Rusko-kineski pokušaj spasavanja Sirije

Četvrtog tekućeg meseca, kineska državna agencija „Ksinhua“ objavila je predlog principa rešenja krize koja već celu godinu razara Siriju i Bliski istok, najozbiljnije ugrožavajući svetski mir. Dokument je napisan u Pekingu. Tišina koju je predlog izazvao u zapadnim medijima je duboka: dok se u Savetu bezbednosti, prema DŽeruzalem postu, veoma ozbiljno pregovara, snažni naslovi najznačajnijih zapadnih medija ih se ne dotiču. U toku je ozbiljno pogađanje.

Kina je preko običaja, uloživši dva veta u Savetu bezbednosti, pred svetskom javnošću otvoreno ponudila, gotovo izdiktirala, principe i okvir rešenja problema u ključnoj zemlji na Bliskom istoku. Toga nikada u istoriji bilo nije. Nije manje značajno ni to što se predlog ne nudi ni Evropi, ni Arapima, čije je rezolucije uzastopno, u oktobru i februaru, zajedno sa Rusijom zabranila u Savetu bezbednosti, već direktno Sjedinjenim Državama, a provođenje samo i jedino Ujedinjenim nacijama. Njen je predlog u osnovama saglasan onome kojeg bi ponudila Rusija, koja u proces tranzicije predsedničke vlasti ulazi opterećena uličnim protestima.

Kako se Sirija nalazi na granici Azije – Izrael je odvaja od Afrike – ona spaja Malu Aziju sa Arabijom, a istočni Mediteran sa Mesopotamijom i Iranom. Na toj tački spajaju se helensko-turska raselina, koja se proteže do Banjaluke, i linija šiitsko-sunitske pizme koja se povlači do Adena. Kriterijum prema kojem sam iscrtao liniju – verske razlike – uzet je ne samo stoga što samo on ima značaj u tako dugom periodu, ili što ima savremen gasno-naftni kvalitet, već zato što znači kriterijum nacionalnog razdvajanja, time i okvira za rešenje koje bi zadovoljilo legitimne interese svetskih i regionalnih sila u domenu zaštite ljudskih prava te nesmetanog rada izvorišta i neometanog toka hidrokarbonata.

Sirija

Neposredne mere i okvir za provođenje definisani su tako da bi bilo kakav pokušaj prepričavanja bio težak greh kako prema autorima, tako i prema čitaocima: „Vlada Sirije i različite frakcije trebalo bi da, na umu imajući dugoročne i fundamentalne interese svoje zemlje i naroda, momentalno pokrenu obuhvatan (inclusive) politički dijalog bez uslova prethodno postavljenih i rešenja prethodno određenih, kroz nepristrasno (impartial) posredovanje zajedničkog specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija i Arapske lige, dogovori o sveobuhvatnoj i detaljnoj mapi puta i vremenskom rasporedu, za reformu kroz dogovaranje te da ih primeni što skorije, obazirući se na obnovu nacionalne stabilnosti i javnog reda.“[1]

Obuhvatnost učesnika te izostavljanje prethodnih uslova i naknadnog ishoda podrazumeva da Kina otvoreno odbacuje mogućnost da Asad bude diskvalifikovan optužbom za ratne zločine ili prisiljen da preko ljudskog razbora prihvati kapitulaciju prema jemenskom modelu, predajom vlasti potredsedniku, kako zahteva Arapska liga. Formulacija „obuhvatnosti“, pored odraza realnog stanja na terenu sa kojega se poraženi pobunjenici povlače, uključuje i priznanje tuniske konferencije „Prijatelja Sirije“ da ne postoji organizacija koja bi mogla da bude priznata kao legitimna, Asadovoj suprotstavljena vlast: Sirijsko nacionalno veće je definisano kao „vodeći legitimni predstavnik“ umesto „jedinog legitimnog predstavnika“.[2]

Momenat da se izađe sa inicijativom nije mogao biti povoljniji. Asad je poslednjim pobedama nad pobunjenicima i kažnjavanjem sumnjivih, koje je u toku, pokazao ne samo sposobnost da kontroliše i zemlju i ljude, što je važna stvar, već i vojsku, što je na Bliskom istoku oduvek prva i poslednja najvažnija stvar. Pobeda nad islamistima i dezerterima, odnesena na urbanom bojnom polju bez podrške avijacije, jeste lepak koji je sjedinio londonskog đaka, oftamologa Bašara al Asada, sa jezgrom lojalnih veterana do nivoa desetara. Dostojan je oca, Hafiza, generala avijacije. Pri tome, on je donošenjem novog višestranačkog ustava, na kojem se mogu graditi slobodni izbori, zadovoljio političke potrebe većine mislećeg sveta unutar zemlje. To je momenat u kojem sile, ukoliko postignu konsenzus, mogu da zaustave građanski rat.

Sirijski dosije je tokom protekle godine bio je u rukama Hilari Klinton, dok se Obama zadržao na proklamacijama da Asad mora da napusti vlast. Priprema kineske ponude bila je duga, sveobuhvatna i pažljiva: objavi predloga prethodila je kritika retorike, načina i pravca kojim se proces zaputio. Kritika upućena Hilari Klinton, napisana je kao uvod u zasedanje Nacionalnog kongresa i Političko konsultativne konferencije kineskog naroda, što su koraci u primopredaji predsedničkih ovlaštenja, u stvari je jasna poruka da je došlo vreme da se razgovara sa Obamom.

