Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Treba braniti demokratiju
Savremeni svet

Treba braniti demokratiju

PDF Štampa El. pošta
Filip Grbić   
petak, 04. decembar 2009.
U 2008. godini je došlo do bitne promene odnosa celokupne srpske javnosti prema pitanju eventualnog članstva Srbije u Evropskoj uniji. Najpre je u aprilu te godine potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji u punom smislu još uvek nije stupio na snagu, a koji je izazvao definitivan razdor između stranaka na vlasti koje su se u tom trenutku nalazile u jeku izborne kampanje. Po mnogim analitičarima, taj gest Evropske unije je odlučujuće doprineo neočekivano dobrom izbornom rezultatu koalicije Za evropsku Srbiju, iako je usledio samo dva meseca nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti privremenih institucija pokrajine Kosovo i Metohija. Tokom ostatka izborne kampanje stranke koje su potom ušle u Skupštinu Srbije imale su dovoljno vremena da objasne svoj stav prema potpisivanju tog kontroverznog dokumenta. Osim koalicije ZES i LDP, nijedna druga izborna lista nije, blago rečeno, podržala potpisivanje tog sporazuma. Ukoliko je, nakon neuspeha prve runde pregovora o Vladi koji su vođeni između SPS-a, Narodnjačke koalicije i SRS, bilo onih koji su smatrali da je SPS izvršio političko samoubistvo konačnim izborom DS kao partnera u Vladi, nakon avgusta 2008. kada je došlo do rascepa u SRS čiji je neposredan povod upravo bio odnos te stranke prema SSP, nije više bilo mesta sumnji da se prevrtljivost u politici može isplatiti.

Uspostavljanje nove Vlade Srbije je dovelo do političkog zastarevanja jedne jezičko-ideološke opozicije, koja je bila obilno korišćena u prethodnom periodu, naime opozicije „demokratski-nedemokratski“. Stranke su se do tad u javnosti po inerciji označavale kao demokratske ili nedemokratske, u zavisnosti od toga da li su u vlasti učestvovale do prevrata iz oktobra 2000. ili nakon njega. U toj, blago rečeno nekritičkoj upotrebi „demokratije“ uopšte se nije mislilo o samoj demokratiji, njenom smislu i obliku državnog uređenja koji bi joj bio najprimereniji, već se isključivo mislilo na dnevnopolitičke interese stranaka koje su prigrabile monopol na „demokratiju“ što im je omogućilo da se u političkoj borbi, pored ostalog, služe tim nedemokratskim retoričkim instrumentom koji stranke koje, ukupno uzev, poštuju pravila institucije izbora deli na „demokratske“ i „patriotske“. Samim tim, podrazumeva se da demokratske partije ne mogu ujedno biti i patriotske kao što ni patriotske u krajnjoj liniji ne mogu biti demokratske. Predrasudu o kojoj je reč, građani Srbije i dan danas skupo plaćaju s obzirom na činjenicu da zastupnici jačanja suvereniteta Srbije u svom insistiranju na nacionalnoj odgovornosti propuštaju ili zanemaruju značaj civilno-demokratskih reformi, dok, s druge strane, zagovornici evroreformskog kursa Srbije ne pokazuju ni minimum senzibiliteta za probleme koji proizlaze iz nerešenog nacionalnog pitanja većinskog naroda u Srbiji. Iako opozicija „demokratski-nedemokratski“ formiranjem nove vlasti u Srbiji sve više gubi na aktuelnosti, veštačka suprotnost reformskih i nacionalnih odlika srpske politike, kao posledica prethodne opozicije i dalje stoji na snazi.

Do 2008. godine vlast su sastavljale isključivo stranke tzv. demokratskog bloka i svaki pokušaj artikulacije politike građanskog konsenzusa koja bi suprotstavljene blokove pomirila propadao je uglavnom zbog agresivne medijske proizvodnje straha od „devedesetih“. Pri tome, pokazalo se da se stranke tzv. demokratskog bloka neuporedivo lakše ogrešuju o načela demokratije od stranaka tzv. patriotskog bloka (otimanje poslaničkih mandata i uvođenje vanrednog stanja su dovoljno jarki primeri nedemokratskog postupanja vlasti). Drugim rečima, upotreba jezičke opozicije „demokratski-nedemokratski“ nije imala nikakvog koncepcijskog utemeljenja, već je bila izraz oportunizma vlasti koja hoće da jedino ona može davati „licencu“ za legitimno vršenje vlasti. Međutim, svi oni koju su u tom periodu bili tako mnogo zabrinuti za sudbinu nejake demokratije u Srbiji zbog toga što je jedna stranka patriotskog bloka (SPS) manjinski podržavala vladu stranaka demokratskog bloka (DSS, NS, G17, SPO), najedared su preboleli i prežalili nesretnu demokratiju nostalgično prigrlivši dobre stare „devedesete“. Međutim, pomirenje dve stranke od kojih je svaka u svojoj deceniji imala uglavnom stožernu ulogu u okupljanju vlasti, nije bilo izraz rada na principijelnoj saglasnosti i širokom društvenom konsenzusu o događajima iz nedavne prošlosti, već još jednom puki oportuni ad hoc akt čija je funkcija da zataška suviše krupno prekrajanje izborne volje građana. Novim političkim partnerima je jedino bilo bitno da svoj osećaj nezamenljivosti za vršenje vlasti ovog puta potkrepe jasnim opredeljenjem za „evropske vrednosti“.

Tako je opozicija „evropski-neevropski“ zamenila opoziciju „demokratski-nedemokratki“. Nova jezička opozicija u pogledu svoje funkcije u javnom diskursu nije donela ništa novo, jer  je i ona, poput prethodne, značenjski prazna i služi servisiranju oportunizma političkih elita koje određuju podobnost za vršenje vlasti. Ali usporimo sa zaključivanjem na ovom mestu i obratimo pažnju na izvesne posledice ove ideološke operacije, jer sada za vršenje vlasti više nije potrebno da se bude strogo demokrata, dovoljno je zastupati „evropske vrednosti“.

Dakle, iako se tokom perioda od 2000 do 2008 nije stvarno mislilo na demokratiju, nešto poput demokratije je ipak bilo predmet političkog interesovanja jedne zajednice koja s demokratskim načinom upravljanja istorijski nije imala previše iskustva. Sada je došlo vreme da se privrženost demokratiji zameni deklarativnom privrženošću nedovoljno određenim evropskim vrednostima. Neko će reći da to ne predstavlja nikakav problem jer demokratija pripada skupu tih vrednosti. Međutim, kad je reč o tako neodređenoj sintagmi kakva je sintagma „evropske vrednosti“, ne treba zaboraviti da evropskim vrednostima pripadaju i neki drugi koncepti poput recimo ovih: „fašizam“, „komunizam“, „klerikalizam“, „totalitarizam“ i mnogi drugi čija ambivalentna povest u najmanju ruku dokazuje načelnu paradoksalnost pojma evropske vrednosti koji vapi za tumačenjem. Uzgred budi rečeno, demokratija iako pripada tim vrednostima, ona im, kada se stvari stave u širi istorijski kontekst, pripada takoreći odnedavno (demokratija se mukotrpno uspostavlja u Evropi tek u poslednja dva veka, a zapadnoevropskom politikom dominira poslednjih šezdeset godina, dok se na istoku kontinenta demokratija razvija tek u poslednje dve decenije). Tako da, kad se kaže „evropske vrednosti“ to ne samo da ne znači samorazumljivo demokratiju, već ako je čak u određenom smislu i označava ona je dovodi u načelni sukob sa nekim drugim evropskim vrednostima.

Kada se posmatra sadašnja vlast u njenom samoljubivom oportunizmu, javlja se izvesna nedoumica u pogledu toga kojim se evropskim vrednostima rukovode sadašnji funkcioneri vlasti. Jer, u predstavničkoj demokratiji zakonodavna vlast, tj. Skupština ili Parlament predstavljaju najviši organ vlasti i uživaju najveći ugled u društvu. Međutim, neobuzdanom medijskom kampanjom nova vlast je sistematski srozavala autoritet i ugled Skupštine u javnosti, preporučujući građanima da o Skupštini misle još samo kao o pukom „tehničkom telu“ koje naprosto treba da donosi (evropske) zakone i propise što je moguće brže. Drugim rečima, nova vlast u Srbiji ne smatra da Skupština ako išta, onda bar mora da stremi demokratskom idealu po kom se u Skupštini artikuliše nešto poput smisla zajedničkog života građana. Skupština u demokratiji nije ništa drugo do mesto na kom se oblikuje i uspostavlja uzor demokratskog načina života koji implicira bitno suočavanje neistomišljenika i strpljiv rad na stvaranju društvenog konsenzusa o bitnim političkim ciljevima građana. Sadašnja vlast ne smatra da na projektu jednog takvog konsenzusa vredi raditi i ne oseća potrebu da pred Skupštinom odgovorno polaže računa o svojim aktivnostima, što su odlike vlasti koja ima demokratsku savest. Distanciranje vlasti od Skupštine samo je izraz dubljeg neprijateljstva koje postoji između vlasti i naroda (demosa). Vlast time daje svoj „krunski“ doprinos atmosferi nesolidarnosti u društvu u kom socijalne napetosti prete da satru sve takozvane vrednosti ili barem one koje odlikuju Evropski kontinent poslednjih dvadeset godina.

Pretnja o kojoj je reč ima globalni karakter. Iskustvo Svetske ekonomske krize (SEKA) je potvrdilo značajnu prednost i vitalnost kineske ekonomije u odnosu na ekonomije demokratskog zapada, prednost koju Kina duguje svom izrazito nedemokratskom političkom sistemu. Paradoks današnjeg sveta koji ne prestaje da nas čudi jeste činjenica da najefikasniji kapitalizam u svetu danas vodi jedna komunistička partija. Od komunističkog nasleđa, Kina je zadržala samo one elemente koji podstiču rast njene nabujale privrede i ispostavilo se da je jedan od ključnih elemenata tog rasta koji od komunističke prošlosti vredi zadržati jeste onaj koji se tiče individulnih sloboda u društvu, tj. njihov nedostatak. Kao što su evropski intelektualci oduševljeno gledali početkom prošlog veka u rast američke privrede kao u budućnost vlastitog kontinenta, tako bi danas neki evropski i američki intelektualci mogli zabrinuto da gledaju u rast kineske ekonomije u atmosferi nedostatka društvenih sloboda kao u budućnost svojih društava. U tom smislu treba shvatiti ozbiljno mogućnost da državne mere koje imaju za cilj „spasavanje“ nacionalnih ekonomija mogu ugroziti slobodu individualne inicijative u društvu čime bi zapadni kapitalizam mogao početi da liči sve više na kineski. Da li je to ono što žele svi oni koji se danas tako zlobno raduju „slomu neoliberalnog političkog i ekonomskog modela“?

Osim toga, proces sve veće kripto-centralizacije uprave unutar Evropske unije takođe podiže sumnje u postupni rastanak Evrope sa demokratskim načinom upravljanja i života. Od prvaka evropske demokratije, Vaclava Klausa smo mogli čuti da su odnedavno „tenkovi ponovo u Pragu“ i da Evropa opasno klizi u transgresiju vlastitih slobodarskih načela. Srbija je takođe na najneprijatniji mogući način iskusila nesposobnost Evrope da poštuje principe na kojima sama počiva, pa bi tako autentično proevropski politički akt bio onaj koji bi pokušao da podmetne prepreku laganom spustu Evrope u Aziju opominjući je da obnovi borbu za vlastite izvore na kojima počiva, izvore koji preko modernosti, rimskog i vizantijskog hrišćanstva sežu u staru Grčku koja je duhovna otadžbina čitavog kontinenta.

Izazov koji stoji pred našim političkim elitama nema nikakve veze sa atmosferom stalnog straha od sila koje naše društvo mogu odvesti nazad u famozne devedesete koje kao da večito tapkaju u nekakvom blatnjavom podrumu, spremne da iskoče i ogade celu okolinu. Ono čega se više treba bojati jeste neizvesna sudbina slobode u Evropi čija se birokratija sve više i sve opasnije udaljava od neposrednih izbornih procedura, a samim tim i od svojih naroda koji su posle procesa višedecenijske potrošačke depolitizacije izgubili svaku koordinatu za procenu ispravnosti načina života koji vode i koji će možda biti prinuđeni da slobodom plate svoj konformizam. Zato, uzdignimo se iznad svojih dnevnopolitičkih strasti i interesa i priznajmo da danas u Srbiji ne postoji nijedna značajna antievropska politička opcija ali da njen izostanak niukoliko ne garantuje očuvanje slobode kao glavne vrednosti savremenog evropskog načina života. Po svojoj prilici, danas je evropskije biti oprezan prema globalnim promenama koje praktično bez ikakvog otpora obuzimaju samu Evropsku uniju i podržati sve one snage koje na kontinentu nastoje da trgnu svoje narode iz potrošačkog dremeža kako bi se oni još jednom upustili u borbu za smisao jednog od svojih najvažnijih povesnih dostignuća – demokratije.