Promena u koju možemo da poverujemo?

„Promena u koju možemo da poverujemo“ glavni je slogan kampanje Baraka Obame. Ali gledajući sastav njegove „starije radne grupe za pitanja nacionalne bezbednosti“, možda bi parola trebalo da glasi „vraćanje u prošlost“. Teško je oteti se utisku da se vizija senatora Obame o pokretanju SAD unapred – u smislu spoljne politike – sastoji od pokušaja da se sat podesi na vreme od pre 2000.

Ali možda je ovo nepravedna postavka stvari. Na kraju krajeva, ovo je organizacija kampanje, a ne nerazvijeni tim za nacionalnu bezbednost – ono što je senator učinio pružajući ruku, kako svojim pristalicama, tako i, po njegovim rečima „onima koji su podržavali kampanju senatorke Klinton“, samo je ojačalo njegov napor da pokuša da ujedini partiju posle podela u nedavno završenoj partijskoj kampanji. Udruživanje sa starijim, istaknutim bivšim zvaničnicima dodatno pomaže Obami da popravi sliku o sebi. Ali takođe sugeriše da senator Obama nema „drugu“ grupu savetnika za spoljnu politiku, i da planira da se obilato osloni na aparat Klintonove administracije, kada je u pitanju osoblje novog kabineta.

Uprkos retorici koja govori o promenama, čini se da senator Obama nije ni nestrpljiv ni preterano željan da pomera pravac u kreiranju spoljne politike. I zaista bacivši pogled na Obamin prošlogodišnji spoljnopolitički trust mozgova, Filip Zelikov, bivši savetnik Kondolize Rajs, izjavio je za Čikago Tribjun da Obama ne „uzima ljude koji žele da sruše hram“. Ova nova grupa starijih savetnika samo potvrđuje utisak Zelikova o spoljnopolitičkom timu kome odgovara satus kvo, bez želje da suštinski menjaju diplomatiju SAD u 21. veku.

Uporedimo ovo sa senatorovim ekonomskim timom. Alan Blinder, bivši potpredsednik federalnih rezervi, pruža drugačije viđenje od Zelikovljevog opisa Obaminog spoljnopolitičkog tima, komentarišući senatorove ekonomske gurue, „To su ljudi koji imaju nove ideje...“ Međutim, spoljna politika SAD je u očajničkoj potrebi za ljudima koji su spremni na „nove ideje“.

Kakve „nove ideje“ će ova „seniorska radna grupa“ pružiti po pitanju spoljne politike? Zabrinjavajući znak je sklonost da se Bušova administracija uveliko okrivi za strmoglavi pad uticaja i moći SAD u svetu, dok se malo pažnje pridaje krupnim strukturalnim pomeranjima koja transformišu globalnu ravnotežu snaga. Novo lice koje januara 2009. dođe u Pensilvanija Aveniju 1600, neće značajno promeniti tu dinamiku. Znam da su mnogi od njih govorili o „novom atlanticizmu“ – a da nisu u potpunosti shvatili, da se u mnogim ključnim evropskim zemljama atlanticizam više ne definiše kao automatsko slušanje Vašingtona. I kakvu uopšte privlačnost ima atlanticizam za nadolazeće sile poput Kine i „južne demokratije“ Brazil, Južnu Afriku i Indoneziju?

Takođe će biti zanimljivo posmatrati kakve će savete ova grupa dati predsedničkom kandidatu koji je u isto vreme i aktuelni američki senator – što znači da Barak Obama nema istu moć da utiče na nasleđe koje mu u amanet ostavlja odlazeća administracija. A kada toj grupi saopšti da želi da se vrati „pragmatičnoj tradiciji američke spoljne politike koju su tako svesrdno zagovarali ljudi u ovoj sobi“ – kako to pretočiti u konkretan savet? Pružanjem podrške slobodnim trgovinskim sporazumima sa drugim državama, iako to može dovesti do poremećaja u nekim segmentima američke privrede, jer bi to pomoglo izgradnji jakih veza zajedničkog interesa SAD i drugih zemalja? Da li da senator Obama, uprkos glasnom kritikovanju „pogrešnog pravca“ Rusije, odobri „Sporazum 123“ sa Rusijom, koji će dovesti rusku nuklearnu industriju u sklad sa američkim programom neširenja nuklearnog oružja? Da li je sporazum o investicijama sa Kinom u dugotrajnom interesu Amerikanaca? Dobri spoljnopolitički saveti trebalo bi da imaju prednost nad političkim kalkulacijama.

Dakle, ukoliko se „promena“ definiše kao „nešto drugačije od predsednika Buša i njegovog tima“ onda je senator Obama na pravom putu. Sada se, međutim, čini da ono što se nudi, u smislu spoljne politike, predstavlja most koji vodi natrag u 20. vek.

Nikolas K. Gvozdev je urednik časopisa The National Interest .

(20.06.2008. The National Interest)