovlačiti u Francusku !“.

Ipak, besmisleno pravilo izglasano je bez prethodne provere onoga što će postati iznenadni problem za rimsku republiku: poligamija. Na kapitalu besmislenosti ovakvog zakona, Le Penov Nacionalni Front godinama je u Francuskoj slagao političke bodove, a francuska kavijar-levica ga je takođe vešto koristila za svoje kratkotrajne političke uspone.

Pitanje Aristotelove logike: I poligami bi paradu ponosa

Principi koje usvajaju demokratije moraju da budu univerzalni, inače ne vrede ništa. Zakoni Republike važe ili za sve građane republike, ili ni za koga. Ako se čoveku koji u nekoj afričkoj državi ima pet legalnih žena dozvoli da svoju porodicu „grupiše“ u Parizu, onda je njegovo prvo i spontano razumevanje ovog zakona upravo to da mu je u gradu svetlosti i slobode dozvoljena poligamija. Ako mu se, potom, kaže da je poligamija francuskim zakonom zabranjena, onda on pita šta je to porodica koju on sme da „grupiše“ u novoj zemlji prihvata? A kada isti taj čovek vidi sve parade ponosa homoseksualaca i travestita, kao i evropsku požrtvovanu borbu na „pravo na različitost“, on se s pravom pita, zašto i njegova različitost ne bi u slobodnoj državi, odnosno (u pogrešno shvaćenoj) državi slobode, takođe bila prihvaćena? To bi otprilike bio logički okvir problema.

Da li ta „različitost poligamije“ ili „pravo poligamne manjine“ poštuje ženu ? Evropsku emancipovanu ženu svakako ne poštuje. Ali doseljenik u francuskoj Republici odgovara da u njegovom narodu ima žena koje se ne bune i navikle su tako da žive. Čak im je takav život lep, manje otuđen i sa manje briga, reći će on, kao što, recimo, pokazuje i njihova grčevita vezanost za tradicionalnu „burku“ i uporno sakrivanje lica i tela u centru Pariza gde ih zbog toga niko javno neće bičevati. Ako te žene terate da žive životom na koji one nisu navikle, recimo da se razgolićuju, vi ih već tim aktom ne poštujete . Ali, kazaće doseljenik, i element prirodnosti veći je nego kod homoseksualnih brakova, jer poligami barem „proizvode“ decu.

Dobro, rekao bi duh francuske republike. Ali, takva praksa ne uvažava grčke korene i hrišćansku osnovu naše civilizacije i države koja je trebalo da bude ugrađena (ali se ne zna zašto nije) i u evropski ustav . Budući da je hrišćanski ideal zajednice muškarca i žene već odavno razoren zakonom o dozvoljenim zajednicama homoseksualaca, niko više na njega u Evropi ne može da se poziva. Mi koji smo morali da učimo iz zastarelih knjiga znamo da je homoseksualizam donedavno figurirao kao patologija u svim psihijatrijskim udžbenicima (i još figurira), ali politički razlozi odneli su prevagu kada je ovaj fenomen izbrisan iz registra bolesti. Ljudska politička zajednica određenu medicinski i naučno utvrđenu patologiju ne može da preimenuje (jer nema kompetentnost da to učini), ali tokom vremena ima punomoć da je drugačije shvati i protumači, kao i da joj dodeli određena prava, posebno ako ova ne ugrožava ostatak društvene zajednice . Jer, od vremena Grka znamo da pored „tiranije društvene većine“, postoji i „tiranija manjine“, naročito manjine koja ima pretenziju da se preruši u većinu.

Osveta istorije

Sada, kada je mnogo toga dozvoljeno, kojim logičkim principom možemo da zabranimo još jedno „pravo na razliku“ („pravo na razliku“ je inače logički slabo definisana kategorija), u ovom slučaju, poligamni brak? On druge ljude i tuđe slobode ne ugrožava ništa više nego što to čine homoseksualne bračne zajednice. Žene koje žele da se izvuku iz ovakvog braka, barem u Francuskoj to uvek mogu da učine. Dakle, ko ima pravo da ovakvim ljudima i njihovoj slobodnoj volji da žive u poligamiji oduzme francusko državljanstvo, odnosno da im oduzme osnovno građansko i političko pravo? Ovo pitanje, naravno, predstavlja ono što se u logičkom rečniku zove „svođenje na apsurd“.

Upravo se zato danas čeka da veliki zagovornici sloboda u Parizu, lobisti, estradni filosofi i tzv. „demi mond“, odnosno svi oni koji medijski žive od parada i odbrane i zabrane parada, i ovoga puta izađu na ulice i pokažu svoju doslednost. Ovde je nepotrebna dijalektika, dovoljna je samo binarna logika. Jer, u odbrani načela nije moguće ono što Kolberg u psihologiji morala zove „nekada da, nekada ne“. U svakoj principijelno sličnoj ili istoj situaciji, mora se postupiti na sličan ili na isti način.

Naravno, teško je i zamisliti šta bi jedan ovakav problem mogao da predstavlja na Balkanu, ili, ne daj bože, u Srbiji koja je već puna nerešenih problema. A u Francuskoj je problem u tome što parisko javno mnjenje vode lobistički „filosofi“ koji, osim povremenih stanja duše vezanih za evro kurs, nemaju nijednu ideju, niti bilo kakav koherentan misaoni okvir. Ovo ne kaže autor teksta, nego jedan od najvećih francuskih filosofa koga mediji manje prikazuju, Žak Buveres (učenik Rejmonda Arona), a koji je ovih dana upravo po treći put odbio ponuđenu francusku Legiju časti. Sa tim svojim nekadašnjim profesorom, još daleke 1984. godine pričala sam o francuskoj postkolonijalnoj stvarnosti, a on je već tada anticipirao posledice razmahnutog i pogrešno shvaćenog relativizma.

Kako će Sarkozi (i čitava Evropa) rešiti čvor „apsolutne slobode“ koja je dozvoljena nekim manjinama, a nije dozvoljena nekim drugim manjinama, niko danas ne može da sagleda. Uzalud su još antički mislioci upozoravali čoveka na nužnost mentalne gimnastike. Profit, grubi kapitalizam, turbo liberalizam, mediokritetstvo, Gi Deborovo „društvo spektakla“, utilitarizam i hedonizam doveli su ljudsku zajednicu do paradoksa i limesa opstanka. Francuskoj ni Dekart. ni Monteskije, ni Volter više ne mogu da pomognu.

Ali, možda bi društvo Pete Republike moglo da započne neku novu borbu za demokratiju prema vrednosti, a ne prema pukoj brojčanoj i obesnoj nadmoći.

Upravo ovo danas traže autentični francuski intelektualci koji su stvarali antropologiju, literaturu, etiku, fiziku... Oni su jedine prave snage, a ne profi- intelektualni poligami i ljudi bez svojstava, imbecillis slabog duha, koje filosof Žak Buveres objavivši im rat, već trideset godina pogrdno naziva “pariski džet-set intelidžens“.