Principi slobodnog tržišta se primenjuju samo za siromašne, bogati su zaštićeni

Uskoro će napuniti 90 godina i upravo je napustio MIT (Masačusetski institut za tehnologiju). Tamo je revolucionisao modernu lingvistiku i postao kritička savest Sjedinjenih Država. U ime El Paísovog kulturnog dodatka Babelia posetili smo velikog intelektualca na njegovoj novoj adresi u Arizoni.

Noam Čomski (Filadelfija, 1928) je prevladao sve barijere ispraznosti. On ne govori o svom privatnom životu, ne koristi mobilni telefon i u vunenim vremenima ostajao je nepokolebljiv. Hapšen je zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, bio je na crnoj listi Ričarda Niksona, podržao je objavljivanje Pentagonovih papira i osudio prljavi rat Ronalda Regana. Tokom poslednjih 60 godina vodio je mnoge bitke. Jednako brani prava Kurda i bori se protiv klimatskih promena. Podržao je proteste pokreta Okupiraj i brani prava ilegalnih imigranata. Kao mladi lingvista 50-ih godina prošlog veka zapanjio je svet svojom generativnom gramatikom. U neprekidnom angažmanu uvek je išao napred suočavajući se sa demonima kapitalizma, bilo da su to velike banke, vojni konglomerati ili Donald Tramp. U svojoj poslednjoj knjizi “Requiem for the American dream / Rekvijem za američki san” on iznosi argumente iz istoimenog dokumentarca i prokazuje sramotnu koncentraciju bogatstva i moći u zapadnim demokratijama. Rezultat je 168 strana Čomskog u najčistijem obliku.

Smatrate li se radikalnim?

Svi mi sebe smatramo umerenima i razumnima.

Ali vi ste ideološki jasno opredeljeni.

Oni koji treba da se pravdaju su moćnici na vlasti. Svaka hijerarhija je nelegitimna dok ne dokaže suprotno. Ponekad se mogu opravdati, ali uglavnom ne. To je anarhizam.

Nakon 60 godina podučavanja na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT), profesor je došao živeti na granici pustinje Sonora. U Tuksonu, na preko 4.000 kilometara od Bostona, pronašao je novi dom na Odseku za lingvistiku na Univerzitetu u Arizoni. To je jedna od retkih zelenih tačaka u ovom sprženom gradu. Jaseni, vrbe, palme i orasi rastu oko zgrade od crvene cigle iz 1904. Unutra po zidovima vise slike nasmešenih studenata, mape prostiranja autohtonih plemena, plakati kulturnih događaja, a na kraju jednog hodnika je soba najvećeg živog lingviste.

Živimo li u vremenu razočaranja?

Pre 40 godina je neoliberalizam, kojeg su vodili Ronald Regan i Margaret Tačer, napao svet. I to je imalo učinka. Akutna koncentracija bogatstva u privatnim rukama pratila je gubitak moći u opštoj populaciji. Ljudi su sve manje zastupljeni i vode nesigurne živote sa sve lošijim poslovima. Rezultat je mešavina besa, straha i eskapizma. Više se ne veruje ni u same činjenice. Neki to nazivaju populizmom, ali u stvarnosti to je diskreditacija institucija.

Tako smo dobili lažne vesti?

Razočaranje institucionalnim strukturama dovelo je do tačke u kojoj ljudi više ne veruju činjenicama. Ako nikome ne verujete, zašto biste verovali činjenicama? Ako niko ne čini ništa za mene, zašto bih verovao bilo kome?

Čak ni medijima?

Većina služi Trampovim interesima.

Ali ih ima veoma kritičnih, kao što su Njujork tajms, Vašington post, Si-en-en…

Pogledajte televiziju i naslovne strane novina. Ne postoji ništa osim Tramp, Tramp, Tramp. Mediji su naseli na Trampovu strategiju. Svakog dana on im baca po jednu laž da bi se našao pod reflektorima i bio u centru pažnje. U međuvremenu, divlja frakcija republikanaca razvija svoju politiku krajnje desnice, režući radnička prava i napuštajući borbu protiv klimatskih promena, a to nas može dokrajčiti.

Vidite li Trampa kao rizik za demokratiju?

On je velika opasnost. Svesno i namerno je oslobodio talase rasizma, ksenofobije i seksizma koji su bili latentni, ali koje niko pre njega nije legitimizovao.

Hoće li opet pobediti?

Moguće je, ako uspe odgoditi smrtonosni učinak svojih politika. On je potpuni demagog i šoumen koji zna kako da održi aktivnom svoju bazu obožavatelja. Ide mu u korist i to da su demokrati u konfuziji i da možda neće izaći sa uverljivim programom.

Da li još uvek podržavate demokratskog senatora Bernija Sandersa?

On je pristojan čovek. Koristi termin socijalizam, ali zapravo se zalaže za demokratski nju dil. Njegovi predlozi ne bi bili čudni Ajzenhaueru (američkom predsedniku iz Republikanske partije od 1953. do 1961). Sandersov uspeh, više nego Trampov, bio je pravo iznenađenje izbora 2016. Umalo je postao predsednički kandidat bez podrške korporacija i medija, samo uz podršku javnosti.

Da li primećujete skretanje udesno u političkom spektru?

U političkim elitama to postoji, ali ne u opštoj populaciji. Od 80-ih godina prošlog veka došlo je do raskola između onoga što ljudi žele i javnih politika. To se dobro vidi na primeru poreza. Ankete pokazuju da većina ljudi želi veće poreze za bogate. Ali to se ne događa. Protiv toga promoviše se ideja da smanjenje poreza donosi prednosti za sve, te da je država neprijatelj. Ali ko ima koristi od rezanja davanja za puteve, bolnice, čistu vodu i čist vazduh?

Da li je onda neoliberalizam pobedio?

Neoliberalizam postoji, ali samo za siromašne. Slobodno tržište važi samo za njih. To je istorija kapitalizma. Velike korporacije započele su klasnu borbu, one su autentični marksisti, ali s obrnutim vrednostima. Principi slobodnog tržišta odlično se primenjuju na siromašne, ali vrlo bogati su zaštićeni. Velike energetske industrije primaju subvencije od nekoliko stotina miliona dolara, finansijske institucije dobijaju masivnu pomoć nakon što propadnu. Svi oni žive na sigurnom: oni se smatraju prevelikima da bi mogli pasti i moraju biti spaseni ako imaju problema. Na kraju, porezi služe za subvencionisanje tih entiteta i s njima bogatih i moćnih. Onda se stanovništvu kaže da je država problem i smanjuje se njeno područje delovanja. I šta se događa? Prostor države je okupiran privatnom moći, a tiranija velikih entiteta raste.

Zvuči poput Orvela ovo što opisujete.

Čak bi i Orvel bio zadivljen. Živimo u fikciji da je tržište divno jer nam govore da se ono sastoji od informisanih potrošača koji donose racionalne odluke. Ali samo upalite televizor i pogledajte reklame: nastoje li one da obaveste potrošača koji će onda donositi racionalne odluke? Ili ga samo zavode? Razmislite, na primer, o reklamama za kola. Nude li one podatke o njihovim karakteristikama? Prikazuju li izveštaje nezavisnih eksperata? To bi stvorilo informisane potrošače sposobne za donošenje racionalnih odluka. Umesto toga, ono što vidimo je leteći automobil kojeg vozi poznati glumac. Kompanije ne žele slobodna već zatvorena tržišta. Inače bi se srušili.

Da li je odgovor društva na ove izazove preslab?

Postoje mnogi aktivni javni pokreti, ali im se ne obraća pažnja jer elite ne žele da se prihvati činjenica da demokratija može funkcionisati. To je opasno za njih. To može ugroziti njihovu moć. Najbolje je da se nametne vizija koja vam govori da je država neprijatelj, a da ste vi prepušteni samom sebi.

Tramp često koristi pojam anti-amerikanizam, kako to razumete?

U SAD-u vas zbog kritikovanja vlade optužuju za anti-amerikanizam. Došlo je do uspostavljanja ideološke kontrole nad društvom, uz pomoć zapaljivog patriotizma.

Na nekim mestima u Evropi se događa isto to.

Ali ništa slično onome što se ovde događa. Nema nijedne zemlje sa toliko zastava.

Plašite li se nacionalizma?

Zavisi, ako to znači biti zainteresovan za vašu lokalnu kulturu, to je dobro. Ali ako je to oružje protiv drugih, znamo gde to može voditi, videli smo i iskusili.

Mislite li da je moguće da se ponovi ono što se dogodilo 30-ih godina prošlog veka?

Situacija se pogoršala; nakon izbora Baraka Obame pokrenula se rasistička reakcija ogromne virulencije, s kampanjama koje su negirale njegovo državljanstvo i identifikovale crnog predsednika kao antihrista. Bilo je mnogo manifestacija mržnje. Međutim, Sjedinjene Države nisu Vajmarska republika. Ima razloga za zabrinutost, ali izgledi da se ponovi nešto tako su veoma mali.

Na početku vaše knjige se prisećate Velike depresije, vremena kada je “sve bilo gore nego sada, ali je postojao osećaj da će biti bolje”.

Dobro se sećam. Moja porodica je pripadala radničkoj klasi, bili su nezaposleni i bez dobrog obrazovanja. Objektivno, to je bilo puno gore vreme nego sada, ali je postojao osećaj da smo svi zajedno u tome. Tada smo imali predsednika koji je saosećao sa patnjama ljudi, sindikati su bili organizovani… Postojala je ideja da zajedno možemo pobediti krizu. Taj osećaj je izgubljen. Sada nam se čini da smo sami u bezizlazu, a da je država protiv nas.

Imate li još nade?

Naravno da ima. Još uvek postoje javni pokreti, ljudi spremni da se bore. Prilike su tu, pitanje je samo jesmo li ih sposobni iskoristiti.

Čomski završava s osmehom. Oprašta se s nama svojim dubokim glasom. Zatim odlazi iz ureda, spušta se niz stepenice fakulteta i izlazi u svetlost pustinje Sonora.

Jan Martinez Ahrens, El País, kulturni dodatak Babelia, 10.03.2018.

Preveo Mario Bezbradica

(Peščanik)