Сан о "америчком начину живота" (III)

Амерички сан је некад значио живот у слободном друштву, скоро па без сталежа, у коме свако има једнаке шансе на ''живот, слободу и потрагу за срећом''. Био је као незванична, неизречена химна државе у коју су журиле ''уморне, сиромашне, стешњене масе које су жудиле да слободно дишу''. Такав Амерички сан је активно подржавао Холивуд, а на те филмске снове су се увек највише примале најсиромашније нације. Иако и даље постоје они који верују у амерички сан, од њега је мало тога остало, а од идеје блискости сталежа једино је остало то што точкови џипа Кардашијанових понекад прођу близу поцепаних лежаљки бескућника.

Кад социолози ''мере'' амерички сан, обично као репер узимају вертикалну друштвену покретљивост. То је оно на шта су Американци били увек вероватно највише поносни. Кажу да је педесетих година било могуће да радник купи кућу, од своје плате отплаћује рате, и издржава незапослену жену и децу. То више није могуће, иако већина Американаца и даље верује у сан да је могуће да неко лако својим радом из сиромашних слојева у једној генерацији пређе у неки од виших сталежа. Неколико озбиљних студија показују да је могућност промене друштвеног сталежа у САД већ деценијама у озбиљном паду, и да су по томе далеко иза европских држава. У једној студији, само Британија има нешто горе резултате од Америке [1]. На врху листе су, наравно, скандинавске земље. Па опет, нико не глорификује Данску и Норвешку као земље светионике слободе у којима свако има право на ''живот, слободу и потрагу за срећом''.

Чак и данас, вероватно је лакше некоме да са Голије дође у Београд, заврши факултет и постане доктор, него да то исто постигне неко из Монтане

У СФРЈ су (1988.) 83,9 одсто руководилаца били земљорадничког и радничког порекла, а стручњака 66,2 одсто [2]. Чак и данас, вероватно је лакше некоме да са Голије дође у Београд, заврши факултет и постане доктор, него да то исто постигне неко из Монтане. И шта ће се десити ако неко једног дана уради озбиљне студије друштвене покретљивости у Кини? Да ли ће тад почети приче о Кинеском сну?

Фраза ''Амерички начин живота'' претпоставља да постоји неки скуп заједничких особина, и да постоји јединствена култура у свим државама. А није баш тако. Бројне америчке државе су више различите од САД него што су европске од Брисела, а мањине у тим државама још више доприносе шароликости етноса и начина живота у Америци. Ипак, постоје неколико особина и образаца понашања који би могли да се назову типично америчким, углавном супротне културама остатка света.

Конзумеризам – Иако се шири светом, Америка је колевка конзумеризма, и његов главни промотер. Колико је важан за економију показује то што након 11. септембра председник Џорџ Буш није позивао људе у војску или полицију, него их је позивао да купују и наглашавао да је то патриотизам [3] [4]. Конзумеризам има и свој празник, Црни петак. Иако није државни празник, многе фирме и школе га спајају са Даном захвалности и викендом. Конзумеризам извире из идеје да срећа расте и зависи од повећања куповине, и да оно што купимо може да нас учини другачијим и срећним.

Бескрајна куповина доводи и до тога да 40 одсто хране у САД буде бачено (165 милијарде долара годишње), као и 25% воде, што је упола више него седамдесетих година [5]. Баца се и одећа, просечно по особи 30 килограма годишње [6]. Више се троши на одећу, накит и сатове (100 милијарди), него на високо образовање (99 милијарди). Скоро 30% Американаца купују божићне поклоне за кућне љубимце [7].

Ствари се купују у јурњави за срећом, да би се некоме нешто доказало и показало, да би се задржао статус у друштву. За то служи нови модел Ајфона, нови сат, хаљина, аутомобил, ципеле... Ако комшија/рођак/пријатељ/колега има нови телефон, свако око њега мора да има неки сличне вредности, да би остао релевантан. Кад би Конзумеризам био производ, на декларацији за њега би могло да се напише да су његове нежељене последице осећај празнине, анксиозност, депресија, усамљеност. Баш као на Фејсбуку или Инстаграму, кад гледамо нечије слике са летовања не помислимо прво на то да су то пажљиво биране слике, него нам је прва мисао како људи одлично живе. Осим уколико и сами немамо добре слике са летовања, што је начин да се избегне анксиозност. И тако сваке године – ново летовање и слике, нови Ајфон, нова кола, одело, хаљина...

Државу, наравно, није брига за те нежељене последице, и председник ће увек позивати на још већу куповину. А ако неко и падне у депресију или се разболи, од новца којим ће платити доктора и психолога део ће опет отићи у државну касу. Банка увек добија.

Менаџери се уче да тимови боље раде и напредују онда кад се индивидуе награђују. За резултат, људи још више желе да буду независни и самодовољни. У друштвима у којима је индивидуализам снажно подржан, срамота је жалити се другима, и срамота је тражити помоћ, јер се све може сам. Депресија долази касније

Индивидуализам – Глорификација идеје да свако за себе тражи своју срећу је само добила своју писану потврду у Декларацији независности. Али сама идеја и пракса индивидуализма је настала и пре смишљања термина, и пре доношења акта о једнаким људима и једнаким државама. Сједињене државе су и настале од индивидуалаца, од оних који због своје посебности нису могли да остваре нормалан живот у својим државама. Ствари су се ту само на први поглед промениле – први досељеници можда је су бежали од религиозног прогона или од закона, данас беже од сиромаштва или осећаја неуклапања. Суштина је иста – прва генерација досељеника у САД (било кад) су индивидуалци и људи који имају личну иницијативу.

Таква иницијатива се у Америци подржава. Менаџери се уче да тимови боље раде и напредују онда кад се индивидуе награђују. За резултат, људи још више желе да буду независни и самодовољни. У друштвима у којима је индивидуализам снажно подржан, срамота је жалити се другима, и срамота је тражити помоћ, јер се све може сам. Депресија долази касније.

У Америци данас, чак једна четвртина домаћинстава су куће у којима живи само једна особа. Дешава се нагли пад чланства у друштвеним организацијама, укључујући цркве, синдикате и друштвене клубове. Истовремено, велики је пораст у употреби друштвених медија и компјутерских игрица, које даље одвајају људе од друштва [8].

Како год било, војници су у очима просечног америчког грађанина ''бранитељи слободе'' и ''америчког начина живота''. Једино што том просечном грађанину нико није објаснио какве везе имају Ирак, Сирија или Србија са америчким начином живота

Агресивни патриотизам – Иако постоји од борбе за независност, од 1898 и рата са Шпанијом је постао пренаглашен. Од тада је настао колективни осећај да Америка мора да интервенише широм света, и да свима шири најбољу демократију на свету. Данас се тај патриотизам огледа у сталном истицању застава, химнама пред сваки догађај, скандирањем ''УСА, УСА'' за најмањи повод, а и без повода.

Војницима се захваљује на служби, иако они то не раде због грађана, него због добре плате, бенефиција и често стипендије за колеџ. То је вероватно и најглупља ствар коју просечни Американац може да уради – да се захвали војнику на служби. Тај војник је можда крвник, убица, најгори злочинац (један део њих је и осуђен и избачен из војске), али сваки грађанин ће га потапшати по леђима, сагнути главу (ваљда од стида што ми није помагао) и прошаптати своју захвалност.

 Како год било, војници су у очима просечног америчког грађанина ''бранитељи слободе'' и ''америчког начина живота''. Једино што том просечном грађанину нико није објаснио какве везе имају Ирак, Сирија или Србија са америчким начином живота.

Чак 53% Американаца сматра да је религија веома важна у њиховим животима, што је скоро дупло више од најрелигиозније државе Европе, Пољске

Конзервативизам – Америка је, у односу на остале земље западног света, конзервативна држава. У политичком смислу, на конзеративизам се данас позива једино Републиканска странка. Мада би рецимо Берни Сандерс за просечног европског левичара био највећи десничар. Политички конзервативизам се тек од педесетих година везује за Републиканску странку. До тада, обе највеће странке су имале своја конзервативна крила. Чак је постојала и ''Конзервативна коалиција'' која је у Конгресу функционисала од 1937 све до 1994. године.

Али САД су ван и политике и даље у много чему пуританска држава. Што не мора да буде лоше, напротив. Само је то чудно за државу која себе сматра предводником света. Религија је вероватно најбољи показатељ конзервативизма. Тенденција је да становништво сиромашних држава буду више религиозни. Али не и Америка. Чак 53% Американаца сматра да је религија веома важна у њиховим животима, што је скоро дупло више од најрелигиозније државе Европе, Пољске [9].

Добри примери могу да се виде у серији Пријатељи. Колико год је била забавна за гледање, у свакој епизоди је барем у једној сцени могао да се примети тај пуританизам. Поред овога, добар показатељ су и Средњевековни фестивали. Вашари који оживљавају доба Средњег века и ренесансе организују се широм света, па и код нас, али убедљиво највећи број њих одржава се у Америци. Исто важи и за класично мачевање, највећи број школа у којима се оно учи је у САД. Чини се да већина Американаца и даље воли класичне ствари.

Уосталом, има ли већег доказа да је нека држава конзервативна, од чињенице да Америка функционише по Уставу написаном пре скоро два и по века?

Видети још:

Амерички сан - Буђење (II) "Две Америке" и полицијска држава

 Амерички сан - Буђење (I) Избори и демократија