Recept Mavi Marmara: sastojci, istorija, ukus

U domaćim medijima se o incidentu na palubi broda Mavi Marmara nije pisalo u meri koju taj događaj zaslužuje. Može biti stoga što je reč o žestokom sukobu Izraela i Turske, dveju država sa kojima kojima Srbija ima stabilne i prijateljske, ali osetljive odnose. Kako se u isto vreme radi o veoma značajnim saveznicima SAD, čiju politiku u našem „regionu“[1] zahvaljujući domaćim spoljnopolitičkim komentatorima ne možemo valjano ni da naslutimo, odnosno da je to događaj od velikog značaja za prilike na širokom geografskom prostoru, koji obuhvata i Balkan, smatram za potrebno da pokušam da proces koji je kulminirao u gluvo doba i na debelom moru osvetlim sa stanovišta dela građe koju sam o odnosima Izraela i Turske poslednjih godina prikupljao.

Poreklo: od Krupe do Kirkuka

Slabljenje saveza Izraela i Turske, uspostavljenog tokom 1990-ih sa nacionalističkom vlašću, logična je posledica promene karaktera unutrašnje i spoljne politike Turske od dolaska islamističke AKP na vlast 2002. godine. Turska je, kombinujući realpolitku, zalaganje za liberalni insitucionalizam, evropske integracije, nacionalizam i islamizam, kako gde i kako kad ali uvek krajnje pragmatično[2], na međunarodnom planu evoluirala od prvorazredne ali pasivne do prvorazredne i ekspanzivne regionalne sile koja do krajnosti koristi svoja geostrateška i geoenergetska preimućstva. Koristeći se značajem u NATO savezu i za NATO savez Turska je maksimalno eksploatisala unutrašnju napetost složenice „evroatlanske integracije“: nemoć Evrope da je uprkos insisitiranju SAD integriše u EU zarad „atlanskog“ ona je vešto koristila da, gradeći se uvređenom ali uprkos tome kooperativnom, zarad stabilizacije nesređenih prilika širi uticaj u oblastima nekadašnjeg carstva. Tome je na ruku išlo opadanje američkog uticaja usled političkih i moralnih neuspeha u Avganistanu, Iraku, u iranskom nuklearnom i palestinskom nacionalnom pitanju, u gruzijskom ratu i globalnoj ekonomskoj krizi koju je izazvao krah njujorške berze.

Reagujući na proces faktičkog osamostaljivanja iračkog Kurdistana koji je vrhunac dosegao predlogom podele Iraka po bosanskom modelu[3] Turska je uspostavila, i produbljuje prijateljske odnose sa Sirijom i Iranom.[4] Tri države u kojima žive Kurdi željni nezavisnosti čine sve da spreče stvaranje kurskog Pijemonta. Na drugoj strani, na Balkanu, po sličnom modelu napravila je dva trougla: Istambul-Sarajevo-Beograd i Istambul-Sarajevo-Zagreb u kojima Republika Srpska figurira na mestu Kurdistana. Načinjen je i zaokret od 180 stepeni u odnosu prema Rusiji što se na spoljnopolitičkom nivou ogleda u saradnji u kavkasko-prikaspijskim regionalnim pitanjima, kakvo je npr. pitanje Nagorno Karabaha, gde je Turska sponzor Azerbedžana, a Rusija Jermenije. U svim slučajevima političku i energetsku saradnju prati, ukoliko joj već nije prethodio, snažan ekonomski prodor.

Ta politika širenja uticaja, koju nazivaju „neootomanskom“ a turski zvaničnici „politikom nula problema sa komšijama“, postala je nasrtljivija dolaskom Baraka Obame. Ako su DŽordž Buš i njegovi konzervativci bili isuviše tvrdi, neosteljivi i doktrinarni u bliskoistočnoj politici, onda su Barak Obama i njegovi liberali u jednakoj meri meki, neodlučni i ne manje doktrinarni. Obama u Avganistanu ni po cenu daljeg iscrpljivanja već iscrpljenih SAD te daljeg slabljenja kohezije NATO saveza ne može da dobije rat niti da uspostavi mir. Nedavno objavljeno otkriće bogatih zaliha ruda dragocenih elemenata samo će pogoršati situaciju: vođe talibana sada imaju i zarad čega materijalnog da se biju. Nemoćan je prema Iranu: propustio je priliku da interveniše kada se režim ljuljao, ozbiljne sankcije nije uspeo da uvede, Ahmedinedžad nastavlja nuklearni program činići ga predmetom podsmeha. Uprkos većini koju je na izborima ostvarila grupacija protivna Siriji nije predupredio prebegavanje Druza i formiranje vlade u kojoj glavnu reč ima Hesbolah. Pretpostavka da učešće u političkom životu oružane pokrete pretvara u civilne političke partije pokazala se pogrešnom. Sudelovanje u institucijama sistema, kao i pre državnog udara maja 2008. i sporazuma u Dohi, ne sprečava Hesbolah da mimo regularne vojske Libana, koju Obama materijalno pomaže, drži vlastite oružane snage koje se snabdevaju iz Irana i Sirije. Nije se, dakle, suprotstavio uspostavljanju sirijskog de facto protektorata nad Libanom iako zauzvrat nije dobio ništa jer Asada nije uspeo da odvoji od Irana. Ne može biti jasnijeg primera prihvatanja takve situacije od nedavnog prijema libanskog premijera Haririja u Vašingtonu.

