Sedamdeset godina od završetka španskog građanskog rata

U pisanoj istoriji Španije dugoj više od milenijuma, po značaju se izdvajaju četiri događaja koja su suštinski odredila ne samo njen put kroz prošlost, već su svojim sadržajem uticale i na današnju Španiju, njen razvoj i njeno mesto u svetu. Prvi je osvajanje Granade 1492, kojim je završena više vekova duga Rekonkista, zemlja oslobođena od muslimana i ujedinjena u jedinstvenu državu. Drugi je, kao neka nebeska nagrada za osvojenu slobodu, otkriće Amerike iste godine, prekretnica ne samo za Španiju (koja će iz zauzetih kolonija puna četiri stoleća dobijati znatna materijalna dobra za jačanje i širenje svoje imperije, u kojoj „Sunce nikada nije zalazilo“), već i za čitavu našu civilizaciju. Treći je gubitak tih kolonija, pad imperije posle rata za Kubu sa SAD 1898, kada je Španija sebi samoj, a i svetu, pokazala svu svoju dekadenciju kao država („slomljena Španija“ i „Španija kao problem“, pisao je Ortega i Gaset). Četvrti je građanski rat 1936-1939, kada je špansko društvo stiglo možda do najniže tačke u svom razvoju.

Politička nestabilnost, padovi vlada, ekonomske krize, atentati, državni udari, građanski ratovi i diktature, nisu nepoznanica u istoriji ove zemlje, posebno u XIX veku, ali je ovaj poslednji sukob između „dve Španije“, u praksu ratovanja uveo dva nova, do tada nepoznata elementa. U njemu je prvi put avijacija izvela „vazdušni most“ u prebacivanju trupa (iz Afrike na Poluostrvo) i prvi put je bombardovan otvoreni grad (Gernika, u podne, na pijačni dan). Otuda je, između ostalog, ovo bio prvi rat u kome je poginulo više civila nego vojnika. Bio je to, svakako, uvod u ono što je čekalo Evropu, čija je sebična i kalkulantska diplomatija, svesno ili ne, dobro zatvorila oči pred brutalnostima počinjenim sa obe zaraćene strane u Španiji, naivno verujući da će potpisivanjem nekakvih ugovora o miru i saradnji, od svojih zemalja odvratiti talas fašizma koji je potapao Stari kontinent. Time je izgubljena „prva bitka Drugog svetskog rata“, a tragične posledice zakasnelog stvaranja savezničkog fronta naspram nacizma i fašizma, dobro su poznate.

Ključni čovek ovoga rata, njegov ideolog i egzekutor, bio je , ličnost koja je odredila sudbinu Španije tokom pune četiri decenije. Iako u svetskoj istoriografiji XX veka, postoji više objavljenih naslova o španskom građanskom ratu nego o oba Svetska rata, rasprava o ulozi Franka u istoriji i sudbini ove zemlje i danas traje. Obeležen kao „spasilac nacije“, „poglavnik Španije po milosti Božijoj“, „pobednik u Krstaškom ratu protiv komunizma i masonerije“, „mudri generalisimus koji je sačuvao zemlju od Drugog svetskog rata“, „briljantni vojskovođa“, „čovek reda i zakona“, kada se radi o kritici sa desnice i kao „oficir koji nije održao zakletvu“, „pučista i fašista, koji je unazadio Španiju i odveo je u srednji vek“, „krivac za masovna streljanja i grobnice“, „surovi diktator“, kada se radi o onoj sa levice, 34 godine posle smrti, Franko je i dalje predmet kako ideoloških, tako i naučnih rasprava.

To ne treba da iznenađuje, ne samo zato što Španci minuciozno proučavaju svoju istoriju, već pre svega zato što su sama ličnost Franka kao i sva njegova unutrašnja i spoljna politika, puni kontroverzi i iznenađujućih preokreta. Kao najmlađi general Armije, stekavši ugled odličnog vojskovođe u borbama sa pobunjenicima u Maroku, od nezadovoljnih oficira je zatražio lojalnost proglašenoj Republici 1931. i nije ni tren razmišljao da joj pritekne u pomoć i u krvi uguši radničku revoluciju u Asturiji 1934, da bi samo dve godine kasnije izveo državni udar i srušio Republiku kojoj se kao oficir zakleo na vernost. Iako je po svim vojnim stratezima, već u početku rata mogao da zauzme Madrid, zadovoljio se time da ga samo bombarduje i svoje snage je usmerio ka periferiji, sa posebnim naglaskom na oslobađanje opkoljene vojne akademije Alkasar u Toledu, čime je stekao naklonost tradicionalista. Rezultat ovakve taktike koja se ne slaže sa pravilima ratovanja, bio je produžetak rata i povećanje broja žrtava (Preston smatra da je Franko ovo namerno učinio kako bi poubijao što više „crvenih“ koji posle toga neće podići glavu 40 godina, kako je i bilo). Od Hitlera i Musolinija, koji su mu bili uzor, dobio je ogromnu vojnu pomoć, pre svega avijaciju i teško naoružanje, ali je sve učinio da Španija javno ne uđe u Drugi svetski rat, bar ne besplatno. Iako je zemlju proglasio nezaraćenom stranom, nije prestao da šalje pomoć Nemačkoj u sirovinama (posebno volfram za vojnu industriju), zatim radnike (po nekim procenama čak i sto hiljada ljudi, mada je realnija cifra od oko 15 hiljada radnika), kao ni oružane trupe koje su učestvovale u opsadi Staljingrada. Želeo je i smišljao osvajanje Gibraltara iz ruku „perfidnog Albiona“, kako su klicale mase po španskim trgovima, ali je pred kraj rata i dalje tajno pregovarao i trgovao sa Engleskom. Po završetku Drugog svetskog rata, proglasio je da njegov režim nije fašistički, već katolički i tradicionalistički i da nema ništa sa nacizmom, ali je u zemlju primio (ili je kroz nju na putu za Južnu Ameriku prošlo), više hiljada nacističkih zločinaca, među kojima i hrvatskog ustaškog poglavnika Pavelića, koji je u Madridu i umro u miru. Kao iskreni vernik katolik, koji je uz sebe uvek nosio balzamovanu ruku Svete Tereze, Crkvi je vratio ugled u društvu, dao joj pravo na „proizvodnju i obrazovanje“, radio, štampu i cenzuru, poklonio joj svoju pobedničku sablju, učestvovao u masovnim misama i pričešćima, uzdigao je do jednog od najvažnijih stubova nacije, ali je odbio da potpiše Konkordat sa Vatikanom sve do 1953, kada je Sveta stolica sa gorčinom morala da prihvati njegov uslov da on sam imenuje španske biskupe. Da bi svom režimu dao demokratski ton, stvorio je Parlament (1943), u koji je sam postavljao 50 poslanika, dok su ostali bili članovi njegovog Nacionalnog pokreta, sindikata i ostalih državnih institucija. Servilniji predstavnički dom, teško da se mogao zamisliti. Kao uvereni monarhista, tradicionalista, zakonom iz 1947, Španiju je kao „katoličku državu... u skladu sa njenom tradicijom“, proglasio kraljevinom, ali je po istom zakonu, uprava nad državom pripala „poglavniku Španije i Krstaškog rata, generalisimusu Armija, Don Francisku Franku Bahamondeu“, bez ograničenja trajanja mandata. Uzalud je legitimni naslednik trona Don Huan protestovao iz egzila. Morao je da se pomiri sa činjenicom da će budući kralj Španije biti onaj koga Franko odredi, pa je obrazovanje svog sina Huana Karlosa (današnjeg kralja Španije), koji je morao da se vrati u zemlju, poverio diktatoru. Svog pašenoga, Sunjera, postavio je za ministra inostranih poslova, ali ga je u trenu smenio kada je ovaj pomislio da vredi više nego što zaista vredi. U diplomatiji se oslonio na katoličke političare, uglavnom veoma obrazovane i sa jakim vezama po katoličkim krugovima u svetu, ali ih je sve udaljio po obavljenom poslu i rešavanje teških ekonomskih problema zemlje, poverio tehnokratama iz tada ne baš popularnog Opus Dei. Bio je gorljivi pristalica nepovredivosti nacionalne teritorije, ali je bez mnogo razmišljanja pozitivno odgovorio na zahtev SAD da NATO otvori baze u Španiji i nazvao ih „zajedničkim“ bazama. Čovek koji zahteva da se poštuju red i zakon, nije prezao da lobira u Vašingtonu protiv diplomatske i ekonomske izolacije u posleratnim godinama i da za takve usluge plaća (prema Stenliju Pejnu), advokatu Čarlsu Patriku Klarku, sto hiljada ondašnjih dolara godišnje. Vatrenim govorima je uveravao narod da je Španija dovoljna sama sebi i da joj ne treba ničija pomoć i ni u čemu, ali se februara 1949. silno obradovao kreditu od 25 miliona dolara od Čejs Menhetn banke. Ulazak Španije u Ujedinjene nacije 1955. proslavio je kao još jedan veliki uspeh svoje antikomunističke politike.

Možda je baš u tome, u toj antikomunističkoj politici, Franko jedino i bio dosledan, određujući kao „komuniste“ – i trockiste, anarhiste, sindikaliste, članove radničkih udruženja i sve druge „njima slične elemente“. Već u junu 1936, njegov Savet za nacionalnu odbranu proglašava ratno stanje (ukinuto tek 1948), što vojnim sudovima daje ogromna prava, dok zakon o Političkoj odgovornosti iz 1939, kažnjava sve oblike subverzije i pomoći republikanskim snagama i čak i „tešku pasivnost“ u toku rata, što se odnosilo na sve koji se nisu priključili ni jednoj strani. Tamo gde je rat trajao tri godine, sumnjiv je bio svako ko nije mogao da dokaže da je bio na strani Nacionalista. U Sabadelu je, na primer, za njegovih 74 hiljada stanovnika, bilo otvoreno 50 hiljada dosijea sumnjivih. Represivne mere su se odnosile i na sve koji su delovali ili samo govorili protiv „duhovnog, nacionalnog i socijalnog jedinstva zemlje“. Otuda je i poslednja odluka Franka bila da ne pomiluje petoricu članova ETE i FARP-a osuđenih na smrt, uprkos oštrim protestima širom sveta. Streljani su 27. septembra, a Franko je umro nepuna dva meseca kasnije, 20. novembra 1975. godine.

Građanski rat

Razloge za veliki broj žrtava, posebno na početku građanskog rata, istoričar Santos Hulia nalazi u sledećem: „Vojna pobuna iz jula 1936. je... imala tri nove karakteristike: odsustvo jedinstva vojske i snaga red, postojanje radničkih i seljačkih organizacija spremnih da kao odgovor na pobunu, započnu revoluciju i suprotstavljanje legitimne vlade i predsednika države. Zbog svog frakcijskog karaktera, vojna pobuna nije uspela u svojoj nameri da brzo uzme vlast, mada je zbog široke podrške među oficirima uspela da kontroliše ogromne teritorije na Poluostrvu. Tako su se skupili svi uslovi da udar koji nije pobedio, ali koji nije ni pobeđen, izveden u času radničkih pokreta i slabosti vlade, izazove revoluciju. Revoluciju koja, čak i ako je uspela da uguši udar u najvećim gradovima, nije mogla, niti je nameravala da uzme kontrolu nad državom. Pobuna koja ne pobeđuje, ali koja nije poražena, revolucija koja se pokrene, ali koja nema jasan pravac i ciljeve, vlada i država koji nisu srušeni, ali koji su nesposobni da drže monopol nad legitimnom silom, bili su razlozi koji objašnjavaju nagon za istrebljenjem koje je započelo u dve zone na koje je Španija bila podeljena... Pobunjenici su nameravali da obnove princip vlasti, pripisujući sebi ovlašćenje da raspolažu životima potčinjenih i ponašali su se kao da misle da ako što više ljudi ubijemo, veća će biti naša vlast. U prvim danima rata, Franko je rekao jednom američkom novinaru da neće da okleva da strelja pola Španije, ako bi to bila cena koju treba da plati da bi je „umirio“. S druge strane, žestina mržnje je izgleda bila obojena naopakim rezonovanjem: u svim revolucijama postoje zločini i kako sada ima zločina, u revoluciji smo. Streljanja i ubistva u pobunjeničkoj zoni su bila odluka vojnih zapovednika ili njihovih civilnih saveznika (monarhisti, katolici, fašisti), koji su smatrali da je smrt neprijatelja cilj sam po sebi. U zoni lojalnoj vlasti, ubistva i streljanja su bili rezultat nestanka države, zamenjene naoružanim grupama koje su uzele kontrolu nad ulicama, prepuštajući državu njenoj sudbini.

