Turski gambit

(Fond strateške kulture, 21.4.2010)

Predstojeći meseci mogu biti veoma indikativni sa aspekta sposobnosti Saveta bezbednosti UN i sukoba u njemu suprotnih interesa i geopolitičkih scenarija. Krajem aprila završava se prilično bledo predsedavanje Japana u tom institutu i nastupiće epoha država, čiji su spoljnopolitički prioriteti veoma različiti i ne odgovaraju baš u svemu arhitektama „novog svetskog poretka“.

U maju će predsedavanje u Savetu bezbednosti OUN preuzeti Liban, nakon čega slede po redu Meksiko, Nigerija i Rusija (u avgustu). A u septembru, kada se političari celog sveta obično sa novim elanom vraćaju sa ferija, Savetom bezbednosti će „kormilariti“ Turska. I ne treba sumnjati da taj trenutak sa zabrinutošću očekuju u SAD i Evropskoj uniji.

Aktivnost i samostalnost Ankare u međunarodnim poslovima povećavaju se ne po danima, već po satima. A imajući u vidu da su za tu zemlju umnogome prikopčani „jedinstvena“ spoljna politika Evropske unije, sređivanje nagorno-karabahskog problema, pooštravanje zapadnog pritiska na Iran i mnogobrojni projekti transporta energoresursa, upravo će „turski gambit“ u ovoj godini zaigrati Moskva, Vašington i Brisel. I šanse Rusije u toj igri su i najizglednije.

Pre svega, treba istaći da u rusko-turskim odnosima ne postoje tako snažni iritirajući elementi kakvi postoje u odnosima između Turske sa Sjedinjenim Državama i Evropskom unijom. Imamo u vidu Iran i prijem Turske u Evropsku uniju. Upravo su turske vlasti jedan od najznačajnijih partnera Teherana u njegovom suprostavljanju kolektivnom pritisku zapadnih država, kome, na žalost, sve više naginje i Rusija. Ankara ne samo da je kategorički protiv bilo kakvih vojnih mera protiv Iranaca uz argumente da oni nastavljaju sa razvojem nuklearnih potencijala. Turska neće prihvatiti čak ni „obično“ pooštravanje sankcija protiv Irana, što je već direktni izazov ne samo Sjedinjenim Državama, nego i Evropskoj uniji. Štaviše, upravo namera turske strane da na nedavnom „nuklearnom samitu“ u Vašingtonu postavi pitanje o postojanju nuklearnog oružja u Izraelu, primorala je izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da odustane od posete američkoj prestonici.

Evropska unija, pak, sa svoje strane ne samo da nije sposobna da izgradi jasnu liniju na turskom pravcu, nego se sve dublje upetljava u paučinu unutrašnjih razmirica po tom pitanju. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi i dalje neće ni da čuje o prijemu muslimanske Turske u Evropsku uniju, što je potvrđeno prilikom aprilske posete turskog premijera Redžepa Taipa Erdogana Parizu. Pozicija Nemačke je nešto mekša, ali i Angela Merkel ne namerava da pred Ankarom odškrine vrata Evropske unije. Prilikom boravka u Ankari krajem marta, ona je opet ponovila tezu o tome, da Turska mora imati sa Evropskom unijom odnose „strateškog partnerstva“, ali da ipak ostane s one strane crnomorskih zaliva. A Italija je rečima svog ministra spoljnih poslova Franka Fratinija (uzgred, veoma uticajne fugure u briselskim koridorima) već podržala evrointegracione planove turskih vlasti. Uzimajući u obzir upornu težnju SAD i EU da Tursku učine ključnom karikom u projektu „Nabuko“, Brisel se izgleda našao u pat poziciji. Primiti Tursku u Evropsku uniju znači pretvoriti tu organizaciju u arenu stalnih hrišćansko-muslimanskih konflikata na najvišem nivou u duhu „sukoba civilizacija“ Semjuela Hantingtona. A definitivno odbaciti Tursku znači opet dovesti u opasnost sopstvene geostrateške planove u sferi snabdevanja energentima. Nastaviti, pak, lavirati – značilo bi umnožavanje nesuglasica u sopstvenim redovima.

Međutim, još indikativniji karakter poprimaju tursko-američke zađevice. Namera Kongresa SAD da usvoji rezoluciju o priznavanju genocida nad Jermenima primorala je predsednika Baraka Obamu da se spusti sa svojih zdravstveno-razoružavajućih visina i lično zamoli kongresmene u nadležnom komitetu da to pitanje ne pokreću na plenarnom zasedanju. Tursku to nije odveć zadovoljilo, pa je Ankari naklonjen list „Ogledalo“, koji izlazi u Bakuu, sa zadovoljstvom citirao turskog predsednika Abdulaha Gula, koji je na konferenciji za štampu izjavio bukvalno sledeće: „Nemam ja više šta da razmatram sa gospodinom Obamom u pogledu pitanja o „genocidu nad Jermenima“. Sve što treba mi smo već razmotrili, i to veoma detaljno. Pokazali smo svoje dobre namere u pogledu mnogih pitanja. Situacija na Kavkazu je u vidnom polju svih nas. Šta više imam da razmatram sa Obamom?“ A niz turskih političara i eksperata čačnulo je čak u „svetu kravu“ američko-turskog partnerstva: vojnu vazduhoplovnu bazu „Indžirlik“, koja je aktivno korišćena još u vreme natovskog bombardovanja Jugoslavije 1999. godine i koja je figurirala u scenarijima američkih vojnih udara po Iranu. Prema priznanju šefa Transportne komande oružanih snaga SAD, generala Dankana Maknaba, „46 procenata američkih VVS u regionu koristi bazu „Indžirlik“. Zato glasovi koji se sada čuju u Turskoj u vezi sa zatvaranjem ove baze, Pentagon doživljava kao opasnost po američku nacionalnu bezbednost. Tu već nije do strateškog partnerstva.

A kada je reč o partnerstvu – državni ministar Turske Zafer Čaglajan je u nedavnom intervjuu londonskom listu „Fajnenšel tajms“ saopštio, da je „Ankara zamrznula sve svoje odnose sa SAD“ i da je on lično bio prinuđen da odustane od dva putovanja u Ameriku – u februaru i martu ove godine. „Mi smo se nadali da Amerika može pristati na prihvatljive za nas mere u kontekstu uzornog partnerstva, ali smo videli nešto drugo“ – izjavio je Čaglajan. A za Moskvu je on imao sasvim druge reči: „Turska i Rusija su strateški bliski partneri. Obe zemlje teže da razvijaju ekonomske i komercijalne veze. Ja bih želeo da naglasim činjenicu, da su između Turske i Rusije uspostavljeni veoma iskreni odnosi“. Još određenije se izrazio poznati turski politički komentator Mehmet Ali Birand, koga je takođe citirao list „Ogledalo“. On je podsetio da je „vrednost robnog prometa između SAD i Turske u 2008. godini iznela oko 15 milijardi dolara, dok je promet između Turske i Rusije za više od tri puta premašio taj nivo. I na kraju on postavlja pitanje, koje je partnerstvo stabilnije. „Ono koje postoji na papiru pod neosnovanom parolom „strateškog partnerstva“ i postepeno gubi značaj, ili ono iza koga stoji od 50 do 100 milijardi dolara uzajamnog robnog prometa“.

Još jedno zanimljivo mišljenje iz žučnih turskih debata po pitanju geopolitičkih prioriteta zemlje, pripada lokalnom politologu Erkanu Čitliogluu. Na stranicama lista „Eni zaman“ on je sarkastično primetio: „Bilo bi dobro ako bi Kongres SAD definitivno priznao „genocid“, jer tada bi Turska saznala pravu politiku svog strateškog partnera i znala bi kako da gradi svoju politiku dalje“. „SAD svojim podmuklim potezima oko priznavanja „genocida“ teže da osiguraju interese jermenskog lobija i istovremeno postave određene uslove Turskoj, pre svega oko iranskog pitanja, a takođe oko povećanja brojnog sastava turskog vojnog kontingenta u Avganistanu“ – podvukao je Čitlioglu, koji je ponašanje Vašingtona označio kao politiku „dvostrukih standarda“ i „ucene“.

Nastala situacija otvara pred Rusijom interesantne perspektive na turskom pravcu. Vešto korišćenje rastućih kao na kvascu protivurečnosti i uzajamnih uvreda Ankare, Vašingtona i Brisela ne samo da će ojačati pozicije Moskve na „Velikom Kavkazu“, nego će joj omogućiti da brani svoje interese na frontovima „energetskih ratova“. A za početak nije potrebno nešto mnogo: vratiti se na konstruktivnije pozicije u odnosima sa Iranom, pažljivije se udubiti u procese koji se danas dešavaju u trouglu Ankara – Jerevan – Baku i sukcesivno razvijati bilateralne odnose sa Turskom. Potpisivanje sporazuma o ukidanju viza između Rusije i Turske, planirano za maj, može u tom pogledu postati signalni događaj. A potom nije daleko period (avgust–septembar) kada će uslediti rusko-tursko predsedavanje u Savetu bezbednosti OUN...