Stanje ruske privrede dve godine od početka rata - ruska ekonomija prkosi predviđanjima zapadnih analitičara. Vreme ne radi za Ukrajinu

Ruska ekonomija prkosi predviđanjima zapadnih analitičara koji su verovali da će embargo drastično pogoršati finansijsku situaciju te zemlje. Suprotno u Vašingtonu kreiranom narativu, rekordna državna potrošnja, uz subvencionisane kredite, omogućila je uvećanje privrede Ruske Federacije (RF) od 3,6% u 2023, dok MMF predviđa dvostruko viši porast BDP-a u ovoj godini (2,6%) od onog koji je prognoziran u oktobru, što je više i od projekcije Centralne banke Rusije (1,5%) ili Svetske banke (1,3%).

Ruski predsednik Vladimir Putin u fabrici "Tulaželdormaš", Tula, aprila 2023.

Rast privredne aktivnosti posledica je povećanja državnih investicija, te posledičnog rasta potrošnje i zarada. Istine radi, u istom izveštaju MMF upozorava da bi na duži rok potencijalni rast ruske ekonomije mogao biti niži nego pre rata u Ukrajini, što je bazično vrlo sumorna pretpostavka.

Tokom 2023. ruska industrijska proizvodnja ostvarila je povećanje od solidnih 3,5%, dok je snažan rast ostvaren i u sektoru građevinarstva. Brzu dinamiku beležila je većina delatnosti u sektoru usluga (to je dobrim delom povezano sa rastom realnih zarada), te je posledično maloprodaja realno porasla za desetinu tokom 2023. uprkos relativno visokoj inflaciji.

Povezano s tim, životni standard širom Rusije je poboljšan, dok je procenat Rusa koji žive ispod granice siromaštva pao na 9,8% – najniži nivo od 1992. Naime, promene na tržištu rada povećale su plate u vojnoj industriji, kao i u civilnoj proizvodnji. Tako zarade rastu u drugim granama privrede, zbog potrebe da se takmiče za privlačenje radnika iz dobro plaćenih poslova u vojnoj industriji.

Bilbord sa natpisom „Hipoteka od jedne rublje mesečno“ na gradilištu novog kompleksa stambenih zgrada u Moskvi, novembra 2023.

Posledično, stopa nezaposlenosti je na veoma niskom nivou od tek 2,9%. Naime, vojni sektor izvlači radnu snagu iz civilnih industrija, budući da trenutno, zajedno sa policijom, zapošljava 850 hiljada ljudi više nego krajem 2022. Nezaposlenost je opala i zbog značajne emigricije kvalifikovanih stručnjaka, posebno u IT sektoru.

Uticaj ekonomske stabilizacije na ratne napore

Izgleda sve izvesnije da će skoro puni kapaciteti pod kojima radi ruska vojna industrija omogućiti Moskvi pobedu u ratu. Faktička trka u naoružanju između Zapada i Rusije postaje ona u kojoj su izgledi Moskve da nadvlada daleko veći. Posledično, to bi vremenom Kremlju moglo dati ogromnu materijalnu superiornost, tj. mogućnost da dobije rat u Ukrajini, posebno imajući u vidu da se Kijev već suočava sa kritičnim nedostatkom artiljerijskih granata (ruska vojska početkom ove godine ima tri puta veću vatrenu moć na linijama fronta). Rečeno metaforično, rat bi se mogao završiti kao boks meč koji traje 15 rundi, bez nokdauna, ali u korist Moskve na poene.

Zvanični podaci ukazuju da je Rusija povećala vojnu potrošnju sa 2,7% BDP-a 2022 na 3,9% 2023, te 6% – ili oko trećine ukupne državne potrošnje – 2024. Međutim, cifre su veće ako se uključe rashodi na takođe delimično angažovane policijske snage, potrošnja na rekonstrukciju na novim teritorijama, te preusmeravanje bogatstva privatnog sektora na ratne napore.