Ovaj skup nemoći koji obeležava kako pobunu, tako i revoluciju i državu, plus brza intervencija Nemačke i Italije u korist pobunjenika, a kasnije sovjetska pomoć Republici, sprečili su da se rat, sa nastavkom pokolja u leto 1936. definiše nekim od koncepata u upotrebi '30-tih godina. Bez daljega je to bila oružana borba klasa, u kojoj je neko mogao da pogine, jer je nosio šešir ili opanke od konoplje, zbog proste činjenice da je neko gospodin ili radnik. Ali nije u manjoj meri bio i religiozni rat i borba sukobljenih nacionalizama, rat između vojne diktature i republikanske demokratije, između revolucije i kontrarevolucije, između fašizma i komunizma. U prvim momentima, iznenađuje njegov anahronizam, njegov stil rata iz drugih vremena, sa toliko mrtvih po jarkovima koliko i po rovovima, sa seljacima sa puškom na ramenu koji se suprotstavljaju oficirima na čelu plaćeničke vojske. Kasnije ga je strana intervencija pretvorila u prolog budućeg rata, rata tenkova i aviona, bombardovanih gradova, sa koalicijama demokratija i komunizma nasuprot fašističkih sila, najava strana na koje će se Evropa podeliti tri godine kasnije“.

Frankizam

Ne može se poreći da je, naročito u početku, frankizam imao i dosta masovnu podršku. Oduševljen „Slavnim Nacionalnim pokretom“, Kamilo Hose Sela je zatražio prijem u armiju, ali je odbijen kao nesposoban. Očajan što ne može da „služi Otadžbini“, 1938. generalnom komesaru za Istragu i bezbednost, nudi svoje usluge. U policijskom izveštaju (prema Palasiosu), o tome piše, između ostalog, ovako: „da je (Sela) živeo u Madridu neprekidno 13 godina, veruje da može da dâ podatke o licima i njihovom ponašanju, koji bi bili korisni... Traži zato da bude upućen u Madrid gde veruje da može da pruži efikasnije usluge, i da se razume da ako je potreban na nekom drugom mestu, to prihvata sa svim entuzijazmom i svom disciplinom...”. Kamilo Hose Sela je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1980, a nagradu Servantes 1995. godine.

Politički sistem vlasti koji je stvorio Franko, dug gotovo 40 godina, bio je personalna diktatura. Vešt i pronicljiv tehničar vlasti, više puta je pokušavao da režimu prividno da demokratski sadržaj, da ga predstavi svetu kao paternalističku organizaciju nad španskim narodom, kao katoličku parlamentalnu monarhiju ili kao poseban sistem nastao na osnovu tradicije i zahteva samog naroda, ali je u svim legislativnim promenama dobro pazio da njegova lična vlast ničim ne bude ugrožena. Kao što je veštim manevrima uspeo da svu komandu nad vojskom u toku rata uzme u svoje ruke (streljao je čak i šefa Falangi, Edilju, zbog „dokazanog nedisciplinovanog delovanja i subverzije prema jedinoj i neporecivoj Komandi i vlasti nacionalne Španije“), tako je postavljao i uklanjao ministre, poslanike, oficire, ambasadore, direktore državnih firmi, kao i svakoga ko bi popustio u poslušnosti prema njemu.

Iako najmanje ideologizovan, najoprezniji, najneutralniji i najtiši od svih pučista, upravo je on bio izabran za vrhovnog komandata pobunjeničke vojske. U tim odlučujućim danima, Franko je dobio još dva ovlašćenja koja je dodao onim vojnim. Jedno je došlo od naroda: Falange su pokazale lik partije masa („Franko, Franko, Franko“, orilo se po trgovima gradova odanih nacionalistima), na raspolaganju vojnoj komandi. Drugo je došlo od Crkve: biskup Salamanke je objavio poslanicu u kojoj je rat označio kao „krstaški rat za veru, otadžbinu i civilizaciju“. Franku je samo još ostalo da ga njegovi drugovi proglase za generalisimusa nacionalnih kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga, vrhovnog komandanta operativne armije i šefa državne vlade. I to su kamaradi učinili septembra 1936, prenosom vlasti sa Saveta za nacionalnu odbranu na ličnost Franciska Franka, koji je potom mogao da je vrši bez ikakvih ograničenja, nedefinisanu i trajnog mandata, neograničenu spoljnim okolnostima, čak ni završetkom rata, kako je pisalo u prednacrtu. Ono što je tih dana stvoreno, bila je cezarska diktatura, suverena, bezuslovna i bez vremenskih ograničenja.

Odlučujuću podršku ovom režimu dala su dva stuba društva i time mu omogućila dugo trajanje. Bili su to Katolička crkva i Armija. Sva Crkva i njeno političko krilo, Katolička akcija, a nešto kasnije i Opus Dei, bili su ključni činilac konsolidacije frankizma. Oficiri su brinuli o spoljnoj politici, unutrašnjim poslovima i samoj vojsci, u rukama su čvrsto držali i sudstvo i čak do sredine '50-tih godina, ekonomiju države. Veliki uticaj na čitav politički život Španije, zadržali su sve do samog kraja režima.

Ovako učvršćeni režim, posle završetka građanskog rata, najpre je krenuo u dalji obračun sa „komunistima i masonima“, čak i sa „liberalnim vonjem“, a nije zaboravljena ni inteligencija (Frankov general Miljan Astraj, na Univerzitetu u Salamanki, u prisustvu Unamuna, uzvikuje: „Smrt inteligenciji!“). Najpre je na smrt osuđeno i streljano najmanje 50 hiljada Španaca, onih koji su na bilo koji način pomagali republikance. Izbeglištvo stotina hiljada „crvenih“, od kojih su mnogi pešice prešli zavejane Pirineje, učinilo je da ovaj broj ne bude znatno veći. Razmere streljanja, osuđenih ili ne, mogu se videti i po tome što se i danas po selima Španije, otkrivaju masovne grobnice stradalih (po nekim procenama postoji oko 800 ovakvih grobnica). Ovome treba dodati i podatak da je krajem 1939. u zatvorima bilo preko 270 hiljada ljudi, od kojih je više od polovine bilo samo osumnjičeno i po ćelijama čekalo na suđenje. Nepopustljivost frankističkog sudstva možda može da se razume u prvim poratnim godinama konsolidacije rezima, ali činjenica da je 1942. bilo zatvoreno 125 hiljada ljudi, a 1950. čak 30 hiljada osoba, dovoljno govori i o žestini mržnje i nagona za osvetom prema svima koji mu nisu bili odani.

Uprkos spoljašnjem utisku „zabrinutosti za naciju“, ekonomske posledice ovakvog sistema su za Španiju bile poražavajuće. Dohodak po glavi stanovnika je 1939. bio 73% manji od onoga iz 1936, a uništeno je 30% transportnih sredstava, kao i 10% stambenih jedinica. Usled ekonomske blokade zemlje od strane velikih sila i posebno autarhičnosti samog režima, rasli su izdaci za vojsku i Crkvu, dugovi prema Nemačkoj i Italiji za pruženu pomoć u oružju, zatim nezaposlenost, inflacija, špekulacije, a povremeno i prava glad među stanovništvom (hrana je bila racionalizovana bonovima za snabdevanje), a padali su industrijska i agrarana proizvodnja, produktivnost i izvoz. Pomoć koju je tada pružila Peronova Argentina, uprkos zabrani trgovine sa Španijom, još i danas mnogi obeležavaju „spasiteljskom“, jer je većina Španaca tada znala samo za „crni hleb, pa i njega malo“. Loše odeveni i nahranjeni, u hladnom i mračnom stanu zbog restrikcija električne energije, ljudi su provodili dane u strahu i nadi da će sve to brzo proći. Ne iznenađuje zato podatak da je u prvih pet posleratnih godina, od neuhranjenosti i bolesti umrlo 200 hiljada ljudi više nego u godinama Republike (Stenli Pejn). Tuberkuloza je odnosila oko 25 hiljada života godišnje (penicilin je na crnom tržištu imao zaprepašćujuće visoku cenu, ako ga je uopšte i bilo), a 1941. je zabeleženo 53.300 umrlih od dijareje i 5.800 od tifusa.

Teška ekonomska kriza autarhičnog režima (sa pompezno najavljivanim uspesima kao što je bio groteskni pokušaj proizvodnje nafte iz bitumenskih kamenih ploča), sa stalnom brigom samo za krupni industrijski i latifundijski kapital bespogovorno odan diktatoru, odvela bi zemlju u nepomirljive društvene podele sa nepredvidivim posledicama da Truman nije započeo sa politikom „hladnog rata“ u jesen 1947. godine. To je Španiju svrstalo u tabor antikominustičkih zemalja, što joj je omogućilo da pod pritiskom Vašingtona, ostale Zapadne zemlje prekinu blokadu, uspostave ekonomske odnose sa njom, otvore svoja tržišta za njene proizvode i usluge, dodele joj neophodne kredite i ostalu pomoć. Otvorene su i granice za španske radnike, pa je njih oko dva miliona našlo posla po Evropi koja se podizala posle rata. To je drastično smanjilo nezaposlenost u zemlji i radničko nezadovoljstvo, a mnogim porodicama omogućilo da prežive i poprave svoj standard. Ti radnici su od 1960-1974. u zemlju poslali oko 7, 2 milijarde dolara, čime je finansirano 50% španskog trgovinskog deficita. U tom periodu Španiju je posećivalo oko 12-15 miliona turista godišnje (danas preko 50 miliona svakog leta), što je bio još jedan značajan izvor svežeg kapitala.

Režim je tako preživeo krizu, dobio svaku podršku Zapada i krenuo u ekonomsku reformu, ali su njeni rezultati slabo stizali do običnog sveta. Zaostatak Španije za Zapadnim svetom je bio toliko veliki da su bile potrebne decenije ubrznog razvoja kako bi se taj zaostatak bar umnjio. Dok se Evropa razvijala, Španija je morala da se obnavlja.

Slično se dogodilo i u kulturi. Građanski rat je trajno obeležio i nepomirljivo podelio španske intelektualce. Na stranu Republike su stali Pikaso, Lorka, Maćado, Halfter, Ćernuda, Salinas, Rafael Alberti, Maks Aub, Bunjuel, Miro i mnogo drugi. Franka su podržali Benavente, Kamilo Hose Sela, Maestu, Salaveria, Masas, Ridrueho, a kasnije i Salvador Dali, ali i mnogi drugi. U emigraciju su otišli brojni stvaraoci, među njima i Ortega i Gaset, Asorin, Maranjon (kasnije se priključio Franku), Baroha, Manuel de Falja itd. Rat je od kulture napravio deo psihološkog rata na obe strane, a poezija je bila „poezija oružja“ (Ridrueho). Franko nije hteo da njegov režim ima intelektualnu konotaciju (u jednom govoru je aludirao na „masonski vonj“ liberalnih intelektualaca). Otuda u njegovim govorima (prema Pemanu), „nema ni jedne kapi literature, ni jednog citata nekog autora, ni jedne metafore, ni jednog slikovitog izraza..“. „U kulturnom smislu“ – smatra Pablo Fusi – „Franko je bio otelovljenje razarajuće prozaičnosti: mnogi istoričari su videli njegov režim kao veliku kulturnu pustoš. Bez daljega, kulturna politika Frankovog režima je bila pre negativna politika kontrole preko cenzure (strogo primenjena na štampu, knjige, radio, film, teatar), nego afirmativna politika stvaranja sopstvene i originalne kulture“. Društveno-kulturni okvir je bila nacional-katolička retorika, pa je režim podsticao i uzdizao folklor, tradicionalnu pastoralnu literaturu i teatar, koridu kao „nacionalnu fijestu“ (Torero Kordobes je od siromašnog i polupismenog momka, postao nacionalni heroj, multimilioner i stalni gost Franka u lovu i na Božićnom ručku), masovnu kulturu i sport. Rezultati ovakve politike su bili poražavajući u odnosu na kulture Zapadnog sveta kome je režim deklarativno težio. Možda se to najbolje vidi u sportu: za sve vreme diktature, španski sportisti su na Olimpijskim igrama osvojili samo pet medalja. Kada danas sa nekog međunarodnog takmičenja donesu 20 odličja, to se ne smatra velikim uspehom. Kao i u ekonomiji, Španiji su i u kulturi bile potrebne dve decenije razvoja kako bi sustigla najnaprednije zemlje u svetu.

Franko i nacizam

Kao veliki uspeh Franka, španska desnica često navodi njegovu odluku da se odupre Hitleru i ne uđe u Drugi svetski rat, ali i kao čin koji je spasio i sačuvao Španiju od razaranja. Istina je da taj rat nije fizički dotakao Iberijsko poluostrvo, ali mnogi dokumenti i istorijska svedočanstva, drugačije osvetljavaju ovaj „patriotski potez“ španskog diktatora. Inspirisan i oduševljen Hitlerom, i posebno Musolinijem, Franko je više puta javno odao priznanje njihovoj politici u „borbi za civilizaciju i hrišćanstvo“. Siguran u pobedu snaga sila Osovine, želeo je da se priključi tim snagama, zbog čega je njegova diplomatija Hitleru i Musoliniju prenela španske zahteve kao nadoknadu za ulazak u rat: pomoć u hrani, oružju, municiji, gorivu i drugom ratnom materijalu, pomoć u avijaciji i teškom naoružanju za osvajanje Gibraltara, zaštita Kanarskih ostrva od strane nemačkih podmornica, dozvola da Španija okupira ceo Maroko i da se u Africi proširi do 20. paralele, spajanje francuskog Kameruna sa španskom Gvinejom pod upravom Španije, itd. Nije čudo da je grof Ćano, italijanski ministar inostranih poslova, u svoj dnevnik tada zapisao da „već godinama Španci samo traže, a ne daju ništa“. Do susreta Hitler-Franko došlo je u jesen 1940. i tom prilikom je Firer odbio sve zahteve diktatora, a u intimnim krugovima ga nazvao „latinskim šarlatanom“. Istina, želeo je da Španija uđe u rat kako bi svetu prikazao da je u pitanju antikomunistička koalicija, a ne agresija, ali je isto tako bi svestan da ta zemlja ne predstavlja nikakvu vojnu silu, što bi za njegovu ekonomiju rata značilo dodatni teret. Uz to, Višijeva Francuska mu je bila mnogo korisnija u planovima za osvajanje Engleske, nego što bi to mogla da bude Španija. A o planovima za napad na Rusiju koja je bila Hitlerova opsesija, tada je malo ko u Nemačkoj znao, a u svetu niko, posebno posle ugovora Ribentrop-Molotov o nenapadanju. Zato je odbio sve zahteve Franka, ponekad na veoma nediplomatski način.

Shvativši da gubi odličnu priliku, Franko je prihvatio da potpiše novi Ribentropov predlog da se Španija priključi silama Osovine, ali bez tačnog datuma ulaska u rat. Tako je od novembra 1940. Španija tehnički bila članica Trojnog pakta, istina u dosta diskretnoj formi.

Ta diskrecija nije čuvana u materijalnim davanjima Španije svojim saveznicima. Osim sirovina i usluga u remontu avijacije i ostalog oružja, slanja radnika na rad u Nemačku, Španija je na Istočni front poslala Plavu diviziju kroz koju je prošlo 47 hiljada ljudi. Oni su učestvovali u opsadi Staljingrada, a mnogi od njih su ostali u Rusiji i posle formalnog povlačenja divizije 1943, a čak su delovi te jedinice učestvovali i u odbrani Hitlerovog bunkera 1945. u Berlinu.

Ovo može da izgleda kao vešta Frankova taktika otezanja ulaska u rat, ali ako se zna da je engleski ambasador u Madridu zapretio pomorskom blokadom Iberijskog poluostrva ukoliko se to dogodi, da su iz Amerike stizala uveravanja da će se ceniti Frankovo uzdržavanje od rata, kao i da je desetak Frankovih generala, koji su bili pod pritiskom britanske diplomatije, na svoje lične bankarske račune u Nju Jorku i Buenos Airesu (po tvrđenju Stenli Pejna), primilo milione dolara, onda je jasno da oficijelni ne ulazak Španije u rat nije bio dobrovoljan, već iznuđen stav. Stav koji je zemlju poštedeo razaranja, ali koji je više delo anglo-saksonskog diplomatskog pritiska (i Hitlerovog napada na Rusiju), nego mudre Frankove patriotske politike.

Smrt Franka

Franko je umro 20. novembra 1975. ostavivši za sobom sistem vlasti u kome je sve bilo „vezano, i dobro vezano“, kako je sam jednom prilikom rekao, uveren da će njegov režim dugo trajati. Trajao je, međutim, svega par godina. Istina teških i nesigurnih godina, sa političkim previranjima, ekonomskom krizom, atentatima i levih i desnih terorista i pritiscima iz sveta, ali takođe i izuzetno važnih za ono što danas jeste Španija i što predstavlja u svetu.

Posle milionskog ispraćaja, misa po crkvama širom zemlje, zaklinjanja na vernost diktatoru, među klasom političara i u zemlji i u izbglištvu, preovladalo je mišljenje da su zemlji neophodne demokratske reforme ako misli da stane u red modernih civilizovanih zemalja. Otpori ovakvom stavu su dolazili iz Armije, policije, Crkve, Falangi i krupnog kapitala, ali su socijalni pokret izraženi kroz radničke štrajkove i studentske manifestacije, pokazali da je režim mrtav teret koji pritiska celo društvo i onemogućava mu dalji razvoj. To je dovelo do brzih izmena zakona, dozvole političkog organizovanja (sa legalizacijom Komunističke partije kao ključnim i ni malo bezopasnim trenutkom), opšte amnestije, ekonomske reforme, sve do donošenja današnjeg Ustava 1978. kao najvišeg izraza demokratske organizacije države. U ovim ni malo lakim vremenima, po svedočenju lidera španskih komunista, Karilja (intervju za NIN 20. marta 2000), „onaj koji nam je otvorio vrata iznutra (režima) bio je sam kralj Huan Karlos. Zatim je tu bio Suares, izvanredni kraljev pomagač koji je imao ne samo viziju, već i dovoljno inteligencije da pregovara sa svima kako bi demokratska tranzicija bila uspešno izvedena. Na kraju, tu smi bili i mi, komunisti, i ostale opozicione partije, istina vrlo slabe i sa nejasnom idejom oko smene režima, kao što je bio slučaj sa PSOE“. Diktatorski režim je tako smenjen, uveden novi, demokratski, zemlja je ušla u NATO (uprkos protivljenju Socijalista na čelu sa Gonsalesom i Solanom!), a kao kruna izuzetnih napora političara i čitavog naroda, došao je ulazak Španije u EZ 1986. godine. Rezultat ovakve političke tranzicije koja bi mnogima mogla da bude primer, jeste opšti ubrzani razvoj zemlje, koji se možda najbolje vidi iz porasta dohodka po glavi stanovnika: on je 1975. godine iznosio 605 €, a 1999. se popeo na čitavih 13 000 €!

Odgovor pristalica frankizma je u početku tranzicije bio jak, naročito u Armiji. Povodom legalizacije Komunističke partije, neki visoki oficiri su podneli ostavke i dramatično se obratili javnosti. Bilo je i političkih atentata koje je izvela krajnja desnica, kao ubistvo petorice sindikalnih advokata i njihovih sardnika, ozbiljnih pretnji oružjem i tajnih organizacija sa ciljem izvođenja državog udara. Jedan takav pokušaj se dogodio i februara 1981, gotovo šest godina posle smrti Franka: pukovnik policije Tehero, kao taoce je čitavu noć držao kompletan sastav Parlamenta, general Milans del Bos je uveo vanredno stanje u Valensiji i izveo tenkove na ulicu, a bilo je još nekih pokreta trupa u Madridu i drugim gradovima. Brza intervencija kralja koji je u obraćanju naciji osudio pučiste, označili su kraj udara, a ujedno i kraj svakog pokušaja, pa i pomisli na povratak frankizma kao ozbiljne političke snage.

Danas su pristalice frankizma podeljene u nekoliko suprotstavljenih minijaturnih partija i pokreta i ne predstavljaju nikakvu pretnju demokratskom režimu. Nostalgično se okupljaju oko simboličnih ostataka diktature, kao što su grobovi nekadašnjih lidera, nazivi ulica ili statue Franka (ona u Madridu je uklonjena u martu 2006), marširaju nekih datuma po određenim ulicama uz pesmu i pokliče, ali najčešće izazivaju tuče po fudbalskim stadionima, prete i progone emigrante i studentsku levicu, razbijaju izloge i saobraćajne znake i u svemu se ponašaju više kao agresivna urbana banda delikvenata, nego kao politički pokret sa programom i željom da bude od koristi društvu. To, međutim, ne znači da ih ne treba stalno držati na oku, jer iako slabi, povezuju se sa sličnim fašističkim i neo-nacistickim grupama u „Nemačkoj, Austriji, Italiji i Hrvatskoj“, kako stoji u nedavno objavljenom policijskom izveštaju o španskoj ultra-desnici. Ponašati se drugačije, što znači ne učiti od istorije, predznak je da će demokratija, u nekoj drugačijoj konstelaciji odnosa i međunarodnih situacija, opet izgubiti „prvu bitku“ nekog budućeg mogućeg rata, kao što je to bilo u Španiji u leto 1936. godine.