Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Rat u Ukrajini i svet u senci apokalipse
Savremeni svet

Rat u Ukrajini i svet u senci apokalipse

PDF Štampa El. pošta
Mirjana Radojičić   
sreda, 08. mart 2023.

 Iako nije oružje to koje ubija, već onaj koji ga uzme u ruke, ne bi on to zasigurno učinio da mu prisutna ili samo mentalna slika pištolja nije vikala glasno noću i danju, možda danima i danima, mesecima i godinama: "Ubij, ubij". I možda, dodajući: "Pokaži im ko si!".

Rafael Sančes Ferlosio


Nisu previše česti trenuci u političkoj istoriji sveta u kojima se beskrupulozna, brutalna i predatorska priroda međunarodne politike i međunarodnih odnosa na tako jasan i nedvosmislen način ospoljava i potvrđuje kako se to zbiva danas u okolnostima sada već jednogodišnjeg rata između Rusije i Ukrajine. Sve ono što se u manje dramatičnim vremenima kao već osvojeno znanje o grani političkog aktivizma čiji ključni subjekti su države može učiniti nepouzdanim, opovrgljivim ili bar podložnim ozbiljnoj sumnji, u trenucima kolosalnih svetsko-političkih preokreta "zasija" u svoj svojoj istinitosti i neporecivosti. Sve pretenzije međunarodne ideal-politike i mislilaca koji su tokom vekova pokušavali da joj, nasuprot poukama međunarodno-političke istorije, postave filozofske i antropološke temelje, tope se kao grudva snega na Suncu pred zapanjujućim slikama međunarodne real-politike kakve su one koje se ovih dana smenjuju pred našim očima.

Međunarodno pravo, međunarodni moral, pa čak i minimalistički "dizajnirane" načelnost i  principijelnost u međunarodnoj politici, uzmiču u takvim vremenima pred rušilačkom snagom državnog interesa, želje za nadmoći nad protivnikom, i spremnosti da se zarad rečenog upotrebe sva raspoloživa, i dozvoljiva i nedozvoljiva sredstva, ukoliko je o toj dihotomiji tada uopšte smisleno govoriti. Laži, prevare, ucene, pretnje, savezi jednih krvožedno usmerenih protiv onih drugih samo zato što, kako ovih dana neočekivano iskreno izjavi generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, "ugrožavaju svetski poredak koji su uspostavile zapadne zemlje", iscrtavaju danas lik međunarodne politike onako kako to samo katastrofični događaji koji najavljuju smene političko-istorijskih epoha mogu da učine. Da li se, postavlja se pitanje, ova takva smena, a sumnje nema da smo jedne takve nevoljni i neveseli savremenici, i po čemu razlikuje od prethodnih i ako da – po čemu?

Laži, prevare, ucene, pretnje, savezi jednih krvožedno usmerenih protiv onih drugih samo zato što, kako ovih dana neočekivano iskreno izjavi generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, "ugrožavaju svetski poredak koji su uspostavile zapadne zemlje"

Najpre, nju nagoveštava i put joj trasira najveći oružani sukob na prostoru Evrope od okončanja Drugog svetskog rata naovamo koji je po svojim faktičkim karakteristikama već na samim počecima zadobio obrise globalnog konflikta. S jedne strane njegovog fronta je Ruska Federacija, a s druge, kako nedavno razjasni američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil, svi ostali, ili bar, precizirali bismo mi, Ukrajina i vojno, ekonomski i politički još uvek vrlo snažan evroatlantski deo današnjeg sveta koji se ruskom protivniku promptno ponudio za ratnog saveznika. Ali, avaj, uprkos kontinuiranim isporukama oružja toj, savezničkoj strani u tekućem ratu, koje su ispraznile zapadnoevropska i američka skladišta smrtonosnog streljiva, ukrajinske pozicije na ratištima bi se samo uz pozamašnu dozu cinizma mogle okarakterisati kao obećavajuće.

No, što su manji izgledi, a manji su svakim danom, posebno nakon najnovijih vesti s bahmutskog bojišta, da njihov zlosrećni slovenski štićenik pobedi u tom ratu, to su glasniji pokliči njegovih sponzora da "Ukrajina pobediti mora"; u suprotnom "ruski medved" će, tvrdi se, osvajački pohod nastaviti i izvan granica najbližeg mu suseda. Rusija, pak, sa svoje strane rova, bez mnogo razloga da bude zadovoljna dosadašnjim učincima rata, poručuje da ona izgubiti ne sme – to bi, preciziraju njeni zvaničnici, značilo i definitivan nestanak nje kao države u sadašnjim granicama – niti izgubiti može s obzirom na to da joj na raspolaganju stoji i ono ultimativno i još uvek neupotrebljeno, "oružje svih oružja" – nuklearno.

Sigurnim koracima ka apokalipsi

Tako, umesto pregovorima o okončanju rata i skorom potpisivanju mirovnog sporazuma – najnovije takve kineske inicijative sabotirali su visoki evropski i američki zvaničnici Olaf Šolc, Žozep Borelj i Entoni Blinken – svedočimo konstantnim i zlokobnim pozivima na još više oružja, još više rata, i još više izgleda da on bude okončan ruskim pritiskom na famozno "crveno dugme" iz holivudskih filmova s kraja osamdesetih u kojima je tretirana tema mogućeg nuklearnog sukoba velikih sila. Ti izgledi zasigurno eksponencijalno rastu nedavnom odlukom Rusije da suspenduje svoje učešće u sporazumu o ograničavanju strateškog nuklearnog naoružanja, potpisanom 2010. sa SAD ("Novi START"). Istine radi, ruska vojna doktrina usvojena iste godine precizira da se nuklearno oružje može koristiti samo “ako su granice zemlje direktno ugrožene”, što u praksi znači stranu kopnenu invaziju ili inicijalni napad drugih zemalja njihovim nuklearnim arsenalom. Ruski vojni analitičari razjašnjavaju da se ovakva strategija zasniva na modelu tzv.“eskalacije za de-eskalaciju”. Iako bi, teoretski uzev, Rusija u tom slučaju lansirala samo par bojevih glava, najverovatnije na interkontinentalnim balističkim raketama, a odmah nakon toga tražila pregovore o kraju sukoba, nema nikakvih pouzdanih garancija da bi tako doista i bilo.