Ima puno indicija da je Ruska Federacija na putu da proizvodi dva miliona artiljerijskih granata godišnje, dok je februara 2023. evropska proizvodnja procenjena na samo 300 hiljada granata godišnje. Dodatno, u 2023. je, istina prema još nezavisno nepotvrđenim podacima, proizvedeno i (verovatno) „renovirano“ čak 1530 tenkova i 2518 oklopnih borbenih vozila. Moskva vešto zaobilazi zapadni embargo, budući da se koriste elektronske komponente opšte namene, ne nužno vojne klase.

Linija fronta u Donjecku, decembar 2023.

Ipak, malo je verovatno da će ruska prednost u vojnoj proizvodnji doneti dovoljno materijala za opštu ofanzivu 2024. Međutim, u naredne tri godine ruska odbrambena industrija će biti potpuno mobilisana. Na osnovu kapaciteta vojne industrije, implicitno se može zaključiti da Kremlj računa da će vojni ciljevi u Ukrajini biti ostvareni 2026.

Istina, ruska „ratna mašina“ je opterećena nedostatkom kvalifikovane radne snage, lošim kvalitetom delova i razmerama ratovanja koje čak ni vojno-industrijski kompleks sovjetskog nasleđa ne može da prati. Mnoge proizvedene rakete su ispod standarda zbog nedostatka veštih inženjera, što rezultira velikom stopom neuspešnih gađanja. Fabrike jedva drže korak sa potražnjom, na šta ukazuju fragmenti projektila, korišćenih tokom januara 2024. koji ukazuju da je municija proizvedena u decembru 2023, implicirajući faktičko odsustvo zaliha.

Problemi koji se naziru

Ruska vlada je optimistično procenila da će tokom 2024. raspolagati sa 119 milijardi dolara (6,4% BDP-a) prihoda od nafte i gasa, što bi iznosilo više od trećine ukupnih prihoda trezora. Dodatno, budžet za 2024. pretpostavlja prosečnu cenu ruske nafte od oko 70 dolara po barelu, te da zapadne zemlje neće uspeti da dodatno ograniče prihode Kremlja od nafte i gasa.

Međugodišnja inflacija, koja je u januaru još uvek visokih 7,4%, takođe predstavlja problem. Centralna banka Rusije usled toga, ali i pritisaka na rublju, održava visoku baznu kamatu (16%), što poskupljuje kredite.

Kretanje inflacije u Rusiji 2016-2024. (plava – međugodišnja inflacija; zelena – mesečna inflacija; crvena – cilj Centralne banke, 4%)

Međutim, uprkos tome, preduzeća i domaćinstva nastavljaju da se ubrzano zadužuju (npr. rastu stambeni krediti), što posredno ukazuje na veoma visoka inflaciona očekivanja. Tako su u januaru 2024. domaćinstva očekivala da će u narednih 12 meseci inflacija iznositi 12,7% (pad sa čak 14,2% u decembru), dok su i očekivanja za narednih pet godina, iako u padu, i dalje vrlo visoka (čak 9,8%). S druge strane, vodeći analitičari očekuju da će inflacija biti 5,1% u 2024, te 4% u 2025. i kasnije, što je praktično identično prognozama Centralne banke Rusije.

Promenljivost vrednosti rublje je dodatni dokaz makroekonomske nestabilnosti. Od 2022. ruska valuta je oscilirala između 53 i 100 rubalja za dolar. Suštinski, glavni razlog slabljenja rublje – povećana potrošnja na uvoz je nešto što je jako teško ublažiti, iako se kontrolom nad tokovima kapitala valuta izvesno vreme može održati stabilnom. Depresijacijski pritisci na rublju posledica su i pada izvoza, povećanih kapitalnih transfera unutar Rusije na račune koji nisu u rubljama i nizak nivo likvidnosti.

Kontrola kapitala, poslednja uvedena od 16. oktobra 2023, narušava tržišne principe koji oblikuju kurs, derogira reputaciju rublje, smanjuje nezavisnost centralne banke (koja se protivila toj meri) i ugrožava finansijski sistem Rusije. Zajedno sa nametanjem izvoznih carina na naftu, takve kontrole kapitala pokazuju da se Rusija udaljava od tržišnog sistema državnog kapitalizma ka mobilisanoj ratnoj ekonomiji. To izvesno plaši preostale investitore, pravi zabunu među tržišnim akterima i komplikuje finansijsku regulativu.

Pad poverenja u rublju neminovno vodi ka dolarizaciji (ili juanizaciji) štednje privrede i domaćinstava i daljeg odliva kapitala. Nakon prestanka važenja trenutne mere obavezne prodaje deviza za vodeće izvozne firme (u martu), mnogi očekuju snažan pad vrednosti ruske monete prema dolaru, evru i juanu. U tom slučaju ne može se isključiti ni uvođenje još strože kontrole kapitala, što će dugoročno naneti još veću štetu ruskoj ekonomiji.

Spoljnotrgovinska ograničenja, zajedno sa padom cene nafte na svetskim tržištima, snažno su oborili ruski izvoz u 2023. (i količinski i u dolarima), iako su ruske kompanije uspele da preusmere dobar deo svojih plasmana u azijske i afričke zemlje. Istovremeno, vrednost robnog uvoza je zatno povećana, dostižući predratni nivo, usled fokusiranja na dobavljače iz alternativnih regiona, te mehanizmu „paralelnog uvoza“.

Posledično, suficit tekućeg računa je dramatično smanjen u 2023. na tek 50 milijardi dolara, sa čak 238 u 2022. i 122 milijarde dolara 2021. godine. Ono što zabrinjava su najnovije procene centralne banke Rusije, koja očekuje da će u drugom tromesečju ove godine države van OPEK+ povećati proizvodnju nafte, što bi moglo da smanji njenu cenu, dodatno obarajući ruski izvoz i trgovinski suficit.

Pad suficita tekućeg računa platnog bilansa Rusije 2018-2023. (leva skala i žuti stubići – kvartalni iznosi u milijardama dolara; desna skala i siva linija – udeo u BDP-u)

Jasno je da su relativno visoki prihodi od nafte i gasa, vešto finansijsko upravljanje od strane ruskih vlasti i poroznost zapadnih sankcija omogućili Moskvi da održi ekonomiju stabilnom i privremeno prikrije rastuće neravnoteže unutar svoje privrede. Međutim, problemi ruske ekonomije su takvi da će se Kremlj, svakako nakon predsedničkih izbora 17. marta 2024, suočiti sa tzv. nemogućom trilemom.

Prvo, imperativ pobede u ratu nameće nastavak finansiranja rata, čiji se troškovi grubo procenjuju na ne manje od 100 milijardi dolara godišnje. Drugo, održavanje životnog standarda stanovništva je krucijalni socijalni i politički cilj. Treće, makroekonomska stabilnost je nešto što je za svaku, posebno za tržišnu kapitalističku ekonomiju (kakva ruska još uvek jeste) podrazumevajuća stvar.

Ipak, kako to vidi ekonomistkinja Aleksandra Prokopenko, postizanje sva tri cilja je nemoguće, i verovatno će treći od njih već tokom ove i posebno od 2025. biti žrtvovan zarad što boljih postignuća u ostvarenju prva dva. Naime, prva dva cilja će zahtevati još veću budžetsku potrošnju. To će posledično, u odsustvu dovoljnih domaćih kapaciteta (ukljućujući i nedostatak radne snage) da zadovolje rastuću agregatnu tražnju, podstaći inflaciju i verovatno oboriti kurs rublje – naročito u martu, nakon isteka šestomesečnog važenja obaveze prodaje državi 80% deviza od strane glavnih izvoznika.