Američki demokratski predsednik je u izbornoj kampanji što, prema osnovnim načelima tog procesa, znači da je u spoljnoj politici skloniji izbegavanju eskalacija i postizanju razboritog kompromisa.[3] U Londonu, ključnom saradniku u vojnim avanturama, održavaju se na leto Olimpijske igre. Pariz bi se vratio u odlučivanje o Siriji, budući da ga je na terenu zamenila Turska, koja nije stalna članica Saveta bezbednosti. Na izborima za Medžlis, održanim u odsustvu reformista, Ahmedinedžad je izašao značajno oslabljen. Izrael je životno zainteresovan za stabilizaciju Sirije koja bi, pri novom demokratski određenom rasporedu snaga u zemlji, nesumnjivo oslabila veze sa Teheranom i Hesbalahom u Libanu. Golansko pitanje se u tim okolnostima neće u skorije vreme otvarati, što je Jerusalimu u osnovi dovoljno. Turska je, budući od prvog dana aktivnim faktorom u krizi, namerna da u Siriji ubere obećavane profite pomažući rat, mir ili i jedno i drugo.

Načela

Načela koja Kina uzima kao adekvatan međunarodni okvir, u kom bi bila provedena obnova Sirije, nisu nikakav novitet. Navedena su prema rečima anonimnog izvora na veoma visokom nivou koje čine uvod u dokument dat državnoj agenciji: „Kina se drži svrha i principa Povelje UN i bazičnih normi koje upravljaju međunarodnim odnosima (...) Kina je posvećena održanju (committed to upholding) nezavisnosti, suvereniteta, jedinstva i teritorijalnog jedinstva Sirije ..." To jeste skup reči koje se ponavljaju uvek i u svakoj prilici, za čiju je ciničnu primenu Srbija primer i lep i svež, ali one, i svaka za sebe i sve zajedno, u slučaju Sirije imaju pun i izvoran smisao u svim, pa i u humanitarnim pitanjima.

Suprotstavljajući se korištenju humanitarnog preteksta za mešanje u unutrašnje stvari država, Kina se izjasnila protiv primene kontroverznog principa „odgovornosti da se zaštiti“. Taj je princip Generalna skupština UN prihvatila 2005. godine i nalazi se u članovima 138-140, odeljak „Odgovornost da se stanovništvo zaštiti od genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti“, dokumenta 2005 World Summit Outcome Sixtieth session, predvidevši takođe primenu sedmog poglavlja Povelje, na koju se Savet bezbednosti poziva kada donosi odluku da odobri primenu sile.[4] Prvi put je primenjen i zloupotrebljen putem rezolucije Saveta bezbednosti broj 1973 o situaciji u Libiji. Operacija, koju je na svoju ruku izveo deo konzilijuma, uspela je da bolje biti nije moglo, ali je pacijent, nažalost, umro i trenutno se raspada. Arapska liga i NATO sile su tokom proteklih meseci, preciznije od avgusta 2011, počele da u tu svrhu upotrebljavaju medije, ali im je uspeh u konstruisanju elemenata za zadovoljenje jednog od četiri uslova izmakao. Odlučno upozoravajući protiv humanitarne intervencije, oružanog mešanja, smene režima i sankcija, Kina jasno poručuje da nema načina da se od nje izmami da u slučaju Sirije pristane na bilo šta od toga: ona je, naprotiv, spremna da se na osnovu Povelje UN i „osnovnih normi koje upravljaju međunarodnim odnosima“ uključi u „na ravnoj nozi, strpljive i pune“ konsultacije o političkoj soluciji, „u naporu da obezbedi jedinstvo Saveta bezbednosti“.

Značaj kineske inicijative o rešenju sirijske krize, da zaključimo, može da se analizira na tri nivoa: geostrateško/geoenergetskom, regionalnom i sa stanovišta međunarodnog prava. Iza geoenergetsko/geostrateškog pitanja Bliskog istoka, gde je Kina nesvakidašnjom inicijativom iscrtala granice prostora kojeg vidi kao granicu Azije, ne stoji samo demonstracija aktivizma sile u usponu. Radi se o prvom udruženom rusko-kineskom pokušaju zaustavljanja, dok je vreme, prakse zloupotrebe kriza režima po libijskom modelu u oblastima od zajedničkog strateškog interesa. U poslednjem slučaju, u kontekstu normi i prakse u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima, politiku Kine u sirijskom pitanju valja posmatrati na umu držeći kako deklarisan prenos težišta američkog delovanja na Pacifik, tako i veoma konkretan spor oko Južnog kineskog mora. Ta oblast se, kvalitativno govoreći, malo razlikuje od Bliskog istoka: bogata je izvorima energije, nalazi se na pomorskom pravcu od globalnog značaja, opterećena je postojećim i potencijalnim nacionalnim i versko-etničkim konfliktima. Osnovna razlika je u tome što se oblast ne nalazi u zoni kineskih nacionalnih interesa, već na kineskim granicama. Budući da su države ASEAN-a prilikom usvajanja pomenute rezolucije Generalne skupštine bile uzdržane, Kina im se faktički pridružuje.