Šta treba znati o francuskoj Legiji časti

Revolucija 1791. godine ukida sva odlikovanja starog režima i Napoleon Bonaparta 19. maja 1802. godine, na francuski praznik Svetog Iva, predlaže novo vojno i civilno odlikovanje. Ovaj predlog izglasan je kao zakon Republike već 29. maja, a 14. jula 1804. godine Napoleon Bonaparta lično uručuje prvo vojno odlikovanje francuske Legije časti. Već 1805. godine ustanovljene su tri vojne škole za decu i potomke nosilaca ordena.

Orden je dodeljivan isključivo za zasluge za državu i narod koje traju više od 20 godina. Stepeni ordena Legije časti bili su i do danas ostali: najniži stupanj – vitez Legije časti – medalja, viši stupanj – oficir Legije časti, od njega viši stupanj – komandant Legije časti, i još značajniji stupanj – visoki oficir Legije časti – rozeta. Zatim slede dva najviša stupnja istog ovog ordena: visoki krst Legije časti i najviši stupanj visoki majstor (vođa) Legije časti. Ovaj čudan prevod u kome je „vitez“ daleko ispod „oficira“ trebalo je da usvoji svetovne vojne izraze umesto nekadašnjih pojmova koji su odgovarali starom režimu kraljevstva.

Orden se dodeljuje u proseku svakih pet do šest godina, a do kraja 2000. godine dodeljena je 87.371 medalja viteza, 22.401 orden oficira, 3.626 ordena komandanta, 321 orden visokog oficira, svega 61 orden visokog krsta i samo 1 orden vođe (majstora) ili, srpski, vožda Legije časti. Najniži orden viteza dodeljivan je najčešće, a takav orden je ovih dana dodeljen i u Srbiji.

Prva žena vitez Legije časti u postrevolucionarnoj istoriji bila je Marija Anželik Dušeman. Prva žena oficir Legije bila je Roza Boner, prva žena komandant Legije časti bila je Ana de Noaj, prva žena visoki oficir bila je francuska književnica Kolet, a prva žena nosilac visokog krsta bila je Ženevjev de Gol-Antonioz 1998. godine.

Gradovi heroji i potomci

Orden Legije časti dobile su i mnoge škole u Francuskoj, francuski univerziteti, Crveni krst Francuske i francuske železnice. Malo ko zna da je svega pet gradova u svetu odlikovano francuskom Legijom časti i da se među njima nalazi Beograd. Godine 1924. Beograd je odlikovan „za heroizam“, a orden je srpskom gradonačelniku uručio lično maršal Franše d'Epere. Pored Beograda, ordenom francuske Legije časti odlikovani su još i grad Lijež 1914. godine, Luksemburg 1957, Volgograd 1984. i Alžir 2004. godine.

Stara francuska praksa predviđala je da potomci odlikovanih najvišim odlikovanjem u tri generacije bez prekida imaju i sami pravo da zatraže odlikovanje. Ova praksa u stvari nikada nije ukinuta, tako da i danas potomci Francuza odlikovanih u tri generacije (kao što je, recimo, slučaj sa istoričarem Ivom Batajem) u načelu mogu i sami da „traže“ ovo visoko odlikovanje. Iako je svima koji se bave etikom ili psihologijom jasno da se ni gresi, a ni zasluge ne nasleđuju, ovakva praksa je verovatno htela da ukaže na poštovanje porodica koje su u kontinuitetu svojim delima zaduživale francusku državu, odnosno francusku istoriju.

Srbi vezani za francusku kulturu

Petar Prvi Karađorđević i kralj Aleksandar dobitnici su najvišeg francuskog ordena. Nosioci vojnog ordena bili su i knez Pavle, Živojin Mišić, Dragutin Gavrilović, kao i srpska legenda Milunka Savić.

Potom su sledili Srbi koji su poznavali francusku kulturu i jezik, školovali se u Francuskoj ili su na bilo koji drugi način doprineli kulturi i razvoju ove zemlje. U svakom slučaju, svi su oni bili deo jednog opštecivilizacijskog pogleda na svet.

Od početka, pa do osamdesetih godina prošlog veka visoki orden francuske Legije časti dobili su Veselin Čajkanović, Milan Kašanin, Pavle Savić, Ivo Andrić, Vojislav Stojanović (upravnik glavne vojne bolnice), Slobodan Vitanović, Kiril Svinarski, Dragan Nedeljković, Radosav Josimović, Mira Alečković, Krunoslav Spasić, Jovan Dejanović, Vladan Radoman... Ordeni su bili davani ili od samog generala De Gola, ili od državnika koji su sledili, sve do Fransoa Miterana, koji bi odlikovanima obično „ponovio“ orden kako bi obeležio dolazak „svoje“ političke epohe, uslovno rečeno, poslednjeg velikog francuskog državnika.

Ordeni davani od početka prošlog veka, pa sve do osamdesetih godina bili su često najviši stupanj ordena krsta (Petar Prvi Karađorđević, kralj Aleksandar, srpske vojvode, Milunka Savić...), ili oficirski orden (Čajkanović, Kašanin, Andrić, Josimović, Vitanović, Nedeljković, Alečković...), dok bi tek poneki bio najniži orden viteza.

Orden kasnije počinje da se dodeljuje i privrednicima, kako se to danas kaže „biznismenima“, koji u francuskoj tradiciji (laiciziranoj zapadno-hrišćanskoj prosvetiteljskoj slici sveta, ali ipak naslednici starogrčkog duha), nikada nisu bili u samom vrhu društva, osim ako bi sami bili lingvistički, naučno i moralno pismeni.

Tako visoki francuski orden dobija direktor Franko-jugoslovenske banke u Parizu Zečević, kao i nekolicina zaslužnih poslovnih ljudi. Nosilac francuskog ordena bio je i poslovni čovek i tvorac humanitarnog fonda u Francuskoj Boris Vukobrat.

U jednom mahu ordenom su potom odlikovani naši slikari koji su takođe imali životnu i kulturnu vezu sa Francuskom (Popović, Ivanjicki, Šobajić, Marinković). Vladimir Veličković već je posedovao orden Legije časti.

Neka bude oprošteno za imena koja su ovde ispuštena. U arhivima francuske države sve ovo moguće je dobiti na uvid.

Odbili su

Kao što to u istoriji ljudskih vrednovanja uvek biva, desilo se i da poneko odbije visoku čast. U novijoj istoriji glumica Brižit Bardo (za razliku od svog kolege Čarlija Čaplina) odbila je da primi orden Legije časti.

Sa mnogo više obrazloženja i razloga, pisac Žan-Pol Sartr (za razliku od svog kolege Marsela Prusta) odbio je orden Legije časti i u svom buntovničkom maniru, kao što je bio odbio i Nobelovu nagradu, ostao dosledan svojoj ideji protesta, nekonformizma i ispitivanja smisla i besmisla života. Alber Kami takođe je odbio visoki francuski orden. Ni pisac Bernar Klavel nije želeo da primi orden Legije časti.

U Srbiji Mira Alečković, u trenutku kada su francuski avioni krenuli u bombardovanje SR Jugoslavije, od dva dobijena ordena u razmaku od dvadeset godina, vraća iz protesta francuskoj državi poslednji, iz Miteranove ere.

Inflacija Midinog političkog zlata i zamena za Oskara

Među poslednjim, brojnim velikim svetskim imenima nauke i umetnosti orden je od francuskog premijera Dominika de Vilpena dobio Harold Pinter.

Za razliku od prvih Legija časti koje su nekada značile besplatne škole za decu potomke, posle veka rastojanja od prvih odlikovanja u Srbiji i Jugoslaviji danas ne podrazumevaju više ništa. U periodu od 2000. do 2009. godine ovo odlikovanje dobijaju gotovo svi političari sa prostora bivše Jugoslavije. Godine 2001. dobija ga Jovan Divjak, Čerešnješ Ivan, 2007. Srđan Dizdarević, posle 2000. Arno Daržan za obaveštajne zasluge na prostoru raspadnute bivše Jugoslavije i mnogi drugi.

Od kulturnih ili političkih radnika odlikovanje dobija Borka Pavićević, Sonja Liht, karikaturista Predrag Koraksić, galerista Borka Božović, Biljana Zdravković iz Jugokoncerta, Tatjana Cvetićanin, Danica Jovović-Prodanović, Ivanka Zorić, Irena Subotić, Čedomir Vasić, Goran Paskaljević, Veran Matić i Ružica Đinđić. U Francuskoj 2009. odlikovanje dobija Alan Finkelkraut, a u međuvremenu ovaj orden je nova administracija Francuske podelila gotovo svim „šou-biznis“ trudbenicima, tako da ga retko koji pevač, glumac ili sportista danas nemaju. Da podsetimo, Legiju časti već poseduju Stiven Spilberg, Barbara Strajsend, Amanda Lir, Vinton Marsalis, DŽoni Holidej i mnogi drugi... Neki tvrde da je trebalo da je dobije i Majkl DŽekson. Treba reći da su svi oni uglavnom dobijali najniži čin – orden viteza.

Sarkozijevo doba donelo je sasvim nove kriterijume. Poslednji veliki događaj bilo je odlikovanje mitropolita Emanuela, predsednika skupštine svih pravoslavnih sveštenika Francuske, 31. decembra 2008. godine, koje Sarkozi, zbog mnogobrojnih zahteva pravoslavnih Francuza, nije mogao da izbegne.

Od ordena do značke, od ponosa do praćke

Za razliku od nekadašnjih „zaslužnika“ koji su morali da poznaju francuski jezik i kulturu (ipak je reč o francuskom ordenu koji je ustanovio Napoleon), novi kriterijum prešao je preko perioda kada to više nije bilo važno, došavši do perioda u kome je ovo poznavanje francuskog jezika i kulture postalo čak i smetnja. Sarkozijeva administracija odlikovanja u Francuskoj deli svima koji govore i pišu protiv Francuske, podsmevaju se francuskom jeziku, ne poznaju francusku istoriju i, uglavnom, kako se to danas opisno kaže, pripadaju galofaks-generaciji anglofilskih mondijalista i kapitalističkih globalista. Sve ono što je sušta suprotnost samoj istoriji slavne monarhije koju Napoleon posle revolucije samo na drugi način ponavlja, sve ono što je suprotnost slavnoj istoriji Revolucije, nauke, književnosti ili filozofije, slavnoj istoriji poezije, slikarstva i muzike, sve što je suprotnost francuskoj socijalnoj rusoističkoj tradiciji, sve se to favorizuje za dodelu ovog nekada visokog odlikovanja, koje se pretvorilo u mondijalističku i partijsku navijačku značku.

Dvorske igre i tužna involucija ordena

Francuski najviši stupanj ordena – visoki krst, koji je dodeljen svega 61 put, godine 2006. od predsednika Širaka dobija i ruski predsednik Vladimir Putin. Ovo izaziva kritike globalističke Francuske i mondenskog Pariza, pokušavajući da nadglasa govor istorije, zahteve ruske emigracije i simboličnu ulogu koju su odigrali svi Rusi u Francuskoj u očuvanju francuske kulture.

Ne treba zaboraviti da je orden Legije časti dobio i sudija haškog suda Teodor Meron, što je opet izazvalo urlike one druge antiglobalističke srčane komore Francuske. Tako je orden Legije časti postao ne samo čokoladna značka, već i praćka-lopta u mreži ovog ili onog političkog gola.

Najzad, jedan od najviših stepena ordena francuske Legije časti dat je, a potom sramno oduzet našem prijatelju, francuskom majoru Pjeru Anriju Binelu, koji je, videvši šta se sprema srpskim civilima, kao unuk Solunca, otkrio srpskoj vojsci tačke bombardovanja i sipanja napalma i uranijuma na Srbiju.

Binel je danas rehabilitovan, ali mu Legija časti nikada nije vraćena.

On se pomirio sa tim i u međuvremenu je obišao sve srpske manastire na Kosovu i Metohiji. U svima je, kao hrišćanin, zadivljeno klečao. „Tek sam ovde osetio šta je duhovnost, koja je iznad svih znamenja.“