Princ na belom konju

(The National Interest, 21.07.2009)

Kad Obamina administracija koristi termin “restartovati” u spoljnoj politici, on može imati jedno od dva značenja.

Prva definicija podrazumeva pažljivo preispitivanje politika koje su vodile prethodne administracije – na prvom mestu, DŽordž V. Buš – u svrhu procene njihove korisnosti i izvodljivosti. Na primer, planovi o razmeštanju raketnog štita u Istočnoj Evropi se preispituju, naročito da bi se utvrdilo da li postojeće tehnologije mogu ispuniti ono što se od njih očekuje (da budu delotvoran štit od napada zalutalih balističkih projektila). U političkom žargonu, ‘resetovanje’ takođe pruža političku odstupnicu u slučaju da Obamin tim odluči da preduzme korake koji se razlikuju od onih koje je podržavala Bušova administracija.

Međutim, druga definicija ne teče tako glatko. Uprkos obilatim upozorenjima, izgleda da je prevladao osećaj da će odlazak Buša i okončanje njegovog mandata, automatski raščistiti put ka protivljenjima inicijativama Sjedinjenih Država. Barak Obama je tu da generiše poverenje, iz čega sledi da će inostrane vlade još jednom zdušno prihvatiti vođstvo Amerike.

Ali poverenje nije roba koja se lako obnavlja.

Itekako je istina da evropske, bliskoistočne i evroazijske vlade pozdravljaju promenu tona koji dolazi iz Pensilvanijske avenije broj 1600 i Fogi Botoma. Pokrenuti su dijalozi. Ali stvarnost godine 2009. je takva da druge zemlje prosto nisu spremne da prve bace novac na sto.  

Primer je predsednikov sastanak sa saudijskim kraljem Abdulahom. Laura Rozen piše u Foreign Policy da Obama nije ostvario veliki napredak zato što je raspoloženje u Rijadu,  “Zašto se dodatno truditi? To smo već prošli, i od toga nikakve koristi.” Drugim rečima, dajte da prvo vidimo za šta je prvo spremna da se založi Bela kuća, pa ćemo onda mi napraviti dalje ustupke. Izgleda da i Rusija ima isti stav. Premijer Vladimir Putin još uvek misli da je još 2001. i 2002. godine napravio seriju jednostranih ustupaka, verujući da će predsednik Buš uzvratiti proporcionalnim gestovima. Danas je pak Moskva mnogo manje raspoložena da napravi prvi korak. U prilog tome i nespremnost Nemačke da pošalje trupe u Avganistan, ili odbijanje Indije da se obaveže na ograničavanje emisije ugljen-dioksida.

Deo problema leži i u tome da druge vlade čekaju da vide koliki je uticaj predsednika Obame na Kongres u smislu nametanja spoljnopolitičke agende, i posebno da li je taj uticaj protivan uskogrudim interesima određenih kongresmena. Predsednik je u Moskvi obećao da će uložiti napore da Rusiji pomogne da ispuni DŽekson-Venik (Jackson-Vanik) odredbe. Obama ima većinu u oba doma u Kongresu — hoće li potrošiti nešto svog političkog kapitala da Rusiju oslobodi tog amandmana? Na kraju krajeva, i Buš je Putinu to obećao, i to kad je njegova partija imala kontrolu u Kongresu – i ništa se nije desilo[1]. A takođe se pažljivo prati i to koliko je unutrašnjeg bola SAD spremna da apsorbuje u vezi sa naporima da se sprovede novi sporazum o klimatskim promenama.

Otpočinjanje novih dijaloga u spoljnoj politici – naročito na Bliskom Istoku – već po sebi je ogromno postignuće. Ali spremnost za razgovor je samo početak. Predsednikov spoljnopolitički tim će morati da objasni Amerikancima zašto smatraju da su te promene važne u obezbeđivanju globalnog vođstva SAD, i na koji način će ti neizbežni kompromisi – sa Indijom i Kinom po pitanju emisije štetnih gasova, na primer – zapravo unaprediti mir i prosperitet samih SAD. 

David Rotkof je već upozorio šta se dešava kad je “predsednik jednako politika.” Sama promena tona neće biti dovoljna. 

(Autor je stariji urednik u The National Interest-u i profesor studija nacionalne bezbednosti na U.S. Naval War College)