Šezdeset odsto Francuza ne mari za Evro-parlament

“Sarkozizam” na delu doveo je, očigledno, do veće apstinencije na evropskim izborima ove godine u odnosu na onu pre četiri godine. Sto šezdeset lista ukupno u ravni čitave Francuske zašarenilo je ovog leta sve gradove i regije, sa likovima, iskreno rečeno, veoma ružnih kandidata.

Međutim, za razliku od putujućih čergi, karavana, vašara i luda naših domaćih srpskih izbora, politička lica u Francuskoj ne trude se da budu lepša, niti traže da im se lica “peglaju i poravnjavaju” kao beogradski trotoar, da im se brišu bubuljice, mladeži, malje, bore, fleke i slično. Ovde je sve to nekako na ceni političke iskrenosti, a posebno podočnjaci i neispavan izgled, jer je to nekakav posredni dokaz brige za sopstveni narod. Po tome se između ostalog prepoznaju razvijenije sredine od nerazvijenih. U prvima lepota političkog lica više ne znači ništa, jer postaju bitnije neke vrlo pragmatične stvari, a u drugima je još uvek važno biti lep i muškarac zavodljivog pogleda koji, kako kaže Gi Debor, u političkim odlukama nikada ne pokaže odlučnost kao u izbornim govorima.

U Srbiji se još uvek narcisoidno biraju fizičke maske “naroda ogledala”, kako bi rekao Borhes, dok je u Evropi barem taj stadijum razvojne psihologije završen. Kandidat se prima u dubljoj semantičkoj ravni, i on svojim izgledom mora da otelotvori neku “brigu”, žrtvu i slično da bi uopšte privukao nečiju pažnju. Nove zubne proteze odavno više nemaju političkog uspeha. Čak bi poneki skrhan zub mogao da približi kandidata narodu.

U odnosu na glasanje za Evropski parlament pre četiri godine, biračke liste ove godine nisu bile na nacionalnom nivou, već u ravni francuskih administrativnih regija, tako da su se u različitim regijama pojavile različite liste, sa izuzetkom velikih stranaka koje su se predstavile svuda. Najvažnije biračke liste 7. juna bile su: vladajuća izborna lista stranke UMP, lista Nacionalnog fronta Žan-Mari Lepena, dve ekološke liste od kojih je jedna zadužena da uzme glasove socijalističkoj partiji (“Evropa-ekologija”) sa Kon Benditom u vrhu, dok je druga autentična i nezavisna ekološka lista, tzv. Nezavisni ekološki savez. Sledi lista socijalista pod nazivom “Promeniti Evropu sada”, lista “Libertas –pokret za Francusku sa lovcima i ribolovcima” koja je, boreći se protiv glupavih briselskih ukaza, dobila dosta glasova na jugu Francuske. Sledeća lista je “Demokratski pokret ” Fransoa Bajrua, zatim lista tzv. Fronta levice pod vođstvom jednog socijalističkog disidenta koji je osmislio zanimljivu kampanju. U nastavku su i dve liste trockista, jedna koja misionari za račun velikog kapitala i zadužena je da oduzme glasove socijalističkoj partiji i jedna relativno nezavisna pod nazivom “Radnička borba”.

Posebnu biračku listu čini pokret “Ustani Republiko” degoliste Dipon-Enjana koju Sarkozijevi mediji ignorišu. Na kraju, od važnijih je ponuđena još i lista disidenta Nacionalnog fronta Žana Kloda Martineza pod nazivom “Evropa života”. Ovaj poslednji vođa grupe kandidata slikao se pored potopljenog aviona na kome piše “Brisel”, a na čijim se krilima spasavaju putnici, sa parolom koja očigledno referira na spasioca naroda od evropskog potopa: Bolje je biti iskusan pilot. Taj plakat, osmišljen mnogo ranije, bio bi gotovo tragikomično simpatičan da se upravo ovih dana nije dogodila tragedija u kojoj je jedan avion završio u dubinama okeana sa dve stotine dvadeset i osam duša.

Tit Livije ustao bi protiv Evro-parlamenta

Blizina siromašnog života i daljina Brisela učinili su da čak i vladajuća lista UMP osvoji svega 30 odsto od 40 odsto izašlih francuskih glasača za Evropski parlament! Slede socijalisti (levica je razbijena na više stranaka) i Kon Bendit kome je vladajuća plutokratija platila skupu kampanju i favorizovala ga u velikim medijima kako bi Sarkozijevim suparnicima, socijalistima, uzeo što više glasova. Međutim, uprkos svemu, izbori su na neki način pokazali neuspeh svih.

Ozbiljan poremećaj je na delu. Za Evro-parlament, sve dalji od naroda zemalja koje ga čine, glasa sve manje ljudi, a on otima sve više formalne političke moći. To je, inače, put udaljavanja od demokratije. Zahvaljujući istoričarima starog Rima, znamo da je Senat morao da bude u dodiru, odnosno u aktivnoj borbi sa svojim plebsom. Toliko kritikovana Bolkenštajn direktiva (kojau stvari predviđa nebrigu o siromašnim radnicima u zemljama ekonomske "delokalizacije", ono što se u rečniku marksista zvalo "eksploatacija") koju Lisabonski ugovor po svaku cenu pokušava da progura zauvek će u Evropi zaratiti sa sopstvenim narodima i biračima.