Ruski predsednik Vladimir Putin na sastanku sa aktivistima njegove izborne kampanje za predsedničke izbore koji će biti održani od 15-17. marta 2024. godine, Moskva, 31. januara 2024.

Stabilnost na krhkim osnovama

Za sada, situacija izgleda stabilno, ali dobri rezultati ruske ekonomije u sebi kriju i opasne kompromise napravljene radi kratkoročnih benefita. Dostupnost juana i zlatnih rezervi znači da Moskva ne mora da brine o finansiranju spoljnog duga. Iako je cena domaćeg zaduživanja visoka, sa budžetskim deficitom u porastu, nizak predratni odnos državnog duga prema BDP-u znači da je malo verovatno da će javni dug biti značajan rizik u narednim godinama.

Solidan rast BDP-a koji će je ostvaren u 2023. i koji bi trebalo da bude postignut u 2024. je istovremeno i simptom „pregrevanja“ ekonomije, tj. činjenice da je više od trećine postignutog uvećanja ekonomskog autputa Rusije posledica snažne ekspanzije odbrambene industrije, te povećanja civilnih industrijskih grana uključenih u proizvodnju ratnih potrepština (odeća, obuća, lekovi).

Suštinski, rat potresa temelje ekonomske stabilnosti Rusije. Narušena su budžetska pravila, sloboda tokova kapitala, nezavisnost centralne banke, faktori koji su kritično važni za makroekonomsku stabilnost. Strukturne slabosti – posebno zavisnost od prihoda od nafte, nemogućnost da se živi bez stranog, pretežno kineskog uvoza i negativni demografski trendovi koji su pogoršani ratom – neće uskoro nestati. Za rešavanje ovih problema biće potrebne godine strukturnih reformi, odnosno stane direktne investicije i unapređenje ljudskog kapitala.

Indeks industrijske proizvodnje u RF (plava – trend; crvena – mesečna dinamika; 2020=100)

Kako je malo verovatno da će se rat uskoro završiti, finansijski i ekonomski troškovi će dodatno rasti. Problem je da bi ovi procesi mogli biti ubrzani eventualnim padom cena energenata na svetskom tržištu ili pak agresivnijim pristupom u sprovođenju zapadnih sankcija.

Čini se da će, već u srednjom roku, veliki ekonomski problemi izazvani ratom postati izraženi, te da će se u ne tako dalekoj budućnosti platiti visoka cena za aktivnosti koje se preduzimaju danas, a koje su verovatno neizbežne, imajući u vidu strategijske ciljeve Kremlja. To uključuje nedostatak opreme zbog (pooštrenog) režima sankcija, podinvestiranje u ključnim energetskom sektoru države, te velike industrijske dislokacije uzrokovane ogromnim ulaganjima u odbrambenu industriju.

Problemi su vidljivi i u civilnim delatnostima. Na primer, iako imaju pristup jeftinim komunalnim uslugama (grejanje, struja, gas, voda, kanalizacija) budući da država subvencioniše trećinu troškova (nasleđe sovjetskog doba), Rusi se suočavaju s posledicama njihovog slabog održavanja, a čest problem su havarije na instalacijama.

Jasno je da okretanje ka militarizovanoj ekonomiji ugrožava razvojne ciljeve, jer sa preduzećima u sektoru odbrane koja rade punim kapacitetima, skoro svaki veći porast tražnje u civilnim delatnostima gura cene naviše zbog nemogućnosti datih sektora da povećaju ponudu. S tim u vezi, politički motivisana odluka da se skoro po svaku cenu obezbedi dostupnost robe široke potrošnje uslovila je njen preteran uvoz, na taj način destimulišući domaću proizvodnju. Naime, u uslovima nametnute izolacije, politika uvozne substitucije koja je, istina, podržavana brojnim ali nedovoljnim državnim merama, iako neefikasna, je suštinski jedini put da povećate sopstvene kapacitete.