Takvim rezultatima on slabi savezničku osovinu Rijad-Aman-Kairo, ne manje nego što je slabi pokušajem da rešenjem izraelsko-palestinskog pitanja iz arapskih poslova potisne Iran: rezultata nema i opšte je uverenje da ga neće ni biti. Arape i muslimane frustrira njegova nemoć da Izraelu, pored svih bučnih svađa i navaljivanja, nametne bilo šta opipljivo. Izraelce frustrira njegovo nerazumevanje suštine sukoba i politika nametanja koju, s tim u skladu, vodi. Rezultat je, protivno namerama, dalji gubitak ugleda SAD na Bliskom istoku. Može biti da je ničim prikrivano jačanje uticaja Turske od Balkana do Avganistana te od Kavkaza do Mosula bilo deo koordinisane politike[5], ali realativno neuspešna poseta Erdogana Vašingtonu decembra prošle godine, povlačenje ambasadora na konsultacije zbog rezolucije Kongresa o genocidu nad Jermenima u martu i, konačno, afera Mavi Marmara juna ove godine jasno ukazuju da je takva koordinacija, ako je bilo, postala ili nefunkcionalna ili nepostojeća u području Bliskog istoka.

Na to je, svakako, uticala promena odnosa snaga u oblasti Crnog mora do koje je došlo ukrajinskim odustajanjem od NATO ambicija, dogovorom o statusu crnomorske flote, krizom EU izazvanom grčkim finansijskim kolapsom i srećnom okolnošću da je Turska, kao nestalan član, u Savetu bezbednosti. Talentovanom političaru Erdoganu, za razliku od nekih, odmah je bilo jasno da je vreme širenja Unije završeno i da prijema Turske za duže vreme ne može biti. Oslobođen pritisaka i obzira na toj strani on je, nakon što je krajem aprila formalizovao prodor u Srbiji[6] požurio da na novi nivo podigne odnose sa Rusijom. Turska je ugostila ruskog predsednika Medvedeva, koji je potpisao niz strateških ugovora u pogledu ruta prenosa prikaspijskog gasa ka Evropi i nafte mimo Bosfora te izgradnje nuklearnih centrala.[7] Pre toga ruski predsednik je posetio Turskoj prijateljsku Siriju gde je potpisivanjem niza ugovora o vojnoj, investicionoj, ekonomskoj i, čini se, nuklearnoj saradnji[8] poništio efekte sankcija koje joj je produžio razočarani američki predsednik.

Osokoljena povoljnim razvojem prilika Turska je procenila da je došlo vreme se otvoreno nametne kao partner u rešavanju centralnih bliskoistočnih pitanja. Kada je nakon mnogih ubeđivanja i ustupaka Obama napokon dobio saglasnost Kine i Rusije za uvođenje novog kruga sankcija Iranu intervenisala je Turska. Sedamnastog maja premijer Erdogan, brazilski predsednik Lula da Silva i iranski predsednik Ahmedinedžad potpisali su u Teheranu ugovor o zameni dela iranskog niskoobogaćenog uranijuma za gotove šipke uranijumskog goriva. Posrednik u poslu bila bi Turska. Preuzimanjem uloge u transferu obogaćenog uranijuma za gorivo, kojeg je Iran godinu dana ranije uskratio Rusiji, Turska je ponovo i na velika vrata ušla u arenu svetskih poslova: postala je neposredni učesnik u iranskom nuklearnom pitanju. Trideset i prvog maja dogodio se incident sa pacifističko-humanitarnom flotilom. Sasvim u skladu sa svojim političkim metodom - da jedan kvalitativni iskorak, dok se Vlasi ne sete, podrži drugim ne manje značajnim – Erdogan je izazvao krizu provokacijom koja se pretvorila u tragediju. Iza afere Mavi Marmara krije se samouverenost i spremnost na rizik. Odlike snažnih država.

Celokupan kontekst razvoja prilika u regionu i činjenica da Turska nije pokušala da spreči svoje humanitarce i mirovnjake da pokušajem proboja pomorske blokade isprovociraju izraelsku rekciju[9], kao i izjave turskog premijera Erdogana i ministra inostranih poslova Davutoglua date po incidentu, govore da je reč o smišljenoj provokaciji iza koje stoje dobro promišljene varijante i planovi za maksimiziranje koristi od kakvog god mogućeg ishoda.

Ne služiti uz falafel!

Zadivljujuća je i za svaki nauk veština kojom je Turska postala učesnik u arapsko-izraelskom i izraelsko-palestinskom sukobu.

Strateška saradnja Turske i Izraela, produbljivana uprkos povremenim otvorenim neslaganjima u odnosu prema palestinskom pitanju, počela je da se krnji dolaskom islamističke AKP na vlast krajem 2002. godine. Premda veoma značajne promene u strateškom okruženju ne treba da budu izgubljene iz vida, sukob Turske i Izraela u osnovi proizilazi iz islamističkog karaktera vlasti u Istambulu. Strateška saradnja s Izraelom je nepopularna u izbornoj bazi vladajuće AKP, nasuprot generalima te njima bliskim krugovima kemalističke sekularne ideologije koji su tu saradnju uspostavili, pritom je kontraproduktivna u važećoj spoljnopolitičkoj koncepciji Turske.

Isprva je saradnja u svim oblastima – vojnoj, naučnoj, tehnološkoj, ekonomskoj, kulturnoj, turističkoj – nastavljena kao da do promene u ideologiji turske vlade nije došlo. Problemi su počeli da se javljaju zbog odnosa Turske prema Hamasu, kojeg podržavaju Sirija i Iran. Prvi ozbiljan nediplomatski ispad premijera Erdogana izrečen je marta 2004. godine povodom „ciljanog ubistva“ duhovnog i političkog vođe pokreta Šeika al Jasina, kada je ocenio da je reč o „terorističkom aktu“. Dva meseca kasnije rekao je da Izrael u oblasti Gaze provodi „državni terorizam“. Razloga za nezadovoljstvo dao je i Izrael. Tokom 2005. godine Turska je negodovala zbog pokušaja Izraelaca da se u vreme kada su ideje o podeli Iraka dobile na polularnosti uvuku u irački Kurdistan. Izrael se povukao.

Do prvih ozbiljnijih nesuglasica je došlo nakon pobede Hamasa na izborima januara 2006. godine kada je Erdogan, uprkos politici tri uslova (da Hamas prizna ranije ugovore PLO i Izraela, odrekne se doktrine uništenja Izraela i terorizma kao metoda)[10] izjavio da se volja palestinskog naroda mora poštovati, da bi polovinom februara turski zvaničnici primili u sedištu vladajućeg AKP predstavnike Hamasa, predvođenih predsedavajućim politbiroa Halidom Mešalom. Verovatno je da su protesti Izraela i SAD koji su tom činu usledili uticali da tokom žestoke izraelske akcije u Gazi i Drugog libanskog rata u leto 2006. godine zvanična Turska zauzme veoma kritički, ali umeren stav. Preko Damska je pokušala da utiče na smirivanje situacije, poslala je inženjeriju u multinacionalne snage koje su stacionirane na jugu Libana; za to vreme ulice Istanbula i turskih gradova bile su okupirane antiizraelskim demonstracijama. Juna 2007. godine, nakon što je uspešno prebrodio krizu oko izbora Abdulaha Gula za predsednika, koja je mirisala na vojni udar, Erdogan je ponovo zaoštrio odnose sa Izraelom podržavši Hamasovo nasilno preuzimanje vlasti u oblasti Gaze.

Tokom 2008. godine on je, uz nevoljnu američku saglasnost, posredovao u indirektnim pregovorima Sirije i Izraela dovodeći ih za šest meseci u blizinu tačke u kojoj se prelazi na direktno rešavanje najzačajnijih pitanja: granice, bezbednosti, podele vodnih resursa i drugog dela paketa, rešavanja sirijsko-američkih odnosa. Izbijanjem rata u Gazi 27. decembra ti su pregovori prekinuti. Frustrirani turski medijator, koji je sve to doživeo kao ličnu uvredu, krenuo je da žestoko osuđuje Izrael. Da je stvar ozbiljna moglo je da se vidi i po tome što su, pored više-manje uobičajenih demonstracija pred izraelskim predstavništvima, turske opštine o svom trošku postavljale bilborde sa porukama osude Izraela, a ministarstvo obrazovanja je, u počast žrtava u Gazi, proglasilo minut ćutanja u svim školama. Time je Turska budućem domaćinu u Beloj kući najjasnije stavila do znanja da ne namerava da bude aktivni učesnik samo arapsko-izraelskog, već i izraelsko-palestinskog sukoba.

Način na koji je Erdogan novu komponentu spoljne poltike sumirao jeste, jednostavno, brilijantan. On je izjavio da Izrael treba da ponese krivicu za prekid primirja jer nije poštovao odredbe koje se odnose na protok robe u Gazu, što je manja stvar od stava da Hamas mora da ima ulogu u Palestinskim političkim poslovima te da svi „treba da poštuju izbore za vlast u Palestinskoj samoupravnoj vlasti.“ Time je Turska još jednom, javno i u trenutku krize koja je snažno tresla veoma daleko od epicentra, prenebregla tri uslova koje su Hamasu za uključenje u bliskoistočni proces postavili Izrael, SAD i ključni NATO saveznici. Kao da to nije dovoljno, rekao je da on nije protiv izraelskog naroda, već je „protiv njegovog političkog vođstva i onih koji podržavaju varvarsko ubijanje“.[11] Time je još jednom zaslužio odobravanje i naklonost arapske čaršije.

Budući da je Izrael oprezno ćutao, Erdogan je odlučio da profitira do poslednjeg groša. Iskoristivši formalnu mogućnost koju mu je pružio voditelj panela u Davosu, on je izraelskom predsedniku i doajenu svetske diplomatije Šimonu Peresu u lice sasuo da „vi veoma dobro znate kako se ubija“ i demonstrativno napustio pozornicu. Peres je oprezno ali indikativno prokomentarisao da je Turska važna zemlja na Bliskom istoku i u svetu te da je zvao Erdogana konstatujući da „ovu stvar ne vidim kao ličnu“ dok je Erdogan, kojeg je na aerodromu razdragana gomila sačekala kao heroja, u jednako jasnoj izjavi rekao: „Moja odgovornost je da štitim čast turskog naroda.“[12] Sledećih dana Erdogan je insistirao da nastavi posredovanje sa Sirijom, ali mu je posredstvom objavljenih mišljenja izraelskih eksperata za spoljnu politiku, budući da je to bilo vreme neposredno po izborima za Kneset, odgovoreno da Izrael nema vere da je Turska nepristrasan posrednik. Kao da ništa nije bilo rečeno on je otvorio još jednu kartu rekavši da „njegova vlada ostaje odlučna da posreduje u mirovnom dogovoru između Izraela i Palestinaca“. Strasti su se postepeno stišale i nastalo je određeno zatišje, kako zbog šteta koje je trebalo ublažiti, tako zbog dugotrajnog procesa formiranja druge Netanjahuove vlade i lokalnih izbora u Turskoj. Sukob je bio zaglađen, ali ne izglađen. Redovni diplomatski i vojni kontakti su nastavljeni, ali visoki zvaničnici se više nisu sastajali.

Aprila meseca Turska je održala prvu zajedničku vojnu vežbu sa Sirijom i nastavila da hapsi visoke oficire pod optužbom za zaveru protiv demokratski izabrane vlade. Izrael je odgovorio otezanjem sa isporukom odavno naručenih bespilotnih letelica. Sledeća kriza izbila je u oktobru. Turska je podržala i pozdravila Goldstonove komisije o ratnim zločinima u Gazi kojeg je Izrael odlučno odbacio, zatim se oporo obratila povodom palestinskih nereda u Jerusalimu koji su izbili zbog izraelskih planova gradnje u jednom od arapskih kvartova i glasina da su Jevreji okupirali Al Aksu s namerom da na njenim temeljima obnove svoj davno srušeni hram. Ta stvar se nije valjano ni stišala a Turska je 11-og zatražila da u vežbi „Anatolski orao“, redovno održavanoj od 2001. godine, zbog „osetljivosti zbog Gaze, istočnog Jerusalima i džamije Al Aksa“ ućešća ne uzme izraelska avijacija što je dovelo do otkazivanja SAD i Italije. To je bio turski odgovor na odbijanje Jerusalima da ministru inostranih dela Davutogluu omogući da u oblast Gaze uđe iz Izraela, zbog čega je poseta od koje se mnogo očekivalo otkazana. Ali to je bio tek početak. 13-og je u Damasku održan sastanak novouspostavljenog „Visokog tursko-sirijskog saveta za stratešku saradnju“ u čijem je radu učestvovalo deset turskih ministara prevođenih Davutogluom. Potpisano je četrdesetak dogovora sa kratkim rokom implementacije i dogovorena još jedna, znatno obimnija zajednička vojna vežba. Istovremeno je na turskoj televiziji emitovana drama u kojoj su izraelski vojnici prikazani kao sadističke ubice dece i nejači. Ambasador u Istambulu uložio je oštar protest a premijer Netanjahu je izjavio da Tursku ne smatra poštenim posrednikom, pa je stoga ne želi u pregovorima sa Sirijom. Erdogan je na to izneo besmislenu ali zapaljivu optužbu da je izraelski ministar inostranih dela Avigor Liberman pretio da će Izrael protiv Gaze da upotrebi niklearno oružje, dok je za iranskog predsednika Ahmedinedžada, koji rutinski odriče postojanje holokausta i preti uništenjem Izraela, rekao da „nema sumnje da je on naš prijatelj.“

Do izvesnog smirivanja sitacije došlo je u novembru i decembru, kada je na pitanju zamrzavanja izgradnje naselja na Zapadnoj obali (Judeji i Samariji) i u istočnom delu Jerusalima, koje je Mahmud Abas uz arapsku podršku postavio kao uslov za početak posredovanih pregovora sa Netanjahuom, američko-izraelsko savezništvo ulazilo u ozbiljnu krizu. Izraelski mediji su propustili da posvete veću pažnju Erdoganovoj izjavi da su izraelski zločini u Gazi veći od onih za koje se govori da su učinjeni u Darfuru te da „Nije moguće da neko ko pripada muslimanskoj veri počini genocid.“[13]. U Istanbul se sa namerom da smiri situaciju i poradi na pitanju deset bespilotnih letelica koje Izrael nikako nije isporučivao, zaputio laburistički ministar Binjamin „Fuad“ Ben Elijezer, čovek sa dobrim vezama u tamošnjem ministarstvu odbrane i vojsci. Šimon Peres se na konferenciji o klimi u Kopenhagenu sastao sa predsednikom Abdulahom Gulom, obojica su dali izjave pomirljivog tona, dok je za januar najavljena poseta ministra odbrane, takođe laburiste, Ehuda Baraka. Turska nije burno reagovala na ponovljene izjave Netanjahua i Libermana da je, koliko god Sirija to zahtevala, Turska neprihvatljiva kao posrednik. Posao da izglade odnose sa Turskom preuzeli su laburisti koji su ih, uostalom, uzdigli do nivoa strateških.

Mir u teško narušenom braku je, kako već biva, kratko trajao. Jedanaestog januara 2010. Erdogan je iskoristio sastanak sa libanskim premijerom Saadom Haririjem da još jednom žestoko udari po Izraelu i njegovim vitalnim interesima. Optužio ga je za neproporcionalnu upotrebu sile, za krađu vode, opisao kao opasnost svetskom miru i kao da sve to nije dovoljno, pozvao one koje upozoravaju Iran zbog nuklearnog oružja da to isto učine i sa Izraelom. Konačno, komentarišući pogibiju raketnog odeljenja Palestinskog islamskog džihada u Gazi, zatečenog kako naoružava lanser, upitao je Izrael: „Kakvo ste opravdanje za to smislili?“[14] Jerusalim je reagovao istog dana. Pomoćnik izraelskog ministra inostranih dela Ami Ajalon pozvao je turskog ambasadora da bi mu uručio demarš zbog načina na koji su u seriji „Dolina vukova“, u produkciji turske državne televizije čiji je šef visoki funkcioner vladajuće AKP, prikazani izraelski obaveštajci i diplomate: krvoločne ubice koje otimaju muslimansku decu da bi ih konvertovali u judaizam. Pred kamerama izraelske državne televizije ambasador je najpre morao da čeka u hodniku da bi, u sobi kojom je dominirala izraelska zastava, bio posednut na sofu znatnu nižu od domaćinove stolice. Tome je sledila zvanična izjava ministarstva da je „Turska poslednja (zemlja) koja bi trebalo da moralu uči Izrael i IDF.“[15] Netanjahu je dodao da su rastuće turske veze sa Iranom i Sirijom zabrinjavajuće te da je odluka da se pozove turski ambasador bila njegova i Libermanova, ali se iz blizine njegovog kabineta moglo doznati da je ponižavanje izvedeno bez njegovog znanja i odobrenja. Ajalon je na kraju uputio javno izvinjenje.

Skandal je očigledno bio učinjen slobodnijom interpretacijom instrukcija koje je ministar Liberman dao diplomatama na redovnoj godišnjoj konferenciji, prema kojima treba agresivnije da brane čast države. Postoje informacije da je do svega došlo i zbog želje Libermana da minira politiku pomirljivosti i nereagovanja na turske provokacije koju su u vladi nosili laburistički ministri, dakle i posetu ministra odbrane Baraka. Ako mu je to bio cilj, delimično je uspeo. Erdogan, koji je od formiranja izraelske vlade marta 2009. odbijao da priča sa Netanjahuom i Libermanom, najavio je da neće primiti ni Baraka. Tako je i bilo. Barak je razgovarao sa kolegom Gonulom i čak tri i po sata sa Davutogluom, ali lica Ergodanova video nije. Utisak kojeg je putujući uz izraelsku delegaciju stekao komentator levičarskog Haarec-a je da povratka na stare dane pune saradnje biti neće, kao ni do skora redovnih zajedničkih vojnih vežbi. Možda najbolju ocenu prilika dao je ministar Gonul: „Dokle god imamo iste interese radimo na tome da rešimo zajedničke probleme. Mi smo takođe saveznici, mi smo strateški saveznici dokle god nas naši interesi na to prisiljavaju.“[16] 

Iako bi se mogao steći takav utisak, ton ovoj rundi sukoba ipak nije dalo poslovično škripanje peska u zupčanicima izraelske vlade već zahtev Ankare da, ukoliko Izrael želi da mu u posetu ponovo dođe visoka turska delegacija, ne samo olakša blokadu prema Gazi, već i da u mirovni proces uključi i Hamas. Takav zahtev Izrael nije, sa mnogo razloga principijelnih u unutrašnjoj i spoljnoj politici, bio u stanju da ispuni. Ti zahtevi, zajedno sa upornošću da se nastavi posredovanje u pregovorima sa Sirijom (na tome, kažu, insistira Damask, ne Ankara) postali su konstanta u odnosima Izraela i Turske pa je stoga sasvim logično da su protokom vremena postajali sve teže breme.

Kada je početkom marta zbog rezolucije američkog kongresa o genocidu na Jermenima na konsultacije povučen turski ambasador moglo je da se dozna da Turci tom prilikom nisu dobili do tada tradicionalnu podršku izraelskih lobista. Erdogan nije dugo ćutao. Reagujući na objavljivanje izraelske liste nacionalnog nasleđa on je, javno deklamujući islamističko shvatanje istorije zemlje Kanan, izjavio da Al Aksa, Pećina patijarha i Rahelin grob nisu nikada bili i neće nikada biti jevrejska, već islamska mesta. Zvanični Izrael je ćutao, u štampi nije bilo komentara. Čini se da je to dodatno potaklo Erdogana koji je mesec dana kasnije izazvao novu eskalaciju. Osim što je izjavio da će Turska priteći u pomoć muslimanima u svakom delu sveta rekao je da ona neće ostati neosetljiva prema islamskom Jerusalimu, da je situacija u Gazi nehumana te da Turska ne može indiferentno da gleda ubijanje dece u Gazi. Ministarstvo u Jerusalimu mu je odgovorilo da vidi da se vodi politika integracije u muslimanski svet na štetu Izraela, te da bi mu bilo pametno, kada već govori o Gazi, da bude isto toliko zabrinut i za decu u Pakistanu i Iraku koju ubijaju teroristi. Par dana kasnije, pred odlazak na konferenciju o nuklernoj kontroli i razoružanju Erdogan je rekao da je Izrael najveća pretnja bliskoistočnom miru, kritikovao ga zbog nepotpisivanja sporazuma o neširenju nuklearne tehnologije i rekao da Izrael ne treba da bude izuzet od međunarodne kontrole nuklearnih postrojenja. Netanjahu je od puta odustao u poslednji čas.

Kao što se iz ovog pregleda može videti turska politika sukoba sa Izraelom fokusirana je u tri tačke. Prva tačka je posredovanje u miru sa Sirijom, kojeg Netanjahuova vlada ne želi. Kada bi Netanjahu imao volje da pregovara sa Sirijom, a nema je, izborna baza i sastav koalicije mu ne daju snagu potrebnu za pregovore na dva koloseka.[17] Druga tačka je podizanje blokade Gaze i uključivanje Hamasa u politički i pregovarački proces. Teško je zamisliti koja bi izraelska vlada mogla to da prihvati, imajući u vidu da je pitanje nacionalnog jedinstva Palestinaca i međunarodno prihvatljiva osnova tog jedinstva formula na kojoj radi Egipat, koji je nakon mnogih neuspeha bio prisiljen da uvede stroge mere protiv šverca u Gazu. Treća tačka je pitanje izraelskog nuklearnog statusa i mogućeg arsenala. Erdogan je uspeo da to pitanje poveže sa iranskim nuklearnim problemom, problematizujući prvo i relativizujući drugo, uzurpiravši pritom od Egipta prvenstvo i zasluge za decenijsko insistiranje na politici Bliskog istoka bez nuklearnog oružja.

Filigranski fildžan sa Kapali čaršije

Koristeći se incidentom u kome su poginula devetorica humanitarca i pacifista koji ne beže kada grunu šok bombe i nemaju straha da se sukobe sa elitnim pomorskim komandosima elitne svetske vojske[18] Erdogan je u pitanje je doveo primenu egipatsko-izraelskog mirovnog ugovora i iz njega proističućih obaveza[19] izbegavši da poput Irana, Sirije ili Hesbolaha na pitanju Gaze i vlasti Hamasa nad njom u pitanje dovodi ugovor sam.

Turska je uočila slepu tačku izraelsko-palestinskog mirovnog procesa, sadržanu još u sporazumu Begin-Sadat iz Kemp Dejvida: pretpostavku jedinstvene palestinske autonomne (od 2002. pretpostavljene državne) vlasti. U potpisanim ugovorima Oslo procesa, koji su pravna osnova postojanja Palestinske autonomije, palestinsku stranu zastupa Palestinska oslobodilačka organizacija, PLO. Turska je uočila još jednu značajnu tačku, postojanje nevelikog ali veoma značajnog ugovora kojeg su, s namerom da se ojača pozicija Mahmuda Abasa, potpisali Izrael i Palestinska samoupravna vlast.

Kada je Ariel Šaron povukao naseljenike i vojsku iz Gaze postavilo se pitanje kontrole graničnih prelaza, budući da ih je do tada kontrolisao Izrael. Rešenje je, na insistiranje Kondolize Rajs, nađeno u obliku Agreement on Movement and Access i Agreed Principles for Rafah Crossing potpisanog 15. novembra 2005. između Izraela i Palestinske samoupravne vlasti uz posredovanje Kondolize Rajs, Havijera Solane i DŽejmsa Volfensona[20]. Detaljno su definisani granični prelazi, potrebna obuka, oprema, razmena informacija, obaveza PA da „spreči prolaz oružja i eksploziva preko prelaza Rafa“ i nadzor treće strane, EU, ali samo za prelaze Karni i Rafa. Za luku u Gazi rečeno je da će Izrael „preduzeti (mere) da uveri donatore da se neće mešati u rad luke. Strane će uspostaviti trostranu komisiju pod vođstvom SAD da bi razvili (mere za) bezbednost i ostale relevantne dogovore pre otvaranja luke. Model treće strane koji će biti primenjen u Rafi obezbediće osnove za rad“, dok je za aerodrom u Gazi rečeno da će „pregovori biti nastavljeni u premetima dogovora o bezbednosti, izgradnji i radu“.

Kako PLO nije potpisao taj ugovor, već Palestinska samoupravna vlast, logično je da se postavlja pitanje ko je ta vlast, odnosno spora Hamasa i PLO koji se do krajnosti zaoštrio udarom u Gazi. Insisitiranjem da se Hamas, zato što je dobio većinu na izborima, uključi u pregovarački proces kao legitiman u Palestinskoj samoupravnoj vlasti i podrškom režimu Hamasa u Gazi Turska se uvlačila u palestinski državotvorni proces. Gurnuvši nogu u vrata Turska je trima državama, SAD, Egiptu i Izraelu u izgled stavila mogućnost da ona, kao demokratska i sunitska saveznica[21], preuzme ulogu pokrivitelja Hamasa u odnosu prema Izraelu i PLO umesto Sirije pod vojnom upravom manjinskih Alavita poznatom, između ostalog, po volji da protiv Izraela do veka ratuje koristeći se ovom ili onom palestinskom grupacijom i umesto šiitskog Irana nepomirljive antiizraelske ideologije koji je u tome podržava.

Cena? Prava sitnica. Da postane akcionar u palestinskom mirovnom trustu unoseći u njega kao početni kapital svoj model islamizma i uticaj na Hamas, koji je nacionalna podružnica egipatskog Muslimanskog bratstva. Za Egipat, koji islamiste suzbija produžavanjem režima vanrednog stanja i ne uspeva da Hamas privoli nacionalnom jedinstvu sa sekularnom PLO cena je previsoka, jer je po režim destabilišuća. Za Izrael je astronomska, jer ugrožava Egipat i funkcionalnost mirovnog ugovora iz 1979, otvara mogućnost da Hamas zavlada i Zapadnom obalom sa nesagledivim bezbednosnim posledicama te u kuću uvodi silu čiju snagu poznaje, jer joj je pridoneo, a u namere podozreva.

Prema svemu sudeći ni SAD ni Izrael ni Egipat, nisu razmeli da je u pitanju bio an offer you can’t refuse. Zaplovila je lađa iz Stambola. Iako Turska nema formalni osnov da se gura u pitanje kopnenih prelaza efekat incidenta je u tom pitanju ispao veoma značajan: Turska nije samo dala podršku Hamasu, već je naterala Egipat da politku stroge blokade Rafe momentalno zameni otvaranjem prelaza na neodređeno vreme. To je za Mubaraka težak udarac. Znatno važnija od toga, jer Mubarak može i verovatno je da će da se predomisli čim nađe zgodnu priliku, jeste činjenica da je pokazala jasnu nameru da insisitira na onome u čemu formalnih prepreka nema. Turska namerava da se nametne ne samo kao činilac u pitanju izgradnje luke, već i u nadzoru njenog rada: paragrafom sporazuma koji se na to odnosi nije definisano ko će da nazire, već kako i po kojem modelu.

Akcija Mavi Marmara je, nema nikakve sumnje, bravura. Sve čestitke.

Kahva i rahat lokum

Posledice incidenta u onome što se zove javna diplomatija fokusirane su u dve tačke: zahtev za istragom i traženje novog, mulitilateralnog mehanizma kontrole protoka roba u oblast Gaze. Dok u drugom postoji saglasnost SAD, EU, Egipta i Izraela u prvom se razbuktala nova svađa. Turska zahteva istragu pod okriljem UN prema predlogu generalnog sekretara: da je vode Novozelanđani uz učešće Izraela i Turske. Alergičan na istrage UN, Izrael je rešenjem premijera oformio domaću komisiju. Turska zahteva izvinjenje, kažnjavanje odgovornih i materijalnu kompenzaciju porodicama poginulih. Izrael preko polunezavisnih instituta uzvraća predočavajući da je kompletna građa sa hard diskova i kamera u njegovom posedu, pa tako i dokazi o Erdoganovoj direktnoj umešanosti u organizovanje neobičnih pacifista.

Teret kontrole štete, utišavanja retorike i iznalaženja kompromisa pao je na SAD koje su, ostavivši Tursku da u Savetu bezbednosti glasa protiv, uz podršku Rusije i Kine progurale ispranu, ali ipak rezoluciju o novom krugu sankcija Iranu. Pored tog poraza, Turskoj u korist ne ide ni proces preispitivanja, neretko obojen skepticizmom, strateškog savezništva u američkoj javnosti: nije li Turska 2003. godine sprečila ulazak američkih trupa u Irak sa severa, šta u stvari znače svi ti ugovori sa Rusijom, mešanje na strani Irana, šta to Turska u stvari želi i šta radi? Da li zbog takvog saveznika treba iznuđivati ustupke od Izraela? Da li ti ustupci ugrožavaju saveznike, u prvom redu Egipat? Pravo pitanje je sledeće: koje tačno ustupke Turska želi da iznudi od SAD i preko SAD od Egipta i Izraela, odnosno čime bi se za ovu priliku zadovoljila?

Iranski brod natovaren različitom humanitarnom i građevinskom robom zaplovio je prema Gazi. Pred Barakom Obamom i njegovim timom je novi i dalekosežan bliskoistočni izazov. Da vidimo šta ume.