Ceo izborni dan u Francuskoj bio je vašarski obojen imenima kandidata i ravnodušnošću ljudi koji nisu hteli da se vrte njihovim ringišpilom, a koje će uskoro iz krize izvlačiti jedino nacionalne države, nikako Brisel. U prostoru u kome se odvijalo glasanje videlose umorno osoblje koje se dosađivalo. Više je te čuvare papira umorilo čekanje, nego ljudi i njihovo kretanje, jer je apstinencije ovog 7. juna bilo veoma mnogo.

Suprug me je slikao dok ubacujem papirić u kutiju, rekavši glasno da on neće glasati. Kontrolori začuđeno pogledaše u našem pravcu, uz reči: “Znate, u stvari, ni većina nas ne glasa”, na šta sam ja ipak reagovala,“mi došljaci, odnosno mi Srbi sa pravom glasa, uvek glasamo. To nam je, eto, potvrda da imamo nekakva prava u zemlji prihvata.” Nasmejali su se kao što se roditelj nasmeje detetu.

Godine 2004. na glasanju za Evropski parlament u Francuskoj bilo je 54,6 odsto apstinenata, dok je ove 2009. godine bilo skoro 60 (preciznije 59,5) odsto onih kojima raspored mesta i imena, ili broj sedišta u Evropskom parlamentu ne znače ništa. Prosek glasača u čitavoj Evropi za Evropski parlament ove godine je svega 43 odsto, što znači manje od polovine, a statistike govore da je među apstinentima bilo najviše mladih ljudi koji se u Evropi tehnokrata nisu prepoznali. Tzv. levica je prepoznata kao lažna, a tzv. atlantska liberalna desnica kao nemoćna.

Tajni dogovor privileguje Nemačku

Iako su i Francuska i Nemačka u Evropi podjednako važne (Nemačka ekonomski, a Francuska politički), za Nemačku je u Evropskom parlamentu rezervisano 99 mesta, a za Francusku ove godine svega 72. Budući da su u EU primljene neke nove zemlje (Kipar, Malta, Latvija, baltičke zemlje, itd.), trebalo je za njih otvoriti mesta, a to znači smanjiti broj rezervisan za vodeće zemlje. Međutim, taj broj je za Francusku smanjen za 6 mesta, a za Nemačku je ostao nepromenjen. Pozadina ove nelogičnosti verovatno je interni dogovor oko budućeg centra Evropskog parlamenta, koji je, zbog velikih pritisaka Nemačke i anglosaksonskih zemalja, trebalo da se izmesti u Brisel, a Francuska je ipak uspela da ga zadrži u Strazburu. Velika je verovatnoća da je cena tog dogovora bila upravo smanjenje broja francuskih mesta u Evropskom parlamentu.

Atlantisti neće Rusiju, ali Rusija će se jednoga dana na njih sažaliti

Još uvek se Evropska unija kakva je danas odupire Rusiji, odupire se sopstvenom rastu i velikoj degolističkoj Evropi od Dablina do Vladivostoka, Evropi do Urala. Atlantisti u Francuskoj u kampanji nikada ne pominju Rusiju, a kada neki političar pomene Rusiju, on se automatski deklariše kao degolista, levi ili desni, svejedno. Uprkos svim političkim branama obespravljenom ruskom narodu u novorođenim baltičkim državicama, uz sva ograničavanja političkog glasa ruske manjine, u Evropski parlament će izgleda biti izabrani upravo Rusi (ili rusofoni) sa ruske liste barem iz jedne baltičke zemlje, iz Latvije!

Izbori u Francuskoj (ali i u drugim zemljama Evrope) pokazali su da razočarane ljude trenutno interesuje jedino eko-sistem koji nije potpuno zatrovan i jačina konca njihovih budućih zakrpa u siromaštvu i krizi koja stiže. Politička Evropa tehnokrata i bankara uopšte ih ne zanima. Kada sedne u invalidska kolica, ta Evropa nužno će se kretati ka Velikoj Evropi sa Rusijom, jer, čim ponestane sirovina, briselsko parčence zapadnog rimskog carstva, sasvim izvesno, neće preživeti. Ako se ikada postavi pitanje “biti ili ne biti”, jasno je da će Evropu spasti jedino veliki kontinent sa istokom, kako god da isti protumačimo.

U Francuskoj je upravo završena komemoracija savezničkog iskrcavanja u Normandiji 1944. i okončanja Drugog svetskog rata. Proslavljen je kraj velikog rata i hrabrost engleskih i američkih saveznika. Međutim, svi ti slavljenici i saveznici histerično su potisnuli u nesvesno samo jednu (najvažniju) činjenicu: da nije bilo bitke za Volgograd (tada već Staljingrad), nikada se Drugi svetski rat ne bi ni okončao!

Isti ti duhovi sada na sve načine potiskuju i minimiziraju moć Rusije i njeno političko dejstvo u Evropi. Međutim, ove godine Evro-parlament ipak neće ostati bez Rusa. Evropski narodi koji danas u sve manjem broju i sa sve više beznađa glasaju za parlament u Strazburu, u jednom trenutku će se trgnuti. Promeniće oni sami sliku prazno nadmene zapadne Evrope koja ima banke i tehnologije, ali nema nikakve sirovine, stati pred geografsku kartu i odlučiti o putu svoga spasa u pravcu kretanja kazaljke na satu.