Dostavljač hrane ispred restorana „Ukusno i tačka“, nekadašnjeg Mekdonaldsa, Moskva, novembra 2023.

Međutim, veštačko održavanje snažne rublje, zajedno sa promovisanjem paralelnog uvoza, ukazuje da je vlast prioritetizovala snadbevenost tržišta kvalitetnim proizvodima pod prihvatljivim cenama nad dugoročnim ciljevima razvoja sopstvene proizvodnje, posebno u sektorima gde je to bilo moguće uraditi. Istina, ima znakova uvozne supstitucije u industriji robe široke potrošnje, prehrambenoj industriji, proizvodnji nameštaja i kućne hemije.

Na kraju, čini se da potezi koje vuče Kremlj odražavaju težinu situacije u kojoj se zemlja nalazi. Nije lako poštovati postulate tzv. tržišne ekonomije ako vam je zemlja pod udarom najobuhvatnijih sankcija u istoriji. Nije imperativ makroekonomska stabilnost u državi koja vodi rat koji se tiče njene budućnosti i opstanka kao velike sile.

I pobede „crvenih” u ruskoj revoluciji 1917. i „severnjaka” u američkom građanskom ratu u prvoj polovini 1860-ih potpomognute su monetarnim ekspanzijama, odnosno besomučnim štampanjem novca. Staljina i dalje mnogi Rusi smatraju najvećim liderom zemlje svih vremena iz samo jednog razloga – dobio je rat koji nije smeo da izgubi zbog svih njih.

Da li će se rat produžiti još tri godine, koliko bi se na osnovu planova u domenu vojne industrije moglo pretpostaviti, nije jasno. Ono što bi moglo da učini rat kraćim je raspoloženje u samoj Rusiji gde se, uprkos deklarativnoj podršci „specijalnoj vojnoj operaciji“, ispitanici se protive daljoj mobilizaciji i čak 74% njih želi da Putin odmah potpiše mirovni sporazum.

Bilbord koji reklamira vojnu službu sa natpisom „Postoji takva profesija kao što je odbrana otadžbine. Prava stvar“, Moskva, septembra 2023.

Čini se da ključno ostaje usaglasiti rešenje koje bi Moskva mogla tumačiti kao pobedu, Vašington kao minimalnu strategijsku dobit, i Kijev kao podnošljivu žrtvu. Promena stanja na terenu, naravno zajedno sa novim okolnostima u međunarodnoj politici, mogla bi biti ono što će približiti stavove tri strane.

S tim u vezi, nije iznenađenje promena stavova među nekim analitičarima na Zapadu. Kako to preporučuju inače realistični Anatol Liven i DŽordž Bib, vreme je za pregovore i primirje na postojećim linijama, uz ublažavanje sankcija Moskvi. Oni sliku o faktičkom odstustvu promena borbenih linija poslednjih 15 meseci smatraju varljivom, budući da Kremlj još ne želi veliku onfanzivu. Umesto toga, uništavanjem žive sile i iscrpljivanjem ukrajinskog i zapadnog arsenala oružja i municije, ruska vojska metodično umanjuje kapacitet Kijeva ne samo da vodi rat, već i da rekonstruiše posleratnu vojsku, dok bi eventualni prekid američke pomoći rezultirao brzim kolapsom Ukrajine.

Ruski BDP je 14 puta veći od ukrajinskog, ruska vojska je daleko bolje vođena i taktički veštija nego što je bila na početku rata, a zapadne sankcije nisu bitno oslabile potencijale ruske ekonomije, posebno vojne, koja polako prelazi u „ratni hod“. U nedostatku kompromisnog mira, ogromna pomoć će morati da se nastavi u nedogled. S obzirom na nedostatak oružja i municije na Zapadu, vreme nije na strani Ukrajine, čija se pozicija iz dana u dan pogoršava.

(RTS)