No, što su manji izgledi, a manji su svakim danom, posebno nakon najnovijih vesti s bahmutskog bojišta, da njihov zlosrećni slovenski štićenik pobedi u tom ratu, to su glasniji pokliči njegovih sponzora da "Ukrajina pobediti mora"; u suprotnom "ruski medved" će, tvrdi se, osvajački pohod nastaviti i izvan granica najbližeg mu suseda

Uprkos tome što su istorijske analogije nepouzdano metodsko sredstvo u društvenim naukama, nemoguće je ne prisetiti se na ovom mestu Drugog svetskog rata i načina na koji se završio – nuklearnim napadima na dva japanska grada, Hirošimu i Nagasaki. Iako  je kapitualacija Japana, prema procenama respektivnih vojnih analitičara, bila pitanje meseci, a možda i sedmica, pa otud potrebe da na to bude podstaknut i to korišćenjem najrazornijeg od svih raspoloživih oružja nije bilo, ono je ipak upotrebljeno. Istraživači se ne razilaze ni u pogledu motiva s kojima su SAD to učinile – demonstracije sopstvene vojne moći i superiornosti radi. Ne bi li se, dakle, nešto slično moglo zbiti i u završnici aktualnog rusko-ukrajinskog sukoba, posebno s obzirom na činjenicu da, za razliku od konstelacije snaga s kraja Drugog svetskog rata, u njemu nijedna od sukobljenih strana ne nagoveštava spremnost na prekid neprijateljstava?

Šta na sve ovo kažu filozofija i etika? 

Bilo kako bilo, tragični događaji na istoku evropskog kontinenta ponovo su "na velika vrata" u javni prostor uveli tematiku nuklearnog naoružanja, promena koje je ono unelo u status čoveka na Zemlji, i ljudskog zaborava tih promena. Naime, otkako je tokom Drugog svetskog rata atomska bomba napravljena, jula 1945. isprobana, a samo mesec dana docnije upotrebljena u završnom američkom obračunu s Japanom, čovek u dubini duše zna da živi u senci autoapokalipse, ali to, upozorava Svetozar Stojanović, "bezbrižnim, ležernim, lakomislenim, lakodelatnim životom potiskuje i čini malo da to stanje promeni". Drugim rečima, tada stečenoj apokaliptičkoj dispoziciji čoveka inherentna  je, smatra Stojanović, njegova monumentalna ''sposobnost'' za samozavaravanje i manje-više pasivno očekivanje ''sudbine''.

Čak i pod fantastičnom pretpostavkom sveopšteg i potpunog razoružanja, čovečanstvo, upozorava on, nikad neće zaboraviti kako se prave apokaliptička sredstva. Mogućnost i verovatnoća autonihilacije čovečanstva postaje, dakle, naddeterminacija svih naddeterminacija u istoriji

Znameniti filozof je sklon da taj socijalno-psihološki fenomen tumači u ključu ogromne nesrazmere između kratkovidosti i dalekovidosti, retrospektivnosti i prospektivnosti ljudske inteligencije, i još više, "potencijalno fatalnog jaza između, s jedne strane naše instrumentalne, i s druge strane naše socijalne inteligencije i uopšte socijabilnosti". Čak i pod fantastičnom pretpostavkom sveopšteg i potpunog razoružanja, čovečanstvo, upozorava on, nikad neće zaboraviti kako se prave apokaliptička sredstva. Mogućnost i verovatnoća autonihilacije čovečanstva postaje, dakle, naddeterminacija svih naddeterminacija u istoriji. Sve buduće društvene formacije, pa i informatička u koju ulazi najrazvijeniji deo sveta, piše Stojanović sredinom devedesetih, osuđene su da budu potencijalno apokaliptičke. Mogući prigovor da preteruje sa apokaliptičkim potencijalom savremene vojne tehnike i tehnologije u krajnjoj liniji, smatrao je on, nije relevantan, "jer ako bi to i bilo tačno danas, sigurno neće biti istina posle pedesetak, stotinu ili ne znam koliko godina, a šta je to dugoročno, filozofski gledano".

Zbog svega prethodnog, slavni praksisovac se zalaže za "antiapokaliptički obrt u našem senzibilitetu, mišljenju, delanju, nadanju...". Celokupan dosadašnji moral i moralna filozofija, naša shvatanja dobrog i ispravnog, kako sekularna tako i religiozna, razvijena su, opominjao je on, u zajednicama koje nisu ni bile u stanju da dovedu u pitanje opstanak roda, pa prema tome ni da sebe praktično vide u takvoj situaciji. "A mi sada moramo da plediramo za superkategorički imperativ kojim se briga za opstanak čovečanstva nalaže kao dužnost nad dužnostima, odnosno za religiozne ljude kao prva i najvažnija Božija zapovest", zaključuje Stojanović.

Da li će se po okončanju rusko-ukrajinskog sukoba, a u jednom trenutku on se na neki način okončati mora, ispostaviti da čovečanstvo nije na vreme čulo i razumelo reči velikog mislioca?

(Autorka je filozof međunarodne politike i međunarodnih odnosa)

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner