Prag evropskog partnerstva i ruskog strpljenja

(1919-1939-2009)

Bliži se kraj češkog predsedavanja Evropskoj uniji,  nadnacionalnoj tvorevini čijih dvadeset sedam zemalja članica još ne objedinjuje zajednički ustav kao najviši pravni akt.

Vlada u Pragu pala je usred češkog predsedavanja u Briselu!

Evropski zvaničnici, međutim, ostali su potpuno mirni, te u njihovim izjavama nije bilo ni tonova iznenađenja ni tonova zabrinutosti.

Odmah po uskraćivanju poverenja kod kuće, bivši češki premijer izjavljuje na strani, u prestonici EU, da je novi američki predsednik Barak Obama – propast!

Tada već nastaje prava uzbuna u javnosti, a Mirek Topolanek biva prinuđen da se (samo)pojašnjava, koriguje i dopunjava.

Deblji kraj su, kao i obično, izvukli nes(p)retni prevodioci.

Neposredno pred te događaje ulicama Plzena, češke prestonice piva, marširali su nacionalisti i neonacisti u znak protesta protiv cionizma i ratoborne politike Izraela. Za javno ispoljavanje svog nezadovoljstva i bunta odabrali su dan uoči petnaestog marta, kada se navršavalo tačno sedamdeset godina od Hitlerovog pretvaranja Češke i Moravske u protektorat Trećeg rajha!

Kamera slavnog Ladislava Sitenskog zabeležila je krupne pahulje snega koje su tog marta 1939. u Pragu padale na šlemove vojnika, na motorizovane i oklopne jedinice nemačkog okupatora, kao i na smrknuta i bespomoćna lica stanovnika čehoslovačkog glavnog grada. Sneg se još nije otopio sa stranica fotomonografije „Prag moje mladosti“, kao što ni sa drugih fotografija iz te nezaobilazne dokumentarne građe ne silaze čarobni osmesi ondašnjih koketnih Pražanki. Tu se sunčevi zraci još prelamaju u lenjim talasima Vltave i obasjavaju veličanstvene zidine Hradčana. Ponosnog i prepoznatljivog simbola češke prestonice, ispred koga se, visoko uzdignuta,  vijori češka trobojka[1].

Šesnaest godina nakon mirnog razlaza sa Bratislavom, nekadašnjim Požunom, i dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Prag je, kao prvi među jednakima, bio zvanični domaćin samita EU–SAD. U svojstvu evropskog domaćina ugostio je tek izabranog američkog predsednika na njegovom prvom putu po Starom kontinentu. Obamu su na svakom koraku sačekivale svečano istaknute američke zastave.

Ispred Hradčana su, kao i obično, lepršale zastave Češke i njenog predsednika Vaclava Klausa. Više nego upadljivo bilo je, međutim, odsustvo plave zastave sa dvadeset sedam, u krug raspoređenih zlatnožutih zvezdica!

I

Protokolarni propust?

Gest nedomaćinskog ponašanja?

Ili nešto treće?

Šta god da je u pitanju, reč je o paradoksu koji, uz neizbežno preterivanje, možemo uporediti sa pozivom srpskog domaćina na slavu u dom bez sveće, ili kandila, ili ne daj Bože, ikone.

Međutim, Česi su tradicionalno učtiv i pitom slovenski narod kome se ni slučajno ne omiču gestovi izvan granica pristojnosti i dobrog ukusa.

Nisu, recimo, češki domaćini nimalo krivi što se za okruglim stolom samita EU–SAD ispostavilo da jedna stolica nedostaje. Mogao se takav propust slobodno i drukčije objasniti. Odnosno, diskretno staviti do znanja da je jedan član poljske delegacije višak u odnosu na protokolom predviđen broj mesta. No, češki su organizatori brzo pronašli tu stolicu bez reči da ne bi dodatno produbljivali neslaganja i komične nesporazume Donalda Tuska i Leha Kačinskog, poljskog premijera i predsednika poljske države. Jer je već odranije poznato da Tusk zna Kačinskom da uskrati i vladin službeni avion u sličnim prilikama, te se predsednik Poljske dovija tako što, za četrdeset hiljada evra po jednom letu, iznajmljuje privatnog avio-prevoznika.

Zato i opisanu epizodu sa izostavljanjem prepoznatljive zastave EU valja tumačiti kao svesnu poruku savesnog domaćina odaslanu ispred Hradčana na moćnim krilima stilske figure – paradoksa.

Čak ni eventualna neumesnost našeg pređašnjeg poređenja sa srpskim domaćinom ne remeti i ne umanjuje izražajnu snagu i značenjske domete paradoksa sa kojim je Češka, kao domaćin i predsedavajući EU, dočekala američkog predsednika bez briselskog znamenja ispred svog najčuvenijeg, monumentalnog i rezidencijalnog zdanja.

Nije nikakva tajna da češki predsednik Vaclav Klaus ne spada u red evrofanatičnih državnika, te da revnosno gaji i dosledno javno ispoljava umerenu rezervu prema mnogim propisima, odlukama i planovima glomazne briselske evrobirokratije. Za to mnogoljudno telo i taj džinovski aparat sve se više govori da su otuđeni od nacionalnih interesa matičnih država članica, naročito onih novoprimljenih. Ne izostaju, međutim, ni javna, zvanična i poluzvanična gunđanja koja, s vremena na vreme, dolaze i od tzv. starih članica.

Svojevrsni je paradoks i činjenica što iz samog striktno omeđenog dvorišta EU dopiru glasniji, oštriji i podozriviji glasovi o njegovom stanju i uređenju nego iz Srbije, u kojoj politička pseudoelita na vlasti i znatan deo opozicije horski, kao u transu prizivanja, ili izgovaranja spasonosne ideološke mantre, ponavljaju bez daha i predaha:

„Evropa nema alternativu“!

II 

Paradoksom koji je zapretio da preraste u skandal simbolično je obeležen i početak češkog predsedavanja EU, kada je David Černi, u zdanju Saveta Evrope u Briselu, na početku ove godine, postavio umetničku instalaciju „Entropa“. Češki pop-art stvaralac je na šesnaest kvadratnih metara „složio“ razjedinjenu, predrasudama i stereotipima opterećenu Evropu, u kojoj Bugarsku, recimo, predstavlja mreža čučavaca koji svoju sadržinu pretaču jedan u drugi. Rumunija je svedena na „Drakulalend“, Holandija načičkana minaretima, Slovačka kao beživotno truplo obmotana je mađarskom zastavom, Francuska je cela u štrajku, Danska je složena od raznobojnih „lego“ kockica...

Poljsku predstavlja grupa katoličkih sveštenika koji se upinju da postave zastavu duginih boja – simbol gej populacije.

Nemačku simboliše gusta mreža autoputeva koji se na mahove ukrštaju neodoljivo podsećajući na zloglasnu nacističku svastiku.

Od svih članica EU jedino Britanija nije našla mesto u „Entropi“!

I to je, takođe, umetnički legitiman postupak Černog, koji računa sa bezgraničnim poljem slobode izbora u kreativnom transponovanju stvarnosti, ali i nedvosmislena poruka koja, ipak, bitno siromaši i narušava višeslojnost i mnogoznačnost „Entrope“.[2]

Osim što nema zajednički ustav, EU još nije postigla ni konsenzus o višeznačnom karakteru umetnosti. Tako su bugarski zvaničnici hitno pozvali češkog ambasadora u Sofiji na objašnjenje u vezi sa  „krajnje provokativnim i uvredljivim“ predstavljanjem Bugarske u „Entropi“ Černog, koji se, inače, „proslavio“ 1991. farbanjem sovjetskog tenka u ružičastu boju. Sovjeti se tim povodom nisu bunili. Tek se bila raspala ta državna zajednica brojnih naroda sa evroazijskog kontinenta, u kojoj su Rusi bili najmnogoljudniji. Nestala je sovjetska imperija, pa valjda nije ni bilo nikoga ko bi se našao pogođen pink tenkom  Davida Černog. Ni pustio od sebe glas prekora, protesta i nepristajanja.

Ili suzu žalosti, svejedno...

Misao bez paradoksa je kao ljubavnik bez strasti – slikovito je poredio Kjerkjegor.

Tek paradoks, kao iznenadni blesak munje, nakratko osvetli i oživi istorijske aktere i njihove „neobjašnjive postupke“ učini bar razumljivijim za buduće naraštaje.

Savremenici, vični u odgonetanju paradoksalnih zagonetki i gestova, osvrću se prema utabanim stazama pređašnjeg doba kako bi sigurnije koračali drumovima sadašnjosti i preciznije osmatrali puteve pred sobom.

Dodatnu prednost pribavlja im znalačko čitanje istorijskog Kalendara i Topografske karte minulih leta.

Slučaj se, međutim, kao najveći komedijant na svetu, širi i dominira na smešnim stranicama ljudske istorije.

Ali, bez Paradoksa, Kalendara i Topografije istorija bi bila mrtva i nezanimljiva prošlost čiji se događaji, scene, boje, zvuci i mirisi najčešće gube u pustinji organizovanog zaborava i nestaju s lanjskim snegovima.

Stari i „politički nekorektni“ tragovi prošlih vremena iznova se zameću s novim snegovima i službenom istorijom koju, kao po običajnom pravu, pišu pobednici. A neprijatne činjenice i neugodna podsećanja prepuštaju se, bez mnogo premišljanja, nabujalim valovima istorijskih ponornica, koje ostaju bez pouzdanih i čvrstih memorijskih brana i ustava. Samo se, s vremena na vreme, oglasi njihov potmuli huk i opominjujući glas, koje, po pravilu, nadjačava grmljavina sadašnjeg istorijskog trenutka. I prezauzetost današnjim datumom.

Znanje je krhko, a pamćenje još i isprekidano. Spremnost da  zaboravlja ružne događaje i razgoni avete prošlosti, kažu, čoveku znatno olakšava ionako kratki boravak u ovoj dolini suza. Preko mitske Lete, reke smrti i zaborava, brže i bezbednije u podzemni svet prevoze se pokolenja, koja su i svoj prtljag i prtljag prošlosti svojih predaka, ostavila na bespovratnoj strani. Na onoj obali sa koje se trajno otiskuje u kraj i ništavilo.

Prošlost, međutim, ima jedan nepredvidljiv, a nasrtljiv običaj.

Naime, nikad se ne zna kada će se i iza kog ugla isprečiti pred pojedincem, ili celim narodima. Prekorno ih opominjujući, slabe, preplašene i zaboravne, na starozavetnu mudrost, po kojoj nema ničeg novog pod ovom kapom nebeskom.

III 

Granice novonastale države Čehoslovačke odredile su Engleska i Francuska, nakon Prvog rata 1919, u Versaju. U tim granicama ostalo je da živi tri i po miliona Nemaca iz sudetskih oblasti. U svojoj politici temeljne revizije Versaja Hitler je, nakon što su nemačke trupe 12. marta 1938. umarširale u Beč i pripojile Austriju, držeći na dnevnom redu tzv. sudetsko pitanje, otvorio i krizu oko Čehoslovačke. Kriza dostiže vrhunac u prvim danima posle čuvenog kongresa NSDAP od 6. do 12. septembra 1938. Samo tri dana nakon Nirnberga Hitleru u Berhtesgaden na noge dolazi britanski premijer Artur Nevil Čemberlen. A samo četiri dana nakon te posete britanska vlada traži od Praga da preda Hitleru sudetske oblasti!

Sudbina Čehoslovačke, početak njenog ozakonjenog rasparčavanja, komadanja i kasnije okupacije, zapečaćena je 29–30. septembra 1938. na Konferenciji u Minhenu, na kojoj su, osim predstavnika zemlje domaćina, učestvovali i zastupnici Velike Britanije, Francuske i Italije.

Pravi odgovor na pitanje kako veliki i moćni postupaju prema malim državama i njihovim narodima ostavio nam je dr Hubert Masarik, član čehoslovačke delegacije na Konferenciji u Minhenu, u svom iskrenom i hronološki preciznom izveštaju.

Evo kako to izgleda.

Čehoslovačka delegacija dovedena je u Minhen 29. septembra, u tri po podne. Pod policijskom pratnjom je prevezena i smeštena u hotel „Regina“, u kome su odseli i Englezi.

Tek uveče, oko devetnaest, uspeli su da stupe u telefonsku vezu sa jednim savetnikom Forin ofisa koji je kasnije došao u njihovu hotelsku sobu i saopštio im da je konferencija pri kraju, te da su prilike za Čehoslovačku vrlo nepovoljne.

Pred ponoć istog dana dr Masarik i dr Mastni, čehoslovački poslanik u Berlinu, uspeli su da dopru do ser Horasa Vilsona, engleskog eksperta i poverljive ličnosti Čemberlena. On je mirno izneo geografsku kartu i hladnokrvno im pokazao teritorije koje ima da budu okupirane odmah. Dodao je da britanska delegacija odobrava taj plan i upozorio ih da će sami imati posla sa Nemcima ukoliko ga odbiju. Ser Horas Vilson džentlmenski se poverio da će to isto čuti i od Francuza, doduše možda u ljubaznijem tonu.

Na samu konferenciju čehoslovačka delegacija pozvana je tek u pola dva ujutro 30. septembra.

Tu im je Čemberlen saopštio da je sporazum postignut. Zatim je održao kratki govor u kome je naglasio potrebu za trajnim evropskim mirom. Kada je završio govor, izvadio je tekst sporazuma i dao ga dr Mastnom da ga i on pročita.

Za vreme razgovora sa Mastnijem Čemberlen je neprekidno zevao![3]

O tome kako je engleski i evropski mirotvorac dočekan u Londonu, posle Minhena, obaveštava nas pedantni Teodor Kort, nemački otpravnik poslova u britanskoj prestonici, u svom poznatom, opsežnom i verodostojnom izveštaju.

Engleski listovi tvrdili su da nijednom britanskom vojniku, ili državniku, nije priređen takav doček kod kuće kao Čembrlenu, još od vremena Velingtonovog trijumfalnog povratka iz bitke kod Vaterloa.

 Tradicionalno uzdržani Englezi, svedoči Kort, nisu se mogli prepoznati kada je Čemberlen prišao mikrofonu i kada je počeo da maše dokumentom na kome su bili njegov i Hitlerov potpis. Oduševljenje je u tom trenutku kulminiralo, a Čemberlen nije propustio da podvuče kako je iz Nemačke, drugi put za poslednjih šezdeset godina, stigla jedna iskrena poruka o miru![4]

Svojim ličnim prisustvom na toj nesvakidašnjoj svečanosti engleski kraljevski par je, sa balkona, širio optimizam najpouzdanijeg živog garanta evropskog mira i trajne bezbednosti.

Među sudetskim Nemcima bilo je i onih koji su se otvoreno izjašnjavali protiv Hitlerove politike. U redovima nemačkih poslanika u čehoslovačkom parlamentu bilo je čak osam komunista. Sve njih je, posle Minhena, čekala strašna Hitlerova osveta. Znajući to vođa socijaldemokrata u Sudetima Vencel Jakš hitno je odleteo u London da moli za vize kako bi se spasli eksponirani protivnici Trećeg rajha. Nakratko ga je primio lord Ransimen, koji je Jakša utešio prognozom da će lordmer Londona skupljati priloge za sve njih i uveravanjem da će i njegovo, lordovo ime biti među priložnicima!

Nakon tako toplog prijema i razumevanja na koje je naišao među demokratama i saveznicima sa Zapada Jakšu je, kao teškom invalidu, preostalo da uzme šešir, osloni se na svoje štake i... ode.[5]

Tako se za njega i sve prijatelje zapadne demokratije u Čehoslovačkoj, okončao Minhen u Londonu.

IV

Moskvu na pregovore u Minhenu niko nije ni zvao, tako da je Maksim Litvinov, narodni komesar za inostrane poslove, mogao samo iz Moskve da se oglasi i prenese stav da je njegova zemlja spremna da interveniše u odbranu Čehoslovačke. Ali, pod jednim uslovom: da to isto istovremeno učini i Pariz. Na radoznalo pitanje predstavnika sedme sile kako to misli da izvede kada SSSR i Čehoslovačka nemaju zajedničku granicu, Litvinov je lakonski odgovorio da će se „načina naći“.

Čehoslovačku vladu i njen narod, u trenucima najtežih iskušenja, čekala  su gorka razočaranja i u neposrednom susedstvu. Odmah i uz pretnju vojnom silom Poljska od Čehoslovačke traži industrijsku oblast Tešin, zadajući Pragu neočekivani udarac s leđa od „bratskog slovenskog naroda“. Da ni u ovoj dodatnoj nevolji ne bi izostala engleska uloga, britanski ministar spoljnih poslova lord Halifaks, preko poslanika u Pragu, vrši pritisak na čehoslovačku vladu da se kroz redovni diplomatski kanal obaveže na predaju Poljskoj teritorija nastanjenih poljskom većinom. Tako je i Poljska u čehoslovačkoj krizi odigrala još jednu neslavnu, doduše epizodnu ulogu, koja će, ipak, baciti dugačku senku na njen skrušeni profil nevine žrtve ratnih okolnosti.

Naime, Poljska maršala Pilsudskog zaključila je još 1934. sa Nemačkom Adolfa Hitlera sporazum o nenapadanju. Pet godina pre sporazuma Ribentrop–Molotov.

Pilsudski je 1918. došao na čelo poljske države. Njena zapadna granica određena je Versajskim ugovorom iz 1919. i približno je odgovarala granici Poljske iz 1772, odnosno vremenu njene prve podele. Suprotno predlogu lorda Kerzona, engleskog ministra spoljnih poslova, da se istočna granica Poljske povuče kroz Suvalke, Brest-Litovsk i rekom Bug, Pilsudski napada oslabljenu Rusiju, iscrpljenu revolucijom i građanskim ratom. On osvaja i Minsk i Kijev, te uzgred slama i otpor tuđe, ukrajinske borbe za nezavisnost. Tako proklamacija ukrajinske nezavisnosti traje samo tri godine, od 1918. do 1921. Riškim ugovorom iz 1921. utvrđena je poljska istočna granica, koja ide od 150 do 200 kilometara istočno od Buga. Ta teritorija praktično je odsečena od SSSR-a, i kada je 1939. Crvena armija ušla u Poljsku, ona je, de fakto, srušila granicu koju je maršal Pilsudski osvojio osamnaest godina ranije.

No, Pilsudski se nije zadovoljio darovima Versajskog ugovora i osvajanjima na istoku. On je organizovao i nerede u Gornjoj Šleziji, u kojoj je živelo brojno stanovništvo nemačkog porekla, te je i nju, s Katovicama, pripojio Poljskoj. U Austriji je osvojio celu Galiciju. Doduše, slavu njegovih osvajačkih podviga umanjuje činjenica što su se u to vreme i austrougarska i ruska imperija raspadale zbog rata, a Nemačku oslabila njena unutrašnja revolucija.

Poljska se, dakle, posle Nemačke pridružuje 1938. Mađarskoj, kao još jednom pretendentu na teritorijalno komadanje Čehoslovačke. No, čim joj Nemačka ispostavi zahtev za vraćanje osvojene Šlezije, Poljska napušta tu družinu i priklanja se Engleskoj i Francuskoj.

V 

Samo dan nakon ulaska nemačkih trupa u Prag, u Bratislavi je, pod Hitlerovim patronatom, proglašena  Nezavisna Republika Slovačka. Na čelo te kvislinške tvorevine stao je nekadašnji katolički sveštenik, monsinjor Jozef Tiso. Mađarska je anektirala trećinu Slovačke. Nakon pola godine slovački vojnici će, zajedno sa nemačkim snagama, marširati na Poljsku. Dve godine kasnije na SSSR. A osam godina kasnije Tiso će visiti obešen u Bratislavi. Prethodno su ga zarobili vojnici Crvene armije, a čehoslovački predsednik Eduard Beneš odbio je da ga pomiluje.

Mađarska je evropsku krizu oko Sudeta u Čehoslovačkoj doživela kao jedinstvenu i neponovljivu priliku za reviziju Trijanonskog ugovora. U tim nastojanjima nailazila je na podršku tradicionalnog saveznika u Berlinu, kao i na potporu Italije. No, nije se ustručavala da zatraži razumevanje, ali i pomoć od onih koji su presudno uticali na odluke Trijanona. Tako je mađarski poslanik u Londonu predao Englezima notu svoje vlade u kojoj se traži pomoć u rešavanju pitanja mađarskih manjina u Slovačkoj, u vezi sa predstojećim rešenjenjem sudetskog problema.

Suština odgovora koji je Budimpešti ponudio lord Halifaks, britanski ministar spoljnih poslova, sastojala se u uveravanju da Englezi i sami misle na taj problem i u preporuci Mađarima da se uzdrže od konkretnih akcija dok za to ne dođe pravi trenutak. Rasterećena tonova diplomatske etikecije poruka iz Londona bila je nedvosmislena: Mađari samo treba da čekaju i da u pogodnom momentu preduzmu odgovarajuće mere. Budimpešta je tako i postupila. Prvo u Slovačkoj.[6]

Nakon nepune tri godine građani Novog Sada, Srbi, Jevreji i Romi, na najdrastičniji način suočili su se sa Hortijevim „odgovarajućim merama“ u tzv. Novosadskoj raciji iz januara 1942, kada je zverski mučeno, pobijeno, opljačkano i pod dunavski led bačeno hiljadu trista žitelja tog grada!

Stoga pred istraživačima i dalje stoji otvoreno pitanje: ko je svojim samoživim, podmuklim i licemernim ponašanjem znatno doprineo oživljavanju i podsticanju agresivne revizije Trijanonskog ugovora?

VI                                                       

Porazom u Prvom ratu Mađari su izgubili vlast nad oblastima Hrvatske, Slavonije, Srema, Bačke i Banata, koje su pripale novoformiranoj Kraljevini SHS. U tim pokrajinama živelo je oko pola miliona Mađara, pomešanih sa Srbima, Nemcima i Rumunima.

Vrhovna komanda saveznika, ratnih pobednika, naredila je vladi grofa Karoljija 20. marta 1919. da povuče mađarske trupe iz Transilvanije i da tu oblast preda na upravljanje Bukureštu. Odgovarajući negativno na zahtev pobednika, Karoljijeva građanska vlada dobrovoljno je sišla sa vlasti, a već sutradan u Budimpešti je proklamovana sovjetska republika na čelu sa Belom Kunom. Ni mađarsko plemstvo ni buržoazija ni oficirski kadar nisu se protivili tom činu. Računali su na to da će boljševička vlast u Moskvi priznati Budimpeštu za svoju saveznicu, uzeti je pod zaštitu i pomoći joj da povrati svoje izgubljene teritorije.

Zauzeta svojim domaćim nevoljama vlast u Moskvi nije ni pokušala da spreči trupe Antante, među kojima su rumunske bile najbrojnije, da 4. avgusta 1919. uđu u Budimpeštu i posle četiri i po meseca njenog trajanja sruše „crvenu vlast“ samoproklamovane sovjetske republike.

Nezavisna mađarska država, u današnjim granicama, nastala je 4. juna 1920. potpisivanjem Ugovora o miru između Antante i pobeđene Austrougarske. Ugovor je potpisan u Trijanonu, naknadno izgrađenom dvorcu za zabavu, na samom rubu Versajskog parka. Relaksaciona namena trijanonskog zamka simbolično je upućivala i na drugorazredni značaj koji su saveznici pridavali poraženoj Dvojnoj monarhiji, sa sedištima u Beču i Budimpešti.

Za glavnog neprijatelja i dostojnog protivnika predviđen je Versaj, simbol francuske moći, slave i njenog međunarodnog prestiža, kao najpodesnije mesto na kome će Berlin 28. juna 1919, na Vidovdan, i zvanično priznati krivicu za otpočinjanje rata, položiti oružje, potpisati Ugovor o miru i obavezati se na ispunjavanje svih obaveza preuzetih iz njega.

Velelepna građevina Luja XIV, osim aristokratskog sjaja i autokratskog pečata njenog graditelja, bila je i nemi svedok najznačajnijih svetskih odluka donetih u svečanoj tišini njenih salona, a nakon grmljavine topova i bezbroj izginulih na brojnim poprištima krvave evropske istorije. I ne samo evropske.

Tu su, u raskošne odaje Versaja, dovedeni Englezi 1783. da potpišu mirovni ugovor sa SAD-om, po završetku američkog rata za nezavisnost. Rat je počeo u aprilu 1775. borbama američkih kolonista za nezavisnost, kod Leksingtona i Konkorda. „Deklaracija nezavisnosti“ usvojena je 4. jula u Filadelfiji, u zgradi nazvanoj Independence Hall. Za nju je glasalo 56 predstavnika 13 britanskih kolonija u Severnoj Americi, a datum njenog usvajanja slavi se i danas kao Dan nezavisnosti SAD-a.

 Engleski kralj DŽordž II proglasio je, međutim, američke borce za nezavisnost pobunjenicima. Unajmio je dvadeset hiljada nemačkih plaćenika da se nemilosrdno obračunaju sa njima. Nakon osam godina okončan je američki rat za nezavisnost, britanskim priznanjem SAD-a u Versaju kao slobodne, suverene i nezavisne države.

„Kad bi Versaj progovorio“, naslov je čuvenog filma Aleksandra Žorža Gitrija, francuskog pisca, reditelja i glumca ruskog porekla, poznatijeg po imenu Saša Gitri. Zaista, kad bi Versaj progovorio, tada bi nam, kao u nekom grandioznom panoptikumu, približio prizore pruskih i nemačkih oficira i vojnika koji su ga okupirali i pretvorili u svoju spavaonicu nakon pobede nad Francuzima.

Dočarao bi nam i užurbane pripreme za svečano proglašenje Drugog rajha od 18. januara 1871. Ceremoniju krunisanja Viljema II u Versaju za cara ujedinjene Nemačke, nakon pobede u francusko-pruskom ratu, kojoj je prethodio teški poraz francuske vojske pod komandom cara Napoleona III, u bici kod Sedana. Podsetio bi na predaju bogatih francuskih pokrajina Alzasa i Lorena, u kojima je živela nemačka nacionalna manjina.

Osvežio pamćenje Francuza i njihovu želju za istorijskim revanšom. Za krunisanjem pobede na istom onom mestu, u Versaju, gde su bili prinuđeni na kapitulaciju i priznanje poraza. Na to će čekati skoro pola veka. Sve do 1919. i zvaničnog priznanja Nemačke da je poražena u Prvom svetskom ratu i njenog pristanka na sve uslove mira, koje će joj diktirati ondašnja međunarodna zajednica, predvođena  Engleskom i Francuskom.

VII                                        

Mesec dana po ulasku nacističkih trupa u Prag, aprila 1939, italijanski fašisti Benita Musolinija okupirali su Albaniju i srušili njenu monarhiju. Kralj Zogu bio je prinuđen da beži iz države čija nezavisnost nije stigla da navrši ni doba ljudskog punoletstva, sa tek rođenim sinom, koji je kraće od dve nedelje bio prestolonaslednik.

Službeni progon Jevreja iz Italije uveliko se odvijao nakon donošenja Deklaracije o rasama iz jula 1938, dok je ustaškim emigrantima Ante Pavelića Rim pružao sigurno utočište.

Zvanični Berlin suzdržavao se od aktivnog i otvorenog mešanja u hrvatsko pitanje u Jugoslaviji sve do pada Stojadinovićeve vlade početkom 1939. Tek tada dolazi do nagle promene nemačkog kursa prema unutrašnjim prilikama u Jugoslaviji. Nemački poslanik u Beogradu Fon Heren uputio je u Berlin sedmog marta iste godine poduži politički izveštaj u kome predlaže pomoć hrvatskim ambicijima i zadobijanje njihovog prijateljstva. Svoj predlog on podupire procenom da su srpska levica i srpski opozicioni krugovi u neprijateljskom stavu prema Nemačkoj.

Iz Beograda je Fon Heren poručivao Berlinu da se jaka i stabilna jugoslovenska država mogla očuvati samo u autoritativnom režimu, oslonjenom na srpskoj supremaciji, što je Milan Stojadinović pokušao i da ostvari. Promena vlade, procenjivao je Fon Heren, značila je i napuštanje takvog pristupa i prelaz na „demokratske“ metode i kompromise, što je odgovaralo hrvatskim federalistima i srpskim krugovima na levici. Sve to vodilo je ka neizbežnom slabljenju državnog autoriteta. Zato je, beleži Heren, kucnuo čas da se „revidira stav u pitanju hrvatskom“. Bespredmetan je postao strah Nemačke da će dovesti u opasnost autoritarni režim u Jugoslaviji ako otvoreno stane na stranu Hrvata. Polaznu tačku za saradnju Nemačke sa Hrvatima, navodi on, valja tražiti u geopolitičkoj pripadnosti Hrvata nemačkoj kulturi, ali i u opasnosti koja za njih dolazi iz Italije.

„Nova situacija nastala padom Stojadinovića povratila nam je slobodu akcije, te možemo iskoristiti te povoljne uslove za zadobijanje prijateljstva hrvatskog“, zaključuje Fon Heren i završava svoj izveštaj preporukom nemačkoj štampi da ubuduće napusti suzdržan stav prema hrvatskom pitanju i potencira pravo naroda na samoopredeljenje.[7]

Na ovom mestu, u Herenovom izveštaju Berlinu, već je utisnut nemački sertifikat za buduću nakaznu kvislinšku tvorevinu NDH, u čijim će logorima smrti, poput Jasenovca, čak i prema nemačkim izvorima, stradati oko 750.000 Srba, Jevreja i Roma!

Tu je, na posredan način, nagovešten i onaj poziv za mobilizaciju kojem se odazvalo 3.895 ustaških dobrovoljaca, svrstanih u Hrvatsku regimentu, pod komandom pukovnika Ivana Markulja. Svečanu smotru i ispraćaj Regimente u ratni pohod na Moskvu i Staljingrad izvršio je poglavnik NDH lično, 16. jula 1941, u Gorici i Turopolju. Dakle, za manje od jednog meseca Pavelićeve snage su, na kopnu, na moru i u vazduhu, operativno uključene u Hitlerovu invaziju na SSSR, nazvanu operacijom Barbarosa.

VIII                                                       

NDH, kao istorijsko čudovište, po rođenju je, doduše, prigrlio Musolini, da bi ga potom i Hitler usvojio i odgajao, a sve radi jačanja nemačkog uticaja i germanske ekspanzije. Na tom putu, kao prepreka, stajala mu je i Kraljevina Jugoslavija, koju je, uostalom, kao i Čehoslovačku, smatrao veštačkom versajskom tvorevinom.

 Zato je državu Južnih Slovena trebalo iznutra oslabiti i pokoriti, kao i njene saveznike okupljene u Maloj antanti, koju su nazivali i sistemom francuskih saveza. Osim Jugoslavije u tom savezu nalazile su se još Čehoslovačka i Rumunija. Kada ih je, konačno, okupacijom i rasparčavanjem Kraljevine Jugoslavije i porazio, Hitler je generalu Kalafatoviću i jugoslovenskim predstavnicima za potpisivanje kapitulacije simbolično odredio zgradu nekadašnjeg čehoslovačkog i sadašnjeg češkog poslanstva, u Ulici kralja Aleksandra u Beogradu, gde je svojevremeno potpisan ugovor o stvaranju Male antante. Hitler je tim činom i ritualno opisao krug od nepoželjnog rođenja pa do uništenja svojih protivnika iz Male antante.

 Pre toga, u skoro mističnom i okultnom zanosu, nagurao je francuske predstavnike juna 1940, kao političke staratelje Male antante, u onaj tesni vagon na sporednom koloseku u Kompijenju – da potpišu kapitulaciju. Dakle, u isti onaj železnički spomen-vagon u Pikardiji, pokrajini na severu Francuske, na samoj granici sa Nemačkom, u kome su Nemci 18. novembra 1918. u 11 časova potpisali kapitulaciju, čime je ozvaničen kraj Prvog svetskog rata. Izašla iz tog rata kao gubitnica, Nemačka je, pod nacističkim vođstvom Hitlera, ovako režiranim činom francuske kapitulacije, htela da i na simboličan način, trijumfalno i osvetnički, obeleži preokret i zapečati svoj trijumf. 

Na kraju krajeva, i Hitler, uostalom kao i brojni njegovi nemački savremenici, ali i nemali broj stranih istomišljenika, smatrali su ishod i rezultate Prvog rata ne samo nepravednim i nepravičnim, već i generatorom svih nesuglasica, trvenja i podela u Evropi. Zato su i kanili da naprave Novu Evropu, koja je trebalo da se digne nakon potpunog razaranja temelja Stare. I čijim se kontinentalnim dvorištem, kako je otvoreno zagovarao vođa Trećeg rajha, neće upravljati sa nekog Ostrva, ili sa udaljenih azijatskih granica.

Dva atentata počinjena u jednoj godini između dva svetska rata, otkrila su dve neuralgične tačke i nagovestila buduća žarišta krize na evropskom kontinentu. Ubistva austrijskog kancelara Engelberta Dolfusa i jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića, takođe su nedvosmisleno promovisala predstojeći, nasilni kurs u menjanju zatečenog stanja i upotrebu sile u rešavanju predstojećih sporova. Ta smaknuća ogolila su i totalitarnu prirodu, kao i militantni karakter fašizma i nacizma. I na najdrastičniji način opomenule tzv. zapadne demokratije s kakvim će tek ideološkim agresivnim i militantno nastrojenim snagama, rođenim u srcu Evrope, imati da se nose, pregovaraju i odmeravaju.

IX                                                                               

Bio je to startni signal za predstojeće nasilne obračune na evropskom kontinentu. Bili su to, ujedno, i prvi smrtonosni pucnji u versajske granice Evrope.

Zlokobni nagoveštaj njihovog kasnijeg, brutalnog prekrajanja.

Prvo u onom patrljku od države, preostalom od raspada velike Austrougarske monarhije, sa sedištem u Beču.

 Zatim i u Maloj antanti, u kojoj je Jugoslavija igrala glavnu ulogu, kao novonastala država. Versajska tvorevina, kojoj su Srbi (pre)dali pobednički oreol i kredibilitet. Za tu tvorevinu Srbi su položili najviše žrtava među saveznicima u Prvom ratu. Skoro jednu trećinu biološki reproduktivnog stanovništva, ili milion i dvesta pedeset hiljada mrtvih i oko sedamsto hiljada ranjenih. Da bi se, na kraju, u nazivu Jugoslavije kao zajedničke države tri slovenska naroda, odrekli čak i svoga imena.

Dolfusa, vođu austrofašista pod snažnim Musolinijevim uticajem, ubili su 25. jula 1934. austrijski nacisti, kao velikog protivnika pripajanja Austrije Nemačkoj. Prema sugestijama svog mentora iz Italije, Dolfus je prethodno uništio levičarsku opoziciju u Austriji, smenio rukovodstvo Radničke komore, pohapsio prvake Saveza odbrane iz Socijaldemokratske partije, raspustio parlament i proglasio uvođenje jednopartijskog režima (Hrišćansko-socijalne stranke) po fašističkom obrascu.

Dolfusovim smaknućem tek ustoličenom Hitleru bila su poluotškrinuta vrata za tzv. Anšlus. No, on će strpljivo sačekati pogodan momenat da oslabi odlučno protivljenje Engleza, Francuza i Italijana tom činu, učvrsti savezništvo sa Musolinijem i onda, u paketu, u istoj, 1938. godini, Nemačkoj pripoji celu Austriju, a nešto kasnije i sudetsku oblast u Čehoslovačkoj.

Pripajanju Austrije državnoj teritoriji Nemačke prethodio je jedan sugestivni diplomatski razgovor u Berlinu vođen između Adolfa Hitlera i sera DŽona Sajmona, engleskog ministra inostranih poslova. Dijalog je zabeležen 1935, dakle godinu dana po ubistvu kancelara Dolfusa, a objavljen je tek 1997. U tom razgovoru ser Sajmon saopštava vođi Trećeg rajha da :

„Vlada Njegovog Veličanstva ne može biti uznemirena oko Austrije na isti način, kao, na primer, oko Belgije, to jest zemlje koja se nalazi u najbližem susedstvu s Velikom Britanijom.“[8]

Hitleru je to bilo sasvim dovoljno i  preostalo mu je da oduševljeno zahvali britanskoj vladi i na svim drugim „lojalnim naporima“ koje je ona velikodušno preduzela u odnosu na Nemačku.

X                                                     

Politika kralja Aleksandra realno je sagledavala opasnosti na granicama Jugoslavije. Osim mađarskih revizionističkih pretenzija prema Dunavskoj banovini, stalno se suočavala i sa agresivnim italijanskim težnjama na celoj dalmatinskoj obali. Tako je i njen sused Austrija, kao nezvanični Musolinijev protektorat, predstavljala veću opasnost po Kraljevinu od Beča koji bi bio pripojen Berlinu.

Zato je kralj Aleksandar, samo desetak dana pre dolaska u Marselj, odbio da se pridruži Londonu, Parizu i Rimu u njihovom protivljenju Anšlusu i potpiše, u Ženevi, sa njima zajedničku deklaraciju.                      

Kralj Aleksandar odazvao se pozivu da poseti Francusku, nameran da svojim „starim prijateljima i ratnim saveznicima“ predloži približavanje i učvršćivanje veza, u prvom redu između Francuske i Nemačke. Tada bi pred savezom Francuska–Nemačka–Jugoslavija naglo opali iredentistički apetiti Italije. Ublaženo bi bilo i neprijateljstvo njene štićenice Austrije. Potkresane revizionističke ambicije Mađarske, tradicionalno zagledane u Berlin i Rim. Jugoslovenski monarh je, u to nema sumnje, takvom kombinacijom nameravao da otkloni stalnu opasnost sa svojih granica.[9]

 Aleksandrov domaćin, ministar inostranih poslova Luj Bartu, imao je, međutim, sasvim drugačije kombinacije sa jugoslovenskim kraljem. Pošto nije uspeo da ga zadobije za svoje planove u vezi sa Anšlusom, on je nameravao da ga izoluje i, eventualno, pokoleba „rezervnim glasom“. Zato se, odmah posle Aleksandrove posete, Pariz spremao da dočeka rumunskog kralja Karolja, predstavnika druge članice Male antante. Poseta je bila zakazana u istom mesecu, oktobru 1934, samo nekoliko dana nakon predviđenog povratka kralja Aleksandra u Jugoslaviju.

Pre puta u Francusku kralj sa kraljicom Marijom odlazi u Sofiju, gde sa Bugarskom cara Borisa III produbljuje prijateljske odnose. Tim mudrim diplomatskim manevrom on se obezbeđuje od moguće promene političkog kursa Bukurešta i, istovremeno, amortizuje francuske pritiske u vezi sa promenom jugoslovenskog stava prema Anšlusu. Na taj način dobija i odrešene ruke prema Rimu.

Opozicija kod kuće, u Francuskoj, i moćni protivnici na strani imali su, opet, svoje kombinacije i sa francuskim ministrom domaćinom, i sa kraljem Aleksandrom. Rezultanta svih tih kombinacija naglo je i drakonski odjeknula 9. oktobra 1934. u Marselju, s hicima profesionalnog ubice, bugarskog atentatora Vlade Georgijeva „Černozemskog“, u saradnji sa ustašama, prebačenim za tu priliku iz Italije.[10]

U atentatu su smrtno stradali i kralj Aleksandar, ali i njegov domaćin Luj Bartu, koji nije uspeo da završi svoje životno delo čvrstog zaokruživanja Nemačke francuskim saveznicima.

Poseta rumunskog kralja Francuskoj odmah je odložena. Naravno, ne zbog bezbednosnih razloga, već zato što je izgubila politički rezon.

Moskva je, međutim, izgubila jednog pouzdanog saveznika u Bartuu, koji je prvi na Zapadu smogao hrabrosti da je javno nazove prijateljem i da odlučno pogura njen prijem u Društvo naroda, koji se zbio tek 1934.

Ubistvom kralja Aleksandra u Marselju SSSR se, ipak, nije otarasio jednog doslednog oponenta na Balkanu i u Evropi, kome je, pri stvaranju u Versaju, dodeljena rizična uloga graničnika pred širenjem komunizma iz Moskve. Nastavljajući Aleksandrov prvobitni spoljnjopolitički zadatak, Jugoslavija je sve do 1940. odbijala da uspostavi zvanične diplomatske odnose sa Moskvom.

XI                                           

Zvanični Beograd je, na drugoj strani, pružao i utočište i gostoprimstvo mnogim političkim emigrantima iz SSSR-a koji su sa otvorenim neprijateljstvom gledali na režim u Moskvi.

Sedište zagranične Ruske pravoslavne crkve od 1921. nalazilo se u Sremskim Karlovcima. Na njenom čelu bio je mitropolit kijevski i galički Antonije (Hrapovicki). U Karlovcima je održan i Prvi ruski crkveni sabor izvan granica matične države. Zbog otvorene podrške obnovi monarhije pod Romanovima odnos tog otcepljenog krila RPC prema patrijaršiji u Moskvi bio je nepomirljiv.

Mitropolit Antonije do smrti je bogoslužio i činodejstvovao u Srbiji, gde je i sahranjen 1936, u kripti Iverske kapele u Beogradu.

U Beogradu je 1928. u Ruskoj crkvi sahranjen i poslednji glavnokomandujući Ruske armije, tzv. belogardejaca, general-lajtant Petar Nikolajevič Vrangler. Na sahrani „crnog barona bele armije“, kako su Vranglera nazivali oni koji mu ni mrtvom nisu opraštali povlačenje i evakuaciju sa Krima, opelo su služili patrijarh srpski Dimitrije i mitropolit Antonije (Hrapovicki). Sahrana je obavljena uz najviše vojne i državne počasti, a lični izaslanik kralja Aleksandra bio je general Hadžić.

Na emigrantskom talasu iz Rusije u Srbiju i Beograd su došli brojni stručnjaci, lekari, arhitekte, profesori, inženjeri, slikari... koji su za kratko vreme udahnuli pravi kulturni i civilizacijski polet i preporod zemlji desetkovanoj Balkanskim ratovima i Prvim svetskim ratom. Njihov puni doprinos kulturnom i tehnološkom razvoju srpskog društva još nije u potpunosti ni istražen ni sagledan.[11]

Iz boljševizirane Moskve se, međutim, na režim kralja Aleksandra, gledalo s dodatnim neprijateljstvom i po formuli po kojoj prijatelj mog neprijatelja postaje moj neprijatelj.

Za zvaničan datum svog osnivanja istorija KPJ uzima 20. april 1919, kada je na Kongresu u Beogradu izvršeno ujedinjenje jugoslovenskih socijaldemokrata u jednu političku zajednicu. Na tom kongresu, međutim, nije stvorena Komunistička partija. Ona je stvorena godinu dana docnije u Vukovaru, na kongresu koji su obeležili pritisci, ucene, brojne neregularnosti i fizičke pretnje.

Evo kako je istorijski Kongres u Vukovaru opisao njegov učesnik dr Živko Topalović, koji će kasnije, kao politički emigrant, obavljati dužnost generalnog sekretara Socijalističke internacionale, sa sedištem u Londonu:

„Kongres je zasedao u jednom velikom hotelu. Sopstvenik hotela, mađarski grof, poklonio ga je mesnoj radničkoj organizaciji. Ta organizacija bila je skroz mađarsko-komunistička. Ona je organizovala službu oko Kongresa i držala delegate ne samo pod nadzorom već i pod terorom.

Na Kongres je došlo mnoštvo novih i nepoznatih ljudi... Intervenisala je čak i policija i zahtevala da u parteru sale mogu biti prisutni samo delegati. Pre verifikacije punomoćja nije se, međutim, saznalo ko je delegat.

Ceo Kongres protekao je potom u buci i larmi, u psovkama i pretnjama i pravom neredu koji se iz hotelske sale prenosio u hotelske sobe i na ulicu. Protivnici komunista bili su izloženi na ulici najgorim pogrdama i pretnjama. Života Milojković, docnije komunistički poslanik i policijski agent, sastavio je terorističku bandu koja je otvoreno govorila da protivnici komunista neće izneti živu glavu iz Vukovara. Svako ko bi smetao uspehu Kongresa biće ubijen...

Vodećim komunistima bilo je stalo do toga da se Kongres u redu završi, da većina izglasa pretvaranje Socijalističke partije u Komunističku, usvoji njen potpuno novi program i statut i izabere čisto komunističku upravu.“[12]

Možda je od Topalovića živopisniju reakciju na Kongres KPJ u Vukovaru ponudio jedino Dragiša Lapčević. Naime, on ga je napustio – bez reči.

Nasilna boljševizacija socijaldemokratske levice u Jugoslaviji pre i posle Vukovarskog kongresa iz 1920, njeno striktno programsko usmeravanje i finansiranje, masovne likvidacije  komunističkih kadrova u Moskvi između dva rata, favorizovanje jedne misteriozne ličnosti čije zagonetno poreklo i do danas budi sumnje i raspaljuje maštu istraživača, optužbe za srpski hegemonizam u Jugoslaviji kao tamnici naroda... samo su neki od mogućih odgovora Kremlja na neskriveni antagonistički stav Beograda prema postojbini boljševizma.

Kratko približavanje jugoslovenskih komunista i hrvatskih ustaša u međuratnom periodu izvedeno je na njihovoj zajedničkoj oceni da je monarhistički režim u Beogradu simbol srpskog hegemonizma. Podrivanje državnih temelja Kraljevine bio im je zajednički cilj, samo sa različitom motivacijom. Prvi su nameravali da se dočepaju vlasti i onda da menjaju društveno uređenje zemlje. Drugi su hteli nezavisnu hrvatsku državu, etnički očišćenju od Srba. Ovim potonjim šansa se ukazala s nemačkim napadom na Jugoslaviju, a ovi prvi mirno su pratili razvoj događaja do Hitlerovog napada na SSSR.

U godini ubistva kralja Aleksandra, u Lepoglavi je 1934. osnovana tzv. Zajednica političkih osuđenika. Nju su sačinjavali komunistički i ustaški kažnjenici, koji su sklopili i ugovor o saradnji. U ime komunističke strane, nakon godinu dana u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, Sporazum je potpisao Moša Pijade,[13] potonji predsednik Skupštine FNRJ. Ustašku stranu zastupao je Milo Budak, ratni zločinac i doglavnik Ante Pavelića. U tom sporazumu se, u članu 2, između ostalog, navodi i da vođstvo KPJ „...priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma...“[14]

Čuveni komunistički Kongres održan u Drezdenu od 5. do 16. novembra 1928. nije ni predviđao postojanje Srbije nakon raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja komunističke revolucije.

Kao zanimljiv dokument pažnju privlači i jedna naslovna strana „Proletera“, zvaničnog organa CK KPJ. Naime, u broju od 28. decembra 1932. to glasilo pozdravilo je ustaški pokret pobunjenih ličkih i dalmatinskih seljaka. Stavljajući se bez ostatka na njihovu stranu jugoslovenski komunisti samo su nastavili da zagovaraju razbijanje Kraljevine kao veštačke tvorevine.

Vremenom je saradnja između jugoslovenskih komunista i hrvatskih ustaša raskinuta, a dve su strane postale nepomirljivi protivnici u borbi za nasleđivanje vlasti nad vojno poraženom i teritorijalno rasparčanom monarhijom.

XII                                                        

Osim što se zacario, i Boris III je 1935. godine učvrstio svoju diktaturu i kao predstavnik nemačke dinastije Saks–Koburg–Gota doveo Bugarsku do ratnog savezništva sa Hitlerom u Drugom ratu. Bugarska je, uostalom, i u Prvom ratu bila na strani Berlina. Odmah po povratku iz prestonice Trećeg rajha, gde je imao vrlo neprijatne i burne razgovore sa Hitlerom, Boris je naprasno preminuo, na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1943. Sumnja u njegovo trovanje u Berlinu ni do danas nije otklonjena, a bugarski istoričari kao razlog Hitlerove odmazde navode protivljenje cara Borisa da se u maju iste godine otpremi i poslednja, malobrojna grupa preostalih Jevreja iz Bugarske u koncentracione logore.

 Boris III je, čudom neviđenim, 1925. preživeo atentat kada je na njega bačena bomba u Sofijskoj crkvi. Tada je, za vreme opela, život izgubilo 128 ljudi.

Istorijska amplituda u životu krunisanih evropskih glava kreće se od tragičnog i uzvišenog do komičnog i karikaturalnog. Musolini se, recimo, neprestano i zajedljivo podsmevao upadljivoj razlici u visini između onižeg kralja Vitorija Emanuela III i stasom kršne kraljice Jelene, kćerke crnogorskog kralja Nikole, posprdno nazivajući krunisanog vladara Italije „mezza cartuccia“ – pola metka.

No, slučaj hrvatskog kralja Tomislava Drugog zaista nema premca u istorijskom poglavlju o operetskom i cirkuskom krunisanju. I tu će vidnu i zapaženu ulogu odigrati jedan Italijan, vojvoda Emon od Savoje–Aoste, koga je ustaški poglavnik Ante Pavelić odredio za naslednika hrvatske krune, odmah po proglašenju kvislinške NDH. Elem, u maju 1941. italijanskog vojvodu i nesuđenog kralja Hrvatske iz podmornice su iskrcali na jadransku obalu, predstavljajući ga kao značajno postignuće i trofej nove ustaške vlasti. Razvlačili su ga i pokazivali po mračnim vinskim podrumima, dok iz Berlina nije stigao energičan ultimatum da se momentalno prekine sa tim „kraljevskim cirkusištem“.

Posle samo pet dana „kraljevanja“ nesuđena krunisana glava te kriminalne  države, vratila se odakle je i došla, a da čestito nije ni upoznala Zagreb, glavni grad svog „kraljevstva“ i nesuđenu prestonicu svoga stolovanja. Povrnuo se, dakle, vojvoda Emon od Savoje–Aoste bez krune na glavi, ali sa glavom na ramenima. I to je bio već neki dobitak u vremenu u kome su krunisane glave letele s prestola kao preplašene ptice s pokislih krovova  evropskih metropola.

XIII                                                  

Regent Aleksandar bio je meta atentatora i u Beogradu kada se 29. juna 1921. vraćao iz Narodne skupštine, posle zakletve položene na Ustav. Na njegov automobil bombu je bacio Spasoje Stejić, molerski radnik iz Novog Sada, pripadnik Komunističke partije. Pošto bomba nije pogodila njegova kola, Aleksandar je ostao nepovređen, ali su ranjeni desetorica građana i vojnika.

Nedugo zatim na železničkoj stanici u Delnicama mladi radnik Alija Alijagić, član beogradskog omladinskog ogranka KPJ, rodom iz BiH, usmrtio je tek penzionisanog ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića, tvorca „Obznane“.

Stejić i Alijagić osuđeni su na smrt, a Skupština je, reagujući na te terorističke akte, po hitnom postupku, 2. avgusta 1921. izglasala Zakon o zaštiti države. Tim zakonom komunistička delatnost oglašena je za zločin, uz pretnju kaznom do 20 godina robije, pa i smrću.

Atentat na regenta Aleksandra u Beogradu vremenski se podudario sa Kongresom Treće internacionale u Moskvi. Sima Marković, koji je predvodio delegaciju KPJ, saznavši za tu vest, odmah je pomislio da je to gnusna provokacija režima protiv Partije. I da nije slučajno odabran trenutak nakon regentovog potpisivanja Ustava, kojim je prestajalo važenje „Obznane“. Uverio se, međutim, vrlo brzo, još tu u Moskvi, da to nije provokacija režima i da je atentator Spasoje Stejić čestiti proleterski borac, kako ga je nazvao Marković. Ubrzo su i Sima Marković i Filip Filipović i Kosta Novaković i mnogi drugi tamnovali u jugoslovenskim zatvorima.[15]

U brojnim nastojanjima da se obnovi komunistički pokret u Jugoslaviji njima su stizali pozivi iz Moskve. Tamo su, međutim, odmah po dolasku zatvarani, suđeni zbog neuspeha i streljani kao izdajnici. Uostalom, kao i brojni drugi komunistički rukovodioci koji su nestali u zloglasnim moskovskim čistkama.[16]

 Jugoslovenski režim pod kraljem Aleksandrom zaveo je pravu diktaturu na Badnji dan, 6. januara 1929, posle ubistva u Narodnoj skupštini Stjepana Radića, vođe Hrvatske seljačke stranke.

Ono što nije pošlo za rukom komunistima u Beogradu, uspeli su da izvedu ustaški i bugarski teroristi u Marselju nakon 13 godina.

Imena bugarskog izvršioca i ustaških organizatora atentata na kralja Aleksandra nisu od presudnog značaja za sagledavanje pune političke pozadine tragičnog događaja u Marselju. Navođenje detalja istrage i svih naknadnih saznanja – takođe. Uostalom, praksa zavere predstavlja glomazan i dobro podmazan mehanizam, sklopljen od mnoštva delova koji se savršeno uklapaju i besprekorno funkcionišu, a da prethodno i ne moraju da znaju jedan za drugog.[17]

Zato je presudan značaj nalogodavca i zato i danas stoji otvoreno pitanje zašto je knez Pavle, kao naslednik kralja Aleksandra, dopustio da se u Ženevi, pred Društvom naroda, nikada ne pomene ime Benita Musolinija u vezi sa političkim atentatom u Marselju.

Kao što otvorenim stoji i pitanje zbog čega je bivši francuski ambasador u Berlinu Fransoa Ponse energično odbio, u nekoliko mahova, Hitlerove otvorene ponude da mu prikaže dokumentarne snimke atentata do kojih je došla nemačka strana. Prema Ponseovim navodima, Hitler je sa najbližim saradnicima dugo gledao i proučavao tu prvorazrednu vizuelnu građu, iako su francuske vlasti najveći deo tog filmskog materijala zaplenile. „Njih je“, beleži Ponse, „iznenadila osrednjost prijema suverena, zapanjila slabost službe bezbednosti, a naročito bezglavost, gužva i potpuna panika koje su zavladale masom i predstavnicima vlasti posle atentata.“ [18]

Hitler i njegovi propagandisti, među kojima je prednjačio dr Jozef Gebels, bili su neprikosnoveni majstori inscenacije i dobro su znali kako se sabotažom iznutra organizuju slabosti i propusti službi bezbednosti, te proizvodi „bezglavost, gužva i potpuna panika koje su zavladale masom i predstavnicima vlasti“...

Uglavnom, ono što je Hitler hteo da prikaže francuskom ambasadoru u Berlinu bio je najočigledniji dokaz odgovornosti  i francuske države, kao domaćina, za ubistvo kralja Aleksandra. Pariz, međutim, nije poslao svog ambasadora u Berlin da se tamo suočava sa zapanjujućim slabostima francuske države i naglim krunjenjem njenog međunarodnog autoriteta, koji se, nakon atentata u Marselju, ionako ni pred kim više nisu mogli skrivati.

I konačno, otvorenim stoji i pitanje kojim se to višim interesima rukovodio Entoni Idn, engleski ministar inostranih poslova, podržan od francuskog kolege i delegata Italije u Ženevi, kada je u najvišem međunarodnom telu  preporučio da se ime Benita Musolinija ne uzima u usta povodom fizičkog smaknuća kralja Aleksandra.

XIV                                                      

Nisu prošla ni tri meseca od atentata u Marselju, a Musolini decembra 1934. u Montreu saziva međunarodni kongres fašističkih partija, na kome ravnopravno učestvuju predstavnici šesnaest evropskih zemalja. Kao rodonačelnik prve fašističke države u Evropi, koji je 1922. postao premijer Italije, a već 1925. zaveo otvorenu političku diktaturu, Duče je maštao i o pravoj fašističkoj Internacionali. Koraci koje je preduzimao u tom pravcu ukazivali su na njegovu rešenost i odlučnost. Odmah je počeo tajno da naoružava Nemačku i Bugarsku, kao i zemlje koje su nastale raspadom austrougarske imperije.

Fašizam italijanskog tipa, onako kako ga je sam Musolini definisao, stavljao je akcenat na državu, iznad Boga, nacije, demokratije, ljudskih prava... „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“, grmeo je Duče u hiperetatističkom programskom načelu svoje politike.[19]

U nastojanju da prevlada versajski sistem Hitlerov nacizam akcenat je postavio na superiornost germanske rase i nemačke nacije, proklamujući pravo prolivanja krvi drugih zarad usrećivanja svog naroda. Brojni aspekti nacističke doktrine, međutim, zasnovani su na ideji svojstvenoj nemačkoj klasičnoj filozofiji i shvatanjima Fridriha Engelsa o neistoričnosti određenih naroda. Na to su se sledstveno nadogradile i ideje o rasnoj nadmoći i nacistička uverenja o prirodnoj i etičkoj nejednakosti ljudi.

Za razliku i od fašizma italijanskog tipa i od nemačkog nacizma i rasizma, komunizam širen iz Moskve pretendovao je da proleterski i klasno „usreći“ ceo svet, slabo mareći za cenu kod kuće. Ukazivanje na njegovu totalitarnu strukturu, sve sa gulazima i progonom miliona domaćih neistomišljenika, ipak nije merilo po kome mu se može osporiti antifašistički, antinacistički i antirasistički karakter u svetskoj istoriji. Bar ne bez teških ogrešenja o objektivnu istorijsku nauku. Uostalom, nemerljiv doprinos SSSR-a u slamanju fašizma i nacizma u Evropi, tok i ishod Drugog svetskog rata, uz nebrojene žrtve ruskog i drugih sovjetskih naroda, najproverljiviji su rezultat njegove prave spoljnopolitičke orijentacije.

XV                                                         

Brojni kritičari nikada nisu odustali od ključne primedbe da su Dejvid Lojd DŽordž i Žorž Klemanso, šefovi britanske i francuske vlade,  državne međe u Versaju crtali na brzinu, skrojivši ih nerazumno „u živom mesu Evrope“.

Ako su i bile nerazumne, te granice ipak nisu besmisleno postavljene. Naprotiv. One su nastale s jasnom namerom i preciznim ciljem, kao opredmećenje ideje nekadašnjeg predavača geografije na Univerzitetu u Oksfordu, koga mnogi i danas smatraju za rodonačelnika geopolitike. Reč je, dakako, o ser Halfordu Mekinderu (1861–1947), bivšem direktoru Londonske škole ekonomije i dugogodišnjem članu britanskog parlamenta, koga u vreme zasedanja u Versaju zatičemo u Južnoj Rusiji, na Kavkazu.

 Na vrhuncu njegove političke karijere britansko Ministarstvo spoljnih poslova poslalo ga je 1919. u krajnje delikatnu i složenu misiju visokog komesara, ili ambasadora za Južnu Rusiju. Britanci su tada imali svoje trupe na Kavkazu i pomagali su kontrarevolucionarnim snagama pod komandom generala Denjikina. O tome šta je Mekinder savetovao Denjikina na Kavkazu i na šta je uspeo da ga privoli, nešto kasnije.

Za sada je bitno da je njegova pismena poruka stigla do kartografa u Versaju i da je kod „graničara Starog kontinenta“ primljena kao ideja vodilja i čarobna formula za državnu konfiguraciju posleratne Evrope. Mekinderova poruka je glasila:

„Onaj ko vlada istočnom Evropom, upravlja Središnjom zemljom. Ko vlada Središnjom zemljom, upravlja Svetskim ostrvom, a ko vlada Svetskim ostrvom, upravlja svetom.“[20]

Mekinder je od svetskih lidera u Versaju tražio da se po svaku cenu onemogući težnja Nemačke da osvoji i ovlada istočnom Evropom. Da se Berlinu preseče put ka strateški važnoj Rusiji (Središnjoj zemlji – Heartland) i njenim neiscrpnim prirodnim bogatstvima i zalihama rude, prirodnog gasa i slatke, pijaće vode. Čehoslovačka, Poljska i Jugoslavija zamišljene su i kao pouzdani graničnik teritorijalnom ekspanzionizmu Nemačke i čvrsta brana pred njenom ambicijom da zagospodari Evroazijom (Svetskim ostrvom), pa prema tome i – celim svetom.

Izlazeći iz Prvog rata i potpisujući u Brest-Litovsku 1918. mir sa Nemačkom, Lenjin je pristao na gubitak suvereniteta i uticaja nad Finskom, Litvanijom, Letonijom, Estonijom, Poljskom, Belorusijom, Ukrajinom, kao i nad delovima Jermenije i Gruzije. Ogromni teritorijalni ustupci Centralnim silama učinjeni su u vrtlogu boljševičke revolucije i haosu građanskog rata. No, iznenada i za neočekivano kratko vreme, došlo je do poraza i predaje Nemačke. Uz presudnu pomoć sila pobednica, većina pobrojanih država uspostavila je svoju samostalnost, postajući saveznice Londona i Pariza u borbi protiv boljševika u ruskom građanskom ratu. Osim Belorusije i Ukrajine sve te zemlje stekle su nezavisnost i suverenitet. Podozrenje ovih, tzv. graničnih država, prema komunističkoj Rusiji, dovelo je 1920. do njihove tesne političke saradnje i zaključenja ugovora o zajedničkoj odbrani. Iza takvog razvoja događaja nesumnjivo je stajao i strateški podsticaj, u prvom redu Engleske, a za njom i Francuske, da se proširi i osnaži tzv. bufer zona, između Rusa i Nemaca. Teritorijalni odbojnik između Slovena i Germana, od Baltičkog do Crnog mora.

XVI

Sve naknadne dileme oko iscrtavanja granica u Verasju, nakon Prvog rata, lakonski je otklonio jednom jedinom rečenicom sam Klemanso. Nekadašnji predsednik francuske vlade i njen ratni ministar, inače zakleti protivnik Crkve, izjavio je nakon mirovne konferencije u Versaju da se taj mirovni ugovor, kao i svi drugi, javlja kao nastavak rata i da ne može biti ništa drugo!  

Ispostavilo se da su ovaj Klemansoov zaključak delili i Musolini i Hitler, trudeći se, naravno, da mu daju drugačiji predznak i izmene ga u svoju korist.

Ispostavilo se, uzgred, da ni Orvel nije bio originalan kada je zapisivao da je mir – rat, neznanje – moć, sloboda – ropstvo. I da će svi biti jednaki, samo što će neki biti – jednakiji.

Fašistička ideja o naoružanom narodu opredelila je  Musolinija da izdašno snabdeva oružjem Mađarsku admirala Hortija i „Hejmver“ na krajnjoj desnici u Austriji. Mađarski su vojnici od 1926. imali neposrednu vojnu obuku u Italiji.

 U Rumuniji se, po ugledu na Dučeovu Italiju, stvara fašistička „Gvozdena garda“ Kornelijusa Kordeanua...

Mala antanta, međutim, opstaje kao saveznik zapadnih demokratija sve do Hitlerovog zauzimanja Praga. Tek tada se, u martu 1939, raspada „artificijelna tvorevina“ Versaja, kako je Hitler kumovao Čehoslovačkoj.

Već naredne godine Rumunija, u liku maršala Antoneskua, dobija svog kondukatora (diktatora). Sledeće postaje saveznik Nemačke i pripravna da u stroju sa Hitlerovim vojnicima maršira na istok, u pravcu Moskve i Staljingrada.

Nakon pada Berlina i kapitulacije Nemačke rumunski vojnici učestvuju u Praškoj ofanzivi, istinski poslednjoj i velikoj ratnoj operaciji u Drugom svetskom ratu. Samo se tada, od 6. do 11. maja 1945. u stroju sa sovjetskim, češkim i poljskim trupama, rame uz rame, bore protiv dojučerašnjih saveznika. Naime, delovi nemačke armijske grupe Centar nastavili su borbu u Čehoslovačkoj i nakon što je oružje položeno u prestonici Trećeg rajha.

U Praškoj ofanzivi, poslednjem velikom ratnom sudaru, učestvovalo je na čehoslovačkom bojištu oko tri miliona vojnika sa svih strana. Ujedno, to je bila i poslednja evropska teritorija na kojoj je slomljen poslednji veliki otpor nemačkog zavojevača u Drugom svetskom ratu.

Tako se i praktično i simbolično Hitlerov militantni nasrtaj na Malu antantu slomio i okončao tamo gde je i počeo.

U Čehoslovačkoj.

XVII

Oktobra 1935, godinu nakon ubistva kralja Aleksandra, Musolini šalje približno pola miliona vojnika pod komandom generala Pjetra Badolja da pokore Abisiniju (Etiopiju). Koristeći hemijsko oružje i bacače plamena, italijanski agresor osvaja Adis Abebu u maju sledeće, 1936. godine, i primorava cara Hajla Selasija da napusti zemlju. Društvo, ili Liga naroda, sa sedištem u Ženevi, zavodi ekonomske sankcije Italiji, ali Musoliniju u odsudnom momentu priskače u pomoć Hitler. Od tada i zvanično počinje tesna saradnja Berlina i Rima.

Osnovanu 1920. sa ciljem da onemogući izbijanje novih ratova i s namerom da održava trajni mir u svetu – pregovaračkom diplomatijom i sistemom kolektivne bezbednosti – u Ligu je od njenog nastanka ugrađena nepopravljiva „sistemska greška“. Naime, onaj ko je i predložio njeno osnivanje, a to je bio američki predsednik Vudro Vilson, odbio je da se prihvati članstva u preteči današnje OUN.

Postojeće članice sve do 1934. odbijale su da prime SSSR u to Društvo.

Vojna agresija na Abisiniju je, međutim, do kraja razgolitila svu nemoć i neefikasnost Lige.

Uvođenjem opšte vojne obaveze u martu 1935. Hitler je praktično pogazio odredbe Versajskog ugovora i učinio ga mrtvim slovom na papiru.

Pravi šok, međutim, izaziva reakcija Britanije na Hitlerovo grubo kršenje tog međunarodnog ugovora. Iz Londona je u Berlin upućen predlog za pregovore o naoružanju, koji se u junu 1935. godine završavaju tajno sklopljenim sporazumom između Engleske i Nemačke. Dolazi do potpisivanja Anglo-nemačkog navalnog pakta.

Kada je 1939. potpisan sporazum Ribentrop–Molotov, malo se ko u Evropi sećao da je četiri godine ranije potpisan tzv. Navalni pakt, kojim su Englezi, de fakto, omogućili Hitleru dalje kršenje Versajskog ugovora.

U septembru 1935. objavljeni su nirnberški zakoni, koji su Jevreje definisali po rasnom, a ne po verskom principu. Njima je uskraćeno nemačko državljanstvo, uz zabranu sklapanja braka i održavanja vanbračnih veza između Jevreja i nejevreja. Otpočeo je njihov zvanični progon koji je vremenom prerastao u pogrom i istrebljenje miliona pripadnika Mojsijeve vere, koje je Treći rajh tretirao kao nižu rasu.

U junu 1938. izglasan je zakon po kome su Jevreji u Nemačkoj bili u obavezi da nose identifikacione karte.

Samo desetak dana nakon Minhenske konferencije i Čemberlenovog  uveravanja da je iz Berlina, posle šest decenija, u London doneo trajnu poruku mira, na Nemačku se spustila pogromaška tama Kristalne noći, od 9. i 10. novembra 1938.

Crvena armija i njena 322. streljačka divizija oslobodile su 27. januara 1945, na Svetog Savu, Aušvic (Osvjenćim), najveći nacistički logor za masovno uništavanje civilnog stanovništva. Kroz taj zloglasni koncentracioni logor, smešten na teritoriji južne Poljske, prošlo je 1,3 miliona ljudi iz raznih krajeva Evrope. Procene kazuju da je samo na tom mestu pobijeno oko milion Jevreja. Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica obeležava se danas kao Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. 

Tragično poglavlje u istoriji jevrejskog naroda koje je otvoreno u Nirnbergu 1935, zatvorilo se jedanaest godina kasnije na istom mestu. Smrtne presude nad nekim od najviših nemačkih zvaničnika izvršene su ritualno, na Purim. Na praznik kojim se proslavljaju antičke pobede nad jevrejskim neprijateljima.

XVIII

Tačno na godišnjicu ubistva kralja Aleksandra u Marselju, dakle 9. oktobra 1935, Sjedinjene Države zadale su konačan udarac istorijskom preteči one organizacije u kojoj danas vode glavnu reč. Naime, tog dana Amerika je i službeno odbila saradnju u sprovođenju odluka Lige.

Tačno pola godine nakon tog poteza Vašingtona, 9. marta 1936, Hitler je poslao svoju armiju, na godišnjicu uvođenja opšte vojne obaveze, da posedne Rajnu.

Sveža nemačka vojska, nastala od odreda pruske policije, izvršila je Hitlerovu zapovest na opšte oduševljenje širom Nemačke.

Sad je i Musolini, konačno, mogao da odahne.

A na sam Dan nezavisnosti SAD-a, čak i da zadovoljno trlja ruke, jer je Liga naroda tog 4. jula 1936, i zvanično ukinula sankcije Rimu, uvedene zbog njegovog osvajačkog pohoda na Adis Abebu.

Svi pobrojani potezi SAD-a i Velike Britanije, te činjenica da je prva sednica Društva naroda sa sedištem u Ženevi održana u Londonu, naveli su zlurade, ali duhovite posmatrače da umesto bilo kakvih komentara ponove staru i jednostavnu, ali efektnu i pronicljivu izreku koja glasi:

„Zlo rođenje – gotova sudbina!“

Za groteskni epilog te organizacije pobrinuo se, međutim, mister Paradoks, koji je Ligu naroda nadahnuto vodio do njenog poslednjeg, besmislenog i komičnog koraka:

Liga je, u decembru 1939, isključila SSSR iz svog članstva, zbog invazije na Finsku?!

Drugi svetski rat je, samo podsećanja radi, zvanično počeo 1. septembra pre sedamdeset godina, napadom Nemačke na Poljsku.

XIX

Ako bismo zavirili ispod  cirkuske i krvave, ali istorijski autentične šatre sveta, ukazao bi nam se, lično, i vođa Trećeg rajha, koji izdaje nalog SS jedinicama da insceniraju poljski napad na nemačku radio-stanicu u melenom Glajvicu, na samoj nemačko-poljskoj granici.

 Taj napad imao je da posluži kao alibi za Hitlerov nemilosrdni „militantni odgovor“, kojim će za samo nekoliko dana pregaziti teritoriju  Poljske. U taj istorijski „pozorišni komad“ uključene su uživo sve veštine i sva poznata dostignuća dramske umetnosti, od direktnog prenosa „varvarskog“ slovenskog govora do prikazivanja ubijenog agresora koji je, u stvari, bio nemački robijaš, preobučen u poljsku vojničku uniformu.

Inscenirano paljenje Rajhstaga, nemačke Skupštine, u februaru 1933. dalo je „opravdanje“ Hitleru da se nemilosrdno obračuna sa svojim najžešćim političkim protivnicima, komunistima. Da ozakoni partijsku diktaturu, uguši slobodu štampe i pogazi sve tekovine zapadne demokratije. Da se kao pravi palikuća, istovremeno, predstavi i kao najpozvaniji vatrogasac nemačkog državnog doma. A da bi predstava bila dovedena do kraja, pred sud je izveden, osuđen, optužen i pogubljen smušeni holandski komunista Marinus van der Lube.

Znajući za Hitlerova rediteljska i glumačka dostignuća, mnoge neverne Tome u tumačenju misterioznih događaja iz prošlosti, i dalje otvoreno sumnjaju u zvaničnu verziju o životnom kraju vođe Trećeg rajha i Eve Braun. Kad je mogao da tako ubedljivo izrežira grabljenje i učvršćivanje vlasti, diktaturu i početak Drugog svetskog rata, zašto ne bi mogao – pitaju se oni – da inscenira i samoubistvo zaljubljenog i tek venčanog para. Tragični kliše o kraju romantične ljubavi između Romea i Julije provereno, i u literaturi i u životu, obezbeđuje svojim protagonistima ulazak u legendu.

Iza ljubavne veze Benita Musolinija i Klare Petači, za noge obešenih i izloženih pogledima i poruzi gomile, nije ostala nikakva čarolija nedorečenosti. Sve se odigralo u suženom okviru surovog nadrealističkog žanra. Venčanje Hitlera i Eve Braun, neposredno pred zajedničko samoubistvo i spaljivanje, to se mora priznati, i do danas raspaljuje sentimentalne duše i vrtoglavo umnožava njihove sumnjičave pretpostavke i nedoumice. I ne samo njihove.

XX

Početni uspesi pobunjene vojske, pod komandom generala Franciska Franka, imali su 1936. u Španiji takav zamah da su sve prognoze ukazivale da će se građanski rat na Pirinejskom poluostrvu brzo okončati. A onda su, kao i toliko puta pre tog oružanog sukoba, počela evropska uplitanja sa strane, uprkos zvaničnoj zajedničkoj Izjavi Francuske i Engleske o nemešanju. Namirivanje ekonomskih interesa velikih sila, političke trgovine oko uticaja na buduću Španiju, otimanje za prestiž, isporuka oružja zaraćenim stranama uz direktno vojno mešanje i angažovanje... Tako se građanski rat u Španiji produžio sve do početka 1939.

Dok se nisu namirile sve „zainteresovane“ strane spolja, pa čak i ona gubitnička, republikanska, kod kuće.

Franka je prvo pomagala Musolinijeva Italija, a za njom i Hitlerova Nemačka. Francuzi su bili na strani legalne španske vlade. Uostalom, njeno zlato i finansijske rezerve bile su prenete u Pariz, odmah po izbijanju sukoba. Zato je iz Francuske u Španiju stizalo naoružanje za republikance. Nemcima se to, naravno, nije dopadalo, pa su sudili da se francuski intervencionizam u Španiji može obustaviti jedino energičnim uplivom Londona na Pariz. Ali i sa Ostrva su pristizali „dobrovoljci“ u Španiju. Englezi da pomognu republikancima, a Irci Franku. Zato Britanija diplomatskom notom u Berlinu izražava spremnost da obustavi i spreči slanje novih „dobrovoljaca“.

 London se pak više pribojavao Rima, koji je doživljavao kao suparnika u Sredozemlju i plašio se da on ne ojača mnogo u Mediteranu. Od izbijanja građanskog rata u Španiji Englezi su ionako trpeli veliku finansijsku štetu. Franko je konfiskovao bogate rudokope Rio Grande, koji su bili u Engleskoj svojini, i predao ih jednom nemačkom konzorcijumu. Oko toga se razvila duga diplomatska prepiska, s brojnim intervencijama britanske ambasade u Berlinu. Šotan, francuski predsednik vlade, uverava Nemce da se Pariz u Španiji ne povodi za ideološkim motivima, već isključivo za svojim „vitalnim interesima“. Nemci ispravno procenjuju da London na španski građanski rat gleda, uostalom kao i Pariz, samo sa stanovišta svog interesa i želje da sačuva jak uticaj na posleratnu Španiju, bez obzira na njegov ishod i budućeg pobednika.

Republikanska avijacija bombarduje u zalivu Ibica, na Balearima, nemački bojni brod „Dojčland“. Nemci uzvraćaju bombardovanjem Almerije.

London strogo pazi da u svim ovim kombinacijama i diplomatskim akcijama ostavi Moskvu po strani. Sovjeti pak optužuju britansku vladu da radi na četvornom paktu: Britanija, Francuska, Nemačka, Italija. Dolazi do osnivanja Internacionalnih brigada i njihovog slanja u pomoć španskim republikancima.

U proleće 1937. Nemci bombarduju baskijski grad Gerniku. Svet je zapanjen brojem civilnih žrtava i potpunim materijalnim uništenjem grada. Gernika nije imala skoro nikakav vojni značaj, ali je za Baskijce predstavljala njihov identitetski simbol. Pablo Pikaso, francuski slikar španskog porekla, stvara svoju „Gerniku“ i prvi put je izlaže u Španskom paviljonu na  Svetskoj izložbi u jesen 1937, u Parizu.

Uspostavljanje „nezvaničnih“ Frankovih konzulata u Londonu nagovestilo je te jeseni skori kraj, kao i pobednika u španskom građanskom ratu. Međutim, dolazi do novog obrta. Moskva isporučuje veliki kontingent naoružanja svojim ideološkim srodnicima. Rat se nastavlja.

Iako je u leto 1938. pobeda generala Franka bila sasvim sigurna, rat se nastavio do početka sledeće godine.

Engleski premijer Čemberlen objavio je u parlamentu da je London 27. februara 1939, dakle još pre pada Madrida u ruke pobunjenih vojnika, priznao vladu generala Franka u Španiji.

Engleski primer sledila je Francuska, koja je novopriznatom španskom diktatoru, kao izraz posebnog poštovanja, za ambasadora  poslala maršala Petena.

Pored glavne, Englezi su u igrama oko Španije dali i završnu diplomatsku reč. Svoj bojni brod „Devonshire“ velikodušno su stavili na raspolaganje obema zaraćenim stranama, i pobednicima i pobeđenima. Predstavnike generala Franka dovezli su i iskrcali na Minorki da bi im tu republikanci potpisali primirje. A onda su republikance ukrcali u taj isti brod i prevozili ih u Francusku. Za to vreme uporno su ponavljali da brod radi na svoju ruku, nezavisno od vlade u Londonu, ali u harmoniji sa njom!

XXI

Sa generalom Frankom na čelu Španija je svečano, 27. marta 1939, u Burgosu pristupila Paktu Antikomintern, koji su do tada sačinjavali Nemačka, Italija i Japan. Sam naziv tog pakta odredio je i njegovog glavnog protivnika, koji se nalazio u Moskvi. Vršene su poslednje pripreme za kompletiranje koalicionih snaga okupljenih oko Trećeg rajha i za njihov konačni i pobednički pohod na teritoriju „vanevropske civilizacije“.

Tačno na dan dvogodišnjice svečanog pristupanja Španije Paktu Antikomintern, u Beogradu je 27. marta 1941. izvršen vojni puč, smenjeni su vlada i kraljevi namesnici, a na presto doveden maloletni kralj Petar II Karađorđević. Ispostavilo se da je puč izveden u režiji engleske Službe za specijalne operacije. Ustanovljeno je da su podmićeni prvaci Srpske zemljoradničke stranke, čiji se predsednik dr Milan Gavrilović nalazio u SSSR-u, na položaju našeg ambasadora u Moskvi, a u odsustvu ga je zamenjivao Miloš Tupanjanin. Njemu i još nekolicini „uglednih ličnosti“ novac je isplaćen u kancelariji poznatog beogradskog advokata Sime Alkalaja. Sve što je potom usledilo predstavljalo je uobičajenu predstavu sa zloupotrebom istinskog i duboko ukorenjenog antinemačkog raspoloženja najširih slojeva srpskog društva.[21]

Puč je predstavljao i svojevrsni engleski odgovor na Protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, potpisan samo dva dana ranije, 25. marta 1941. u Beču. U garantnim notama tog protokola Nemačka i Italija „potvrđivale su svoju odluku da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije“, kao i da „Vlade sila Osovine za vreme rata neće upućivati Jugoslaviji zahtev da dozvoli prolaz ili prevoz vojnih trupa preko jugoslovenske državne teritorije“.[22]

 Od Jugoslavije Trojni pakt nije očekivao nikakvu vojnu pomoć, već neutralnost. Sam čin potpisivanja Protokola upriličen je u dvorcu Belvedere, tačno na dvogodišnjicu zaključenja Pakta o prijateljstvu između Italije i Jugoslavije, koji su 25. marta 1937. u Beogradu potpisali grofa Ćana i Milana Stojadinovića.

Svoju spremnost da se priključi Paktu Antikomintern iskazala je i Poljska, januara 1939, tokom zvanične posete njenog ministra inostranih poslova Beka Berlinu. U pregovorima sa nemačkim ministrom inostranih poslova Joahimom fon Ribentropom kao uslov za pridruživanje Nemačkoj, Italiji i Japanu Varšava je od Hitlera tražila podršku za svoje pretenzije na Ukrajinu i izlaz na Crno more. Glavne težnje Varšave, kao i vekovima ranije, bile su usmerene prema Litvaniji i Ukrajini, a dobrim delom podgrevane su i iskonskim animozitetom prema Moskvi.[23]

U martu 1939. Hitler se odriče sporazuma o nenapadanju, zaključenog sa Poljskom pet godina ranije, a Španija, istovremeno, pristupa Paktu Antikomintern.

Litvinov u aprilu iste godine predlaže zaključenje vojnog saveza između SSSR-a, Francuske i Britanije, usmerenog protiv Antikominterninog pakta.

Čemberlen odugovlači sa potpisivanjem predloženog saveza u atmosferi nepoverenja prema SSSR-u, ali i zbog preteranih zahteva Moskve, kao što je bilo insistiranje na slobodnom prolazu sovjetskih trupa kroz Poljsku. On je još 24. marta preuzeo sa Francuzima garantije poljske nezavisnosti, a nakon tačno jednog meseca potpisao je i sporazum o međusobnoj pomoći sa Varšavom.

Hitler je, u međuvremenu, isporučio Poljskoj teritorijalne zahteve Trećeg rajha u pogledu Šlezije.

Litvinov je smenjen sa položaja 3. maja 1939.

Na njegovo mesto Staljin je postavio Vječeslava Molotova.

Vojna misija zapadnih sila, upućena transportnim brodom, stigla je u SSSR tek 11. avgusta 1939. i to bez ovlašćenja da potpisuje bilo kakav sporazum.

Na Hitlerovu inicijativu u Moskvu 19. avgusta stiže Ribentrop i potpisuje sedmogodišnji sporazum o ekonomskoj razmeni između dveju država. Nemačka odobrava SSSR-u kredit od dvesta miliona maraka u zamenu za sirovine, od benzina i žitarica do drvne građe.

Nakon četiri dana, 23. avgusta 1939, potpisan je destogodišnji sporazum o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a. Takozvani tajni protokol, kao dodatak tog sporazuma, objavljen je tek nakon nemačke kapitulacije i odnosio se na podelu interesnih sfera u istočnoj i severnoj Evropi.

Sedmicu potom, napadom Hitlerovih trupa na Poljsku, i zvanično je počeo Drugi svetski rat.

Bio je prvi septembar 1939.

Tek tada su London i Pariz odlučili da Nemačkoj objave rat.

XXII

Pred sam kraj češkog predsedavanja EU u Pragu je, na inicijativu Varšave, trebalo da se održi samit nazvan „Istočno partnerstvo EU“ . Češka prestonica bila je određena za mesto na kome će se, sedam decenija nakon nemačke okupacije, sastati najviši predstavnici iz Brisela i prvaci šest bivših sovjetskih republika, sada nezavisnih država, Ukrajine, Gruzije, Belorusije, Moldavije, Jermenije i Azerbejdžana. Brisel je imao nameru da kroz ovu inicijativu pobrojanim zemljama „ponudi trgovinske veze u zamenu za demokratske reforme“, kako su javili izveštači iz Praga.

U Prag su lično doputovali najviši zvaničnici iz Brisela, Havijer Solana, visoki predstavnik EU za bezbednost i spoljnju politiku, i Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije.

 Lider Belorusije Aleksandar Lukašenko, koga su javnost i štampa u EU konačno prestali da nazivaju poslednjim evropskim diktatorom, nije se lično odazvao tom pozivu, već je u Prag poslao po rangu mnogo niže predstavnike da razgovaraju sa Solanom i Barozom. Isto je učinio i predsednik Moldavije Vladimir Voronjin.

Dakle, to okupljanje u glavnom gradu Češke, u startu je izgubilo karakter samita i pretvorilo se u sastanak, koji su otpočetka pratile kontroverzne izjave, pa i bučni protesti.

Prvo je Barozo požurio da saopšti kako taj sastanak nije uperen protiv Rusije.

Zvanična Moskva se, naprotiv,  nije libila da jasno poruči, kroz usta Sergeja Lavrova, da je to okupljanje baš ono što Barozo tvrdi da nije. Odnosno, da su se narečeni u Pragu okupili na predlog Varšave kako bi pokušali da stvore nove linije podele u Evropi. Ruski ministar inostranih poslova upozorio je da nije dobro što se preduzimaju takvi diplomatski koraci i da oni neće doprineti jačanju poverenja i saradnje na relaciji Brisel–Moskva. (Habarovsk još niko nije pominjao.)

Učesnike sastanka u Pragu sasvim iznenadno i spontano dočekali su demonstranti, sa ranije ispisanim velikim transparentima na kojima se dalo pročitati, između ostalog, „stop diktaturi“, i sa državnim zastavama Belorusije i Moldavije.

Da bi smirio usplahirene demonstrante, zabrinute za demokratiju i stanje ljudskih prava u Minsku i Kišinjevu, pred njih je izašao nedavno opozvani predsednik češke vlade, lično Mirek Topolanek. On im je brižnim i poverljivim tonom saopštio kako se upravo sastao sa šest disidenata iz Belorusije i obećao da će program Istočno partnerstvo insistirati na doslednom poštovanju ljudskih prava i demokratije u zemljama učesnicama.

Bivšim sovjetskim republikama na tom sastanku jasno je stavljeno do znanja da im nikada neće biti ponuđena mogućnost učlanjenja u EU. Sem Ukrajine i Gruzije, kojima je na sastanku ponuđena tzv. mapa puta do učlanjenja.

Više od ponuđene mape Ukrajini je hitno bila potrebna pozajmica od pet milijardi dolara za sanaciju njene posrnule privrede i oporavak finansijskog sistema.

Brisel je, međutim, za svih šest nezavisnih država predvideo pomoć od oko 800 miliona dolara. Sa realizacijom do – 2013.

Rusija, s druge strane, nekim od navedenih država već daje milione dolara u subvencijama i zajmovima, a za razliku od EU uopšte ih ne uslovljava.

Zato je, recimo, Jermeniji, koja se iz Praga vratila praznih džepova, odmah dala pola milijarde dolara, a Ukrajinu je zvanično obavestila da će njen zahtev za pozajmicu od pet milijardi dolara upućen Moskvi, morati da sačeka bolje dane.

XXIII

Pravi cilj ovog okupljanja u Pragu, izgleda da se pokazao tek drugog dana, u petak, osmog maja 2009. Naime, tog dana razgovaralo se o otvaranju južnog koridora za alternativno snabdevanje EU energentima. Tog dana nisu pominjane ni demokratija, ni ljudska prava, već se razgovaralo o dugo planiranoj trasi kojom bi se do srednje Evrope dopremao zemni gas iz srednje Azije. Dakako zaobilazeći teritoriju Rusije.

Izveštači iz Praga propustili su da podsete da je na taj dan, pre tačno 64 godine, dakle 8. maja 1945, na Staljinov zahtev u Berlinu potpisan akt o vojnoj kapitulaciji Nemačke. Staljin nije priznavao onaj potpis kojim su samo dan ranije nemački generali i visoki oficiri u Remsu požurili da se predaju Amerikancima i Englezima, nudeći im tako i slavu i oreol jedinog i pravog pobednika u Drugom svetskom ratu.

U zoru 16. aprila 1945. Crvena armija, pod komandom maršala Žukova, počela je završnu ofanzivu protiv konačnog i najčvršćeg uporišta Trećeg rajha. Sama i bez ikakve pomoći saveznika, ona je, za dve nedelje, uspela da slomi i poslednji otpor milion nemačkih vojnika koji su čuvali Firerov bunker. Završnu bitku pobede nad nacizmom i fašizmom u Evropi, koja je ujedno označila i kraj Dugog svetskog rata, Crvena je armija platila sa 100.000 poginulih i 200.000 ranjenih vojnika. Poređenja radi, to je približno trećina svih ukupnih gubitaka Amerikanaca za sve vreme Drugog rata. Procene sovjetskih gubitaka kreću se od dvadeset pet do dvadeset sedam miliona žrtava!

Tek 4. jula 1945, dakle na Dan američke nezavisnosti, Staljin je dozvolio američkoj i britanskoj vojsci da posednu pozicije u sektorima Berlina koje im je sam dodelio. Svoj sektor Berlina francuska vojska zaposela je tek 12. avgusta. Tako je prestonica Trećeg rajha stavljena pod kolektivnu kontrolu četiri države.[24]

Izveštači iz Praga propustili su, takođe, da zapaze prisustvo već pominjanog sera Halforda Mekindera na toj konferenciji. On, doduše, fizički i nije mogao biti tu, ali se duh njegovih geopolitičkih ideja nadmoćno širio konferencijskim salonima, kancelarijama, aulama i hodnicima praškog zdanja u kojima se taj skup održavao.

Ser Mekinder je, pre tačno devet decenija, 1919, u svojstvu ambasadora, ili visokog komesara za Južnu Rusiju (Kavkaz), savetovao kontrarevolucionarnog generala Denjikina da u slučaju pobede „belih“ odmah prizna nezavisnost kavkaskih naroda. Po povratku u London predlagao je vladi Velike Britanije da stvori antiboljševičku, to jest antirusku alijansu, od nezavisne Ukrajine i kavkaskih država. Sugerisao je da se preuzme kontrola nad železničkom linijom između Bakua, u Azerbejdžanu, i Batumija, luke u današnjoj Gruziji, u pokrajini Adžariji, koju je Tbilsi tek pre neku godinu vratio pod svoju upravu i u kojoj je predviđena gradnja velike NATO baze. Jedino tako bi, po mišljenju ser Mekindera, London osigurao zalihe nafte i prirodnog gasa iz kaspijskog regiona i sprečio Ruse da se domognu izlaska i stacioniranja na Crnom moru.[25]

Raspadom SSSR-a naglo su oživele ideje sera Mekindera, ostavljene za bolja vremena. U međuvremenu, britanska imperija izgubila je svoju veličinu, sjaj i prestiž, a mesto Londona u angloameričkoj koaliciji zauzeo je Vašington. Mekinderovi spisi presudno su uticali na Zbignjeva Bžežinskog, nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost u administraciji DŽimija Kartera. Glavni strateg pobede nad SSSR-om u tzv. hladnom ratu i autor „Velike šahovske table“, upravo Mekinderu duguje geostrateški princip po kome SAD moraju, zarad učvršćenja svoje svetske hegemonije, da uspostave punu kontrolu nad centralnom Azijom.[26]

 Predsednici Ukrajine i Gruzije Viktor Juščenko i Mihail Sakašvili svojim nastojanjima da se kao ravnopravni članovi pridruže Severnoatlantskoj alijansi, savršeno se uklapaju u plan po kome bi se Crno more pretvorilo u NATO jezero, a Rusija istisnula sa svojih istorijskih teritorija u Evropi.

No, čovekov um je za morem, a smrt mu je za vratom.

Rusiji još nije nanet odlučujući geostrateški udarac.

Zapad još nije u svoju korist zaštitio energetske rezerve preko Ukrajine i nezavisnih kavkaskih država.

Vesternizacija „Velikog Bliskog istoka“, od Kazablanke u Maroku do Kabula u Avganistanu, iz dana u dan uzima sve veće žrtve, uz sve manje realnih izgleda da se uspešno privede kraju.

XXIV

Pred polazak na samit Rusija–EU češki predsednik Vaclav Klaus je, po ko zna koji put, ponovio da mu ne pada na pamet da stavi svoj potpis ispod tzv. Lisabonskog ugovora, bez koga nema ni jedinstvenog ustava EU.

Skandalozni odnos parlamentaraca prema ostrvskim poreskim obveznicama i njegovo razotkrivanje u javnosti već su oduvali nekoliko članova i predsednika britanskog parlamenta sa položaja, dramatično srozavajući ugled i narušavajući tradiciju najvišeg političkog tela u Velikoj Britaniji.

Firma „Grown end Alda Associates“, registrovana u Engleskoj, nudi preko interneta prodaju letonskog državljanstva, po povoljnim cenama, i uz obećanje da je za kratko vreme spremna da izdejstvuje državljanstvo te male baltičke zemlje za izuzetne zasluge za državu.

Istovremeno, predsednik banke Letonije upozorava da bi Riga već na jesen mogla da pređe na sistem bonova, ili talona, ukoliko vlada ne smanji troškove budžeta ili ne dobije međunarodnu finansijsku pomoć.

U Gruziji traju višemesečni protesti protiv autokratske vladavine njenog predsednika Sakašvilija. Demonstranti se prebijaju i privode, a na gruzijsku opozicionu TV kompaniju „Maestro“ bačena je bomba iz ruke neidentifikovanih lica. Pred sami početak manevara NATO-a u Gruziji je izbila pobuna u redovima domaće armije. Umesto predviđne vojne parade u centru grada, Tbilsi je 26. maja, na Dan nezavisnosti, dobio građansku paradu sa preko sto hiljada učesnika, koji su ponovili svoj zahtev da Sakašvili odstupi sa predsedničkog položaja.

Nisu prošle ni dve nedelje od veličanstvene vojne parade, održane na Crvenom trgu u Moskvi u čast pobede nad hitlerovskom koalicijom u Drugom ratu, a u Ukrajini je svečano obeležen jedan drugi datum. Naime, u Ivano-Frankovsku slavljen je Dan heroja, tačnije veterana Ukrajinske ustaničke armije. Boreći se za nezavisnost Ukrajine, ta je Armija, uz najtešnju saradnju sa nemačkim nacistima, ratovala protiv Crvene armije.

Taj podatak nije pokolebao ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka, inače kuma Sakašvilijevog, da podrži manifestaciju u Ivano-Frankovsku, u trenutku kada njegova popularnost beleži rekordno nizak rejting od 2,2 odsto. Predsednički izbori u Ukrajini zakazani su za oktobar. Juščenko nema nameru da se na njima ponovo kandiduje, a Vašington ionako ima novog favorita za čelnu poziciju u Kijevu.

Tu je, u slavnom Kijevu, pre jedanaest vekova kršten ruski narod u hrišćanstvu i pravoslavnoj veri. Stoga je današnja prestonica Ukrajine ponela i najprisnije ime  majke ruskih gradova. Nju su, već početkom jedanaestog veka, krasile četiri stotine pravoslavnih hramova. Zbog njihove brojnosti i lepote Djetmar od Merzeburga nazvaće Kijev rivalom Konstantinopolja i najlepšim biserom Vizantije.

Sovjetska armija je 22. oktobra 1944, po crkvenom kalendaru, ili 4. novembra po novom, oslobodila Kijev, na sam dan praznovanja Kazanske ikone Majke Božje, koja se čuva u Vladimirovskoj sabornoj crkvi u Petrogradu i slavi kao zaštitnica cele Rusije.

XXV

Na zanimljivom snimku koji je ovih dana obišao svet, vidi se u krupnom planu mladalački sveže, dobro raspoloženo i nasmejano lice ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. On stoji na vrhu visokih stepenica rezidencije u Habarovsku, u kome je, u drugoj polovini maja, održan samit Rusija–EU.

Zatim kamera prati otežali i nesigurni korak kojim se šezdesetsedmogodišnji Havijer Solana, visoki predstavnik EU za bezbednost i spoljnu politiku, penje prema Medvedevu. Ruski se predsednik spušta nekoliko stepenica da bi sa geografskom kartom u levoj ruci i ispruženom desnicom dočekao i pozdravio Solanu.

Prethodno se najviši briselski zvaničnik španskog porekla i borac protiv Frankove diktature, od koje se prvo sklonio u Holandiju, žalio na umor. Nekadašnji profesor fizike, koji je diplomirao u Velikoj Britaniji, tužio se na putovanje avionom koje od Moskve do Habarovska na ruskom Dalekom istoku, traje punih osam sati. Bivši Fulbrajtov stipendista, koji se do povratka iz SAD-a u Španiju, 1971. bavio istraživačkim radom na Virdžinijskom univerzitetu, priznao je da se u Habarovsku osećao kao u pravoj terri incogniti. Habarovsk se, inače, nalazi na tridesetak kilometara od ruske granice sa Kinom, a od glavnog grada Ruske Federacije deli ga jedanaest vremenskih zona.

U Habarovsku je između 25. i 31. decembra 1949, dakle u godini osnivanja Severnoatlantskog saveza, ili NATO-a, održano jedno od poslednjih većih suđenja za ratne zločine počinjene u Drugom svetskom ratu. To je bio niz kratkih sudskih procesa dvanaestorici pripadnika Kantoguna, ili Guandonga, zbog proizvodnje i upotrebe biološkog oružja. Na njihovom čelu bio je japanski general Jamada Ocuzo, ali je grupa u svojim redovima imala i laborante i medicinsko osoblje. Svi su oglašeni krivim i osuđeni na kazne između dve i dvadeset pet godina prinudnog rada u logoru. Posle sedam godina repatrirani su u Japan. Dugo se, međutim, nagađalo da je Moskva u zamenu za taj blagonakloni gest dobila sve tajne i poverljive informacije o proizvodnji biološkog oružja i svim detaljima rada zloglasne japanske Jedinice 731.

Nekadašnji generalni sekretar NATO-a, koji je i izdao naređenje za bombardovanje Srbije 1999, posle krstarenja rekom Amur, priznao je da nikako ne može da se orijentiše ni u prostoru ni u vremenu. Vajkao se, takođe, i na podatak da će više vremena utrošiti na putovanje nego na radni deo samita. Vidni umor na njegovom izboranom licu nije se povukao ni kada mu je predusretljivi domaćin s poklonom u ruci prišao i srdačno ga pozdravio.

Na zajedničkoj konferenciji za novinare, upriličenoj na kraju samita, Solanino čelo dodatno se naboralo dok je slušao vedra uveravanja Medvedeva da Rusija ni naredne zime neće EU praviti nikakve probleme sa isporukom gasa. Ako Brisel ima iskrenu nameru da pomogne, smireno je i samouvereno dodao ruski predsednik, onda samo treba da plati dugove Ukrajine, preko čije se teritorije transportuje gas.

Na kraju nije propustio priliku da svog visokog gosta uteši i obraduje obećanjem kako će za naredni susret izabrati još zanimljiviji i egzotičniji kraj Rusije. A takvih je na pretek.

Do tada Havijer Solana ima priliku da detaljno prouči poklonjenu geografsku kartu na kojoj je teritorija njegove briselske vladavine ucrtana tek kao neznatni okrajak velikog evroazijskog kontinenta.

Gost iz Praga je te početne lekcije iz geografije odavno savladao.

Kao što je savladao i istorijske lekcije iz kojih je naučio da se za svako evropsko savezništvo građeno na antagonizmu prema Moskvi visoki račun ispostavi najpre u Pragu.

Češki predsednik Vaclav Klaus, za vreme boravka u Habarovsku, imao je savršenu orijentaciju i nijednog se momenta nije požalio. Ni na umor. Ni na dužinu putovanja. Ni na klimu. Ni na gostoprimstvo domaćina.

Zato su za njega u Habaravsku bili predviđeni drugačiji darovi, čiju pravu vrednost može da dostigne samo uzajamno i iskreno razumevanje zrelih državnika i mudrih sagovornika.