Ukrajina može da opstane ovakva kakva jeste samo kao neutralna i demilitarizovana

Stara diplomatska maksima kaže “od Rusije je opasnija samo Rusija priterana uz zid”. Bivši nemački kancelari, od Vilija Branta do Angele Merkel, i svi predsednici Pete republike, od Šarla de Gola do Emanuela Makrona, vrlo su dobro znali koliko je ta izreka istinita i zato su uvek nastojali da ostave barem jedna vrata otvorena kako Moskva ne bi pomislila da je saterana u ćošak.

Rusija nije država. Rusija je imperija. Njena “imperijalnost” je sastavni deo njenog postojanja, ako joj se to oduzme, ona nestaje. Zato je za nju status Ukrajine od suštinskog značaja. Rusija može da podnese nezavisnu i neutralnu Ukrajinu na svojim granicama, ali ne i Ukrajinu članicu NATO-a ili pravoslavnu verziju Poljske na Dnjepru.

Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika DŽimija Kartera, jeste bio rusofob, ali je bio u pravu kada je govorio da Rusija bez Ukrajine nije imperija

Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika DŽimija Kartera, jeste bio rusofob, ali je bio u pravu kada je govorio da Rusija bez Ukrajine nije imperija. U akutelnoj administraciji u Stejt departmentu, Pentagonu i Beloj kući su funkcioneri, analitičari i diplomate koji su se formirali na idejama Bžežinskog. Dobar deo njih je aktivno učestvovao u organizaciji i sprovođenju tzv. Evromajdan revolucije i veruje u ispravnost ideje eliminacije ruske imperije.

Rusi nisu nacija poput zapadnoevropskih, bazirane na etničkom principu krvi i tla. Rusi su sličniji američkoj nego bilo kojoj evropskoj naciji. Nacionalni “melting pot” u Rusiji je postojao pre nego što su Sjedinjene Američke Države nastale i sama reč “melting pot”. Kao što su sloboda, prava i individualnost kičma američkog naciona, tako su imperija, veličina i kolektiv fundamenti ruske nacije. Izvor svih nesporazuma i nerazumevanja dve strane proizilazi iz tih različitith sistema vrednosti.

Rusija zbog svoje veličine, bez obzira da li njome vladaju carevi, boljševički diktatori ili autokratski predsednici, ima urođeno osećanje nesigurnosti protkano paranoičnim idejama o zaverama koje se kuju na njenu štetu. Predsednik Vladimir Putin je na tu nesigurnost nakalemio, po uzoru na Staljina, ideju da se čitav ili dobar deo sveta urotio protiv Rusije dajući tako legitimitet svojoj dugovečnoj i autokratskoj vlasti.

Ništa neuobičajeno, u svojim najproduktivnijim godinama Putin je bio svedok kraha boljševičke imperije i haosa u kojem se nalazila Ruska Federacija u poslednjoj deceniji prošlog veka. Jedan od najvećih ruskih pesnika, dobitnik Nobelove nagrade, Josif Brodski, inače Putinov zemljak - obojica su rođeni u Lenjingradu (današnjem Sankt Peterburgu) - bio je zagovornik teorije po kojoj postoji neraskidiva veza između vlasti i haosa.

Vlast, po Brodskom, ima potrebu za haosom kao izvorom legitimiteta. Naime, haos se krije iza maske civilizacije i uloga vladara je da upravlja haosom tako što će zavoditi red. Putin je veliki zagovornik ideja pokojnog nobelovca i uveren je da može da izvozi haos za realizaciju geopolitičkih ciljeva a da ga istovoremeno koristi kao idealan izgovor za neograničenu vlast na unutrašnjem planu. Otuda Putinova superiornost u odnosu sa evropskim i američkim liderima: on u haosu vidi prilike, a drugi opasnosti.

U Kremlju su shvatili da je Evropska unija toliko alergična na konflikte i nestabilnost da je najbolji način za slabljenje uticaja EU kreiranje sukoba, političkog nereda, neizvesnosti i graničnih čarki ili svađa u zemljama od obostranog interesa. Primeri Ukrajine, Belorusije, Gruzije, ali i Srbije, Crne Gore, BiH i Severne Makedonije su evidentni.

Međutim, Putinova igra je veoma rizična: haos je kao vatra, dobar sluga i zao gospodar, a dovoljna je mala nepažnja da pređe iz jedne u drugu ulogu. Zato je kriza u Ukrajini potencijalno veoma opasna jer je dovoljna jedna greška, jedan nepromišljen korak i da se sklizne u noćnu moru ratnog sukoba.

Budući da između Moskve i centralne Evrope ne postoji nikakva prirodna prepreka, ni planine, ni mora, ni pustinje, jedini način za ruske careve, boljševičke diktatore ili danas Putina, je pomeranje granice ili tampon zone što je moguće više na zapad, to jest što dalje od Moskve

Od kada je Rusija postala imperija, pre četiri i po veka, mir u Evropi je uvek bio determnisan odnosom Rusije i država s kojim se graničila na zapadu, odnosno njihovom neutralnošću: pasivnom za male, a aktivnom za srednje-velike zemlje.

Prostor današnje Ukrajine i Belorusije vekovima je bio neka vrsta prve linije odbrane Rusije. Ne zaboravimo da su stolećima Evropljani, od Poljaka i Litvanaca, preko Šveđana, Francuza, Austrijanaca, do Nemaca vršili invazije na Rusiju. Budući da između Moskve i centralne Evrope ne postoji nikakva prirodna prepreka, ni planine, ni mora, ni pustinje, jedini način za ruske careve, boljševičke diktatore ili danas Putina, je pomeranje granice ili tampon zone što je moguće više na zapad, to jest što dalje od Moskve.

Prvi zadatak evropskih država je da ne dozvole da se Rusija oseća opkoljenom i ugroženom. Inokosna Rusija u spoljnopolitičkom ambijentu, sa svojim parčetom geopolitičkog uticaja upregnutog u odbrambene svrhe, ne predstavlja pretnju Evropi. Naprotiv, ona je neophodan saveznik u finalnom okršaju sa Kinom i koristan partner u rešavanju serije globalnih problema: od terorizma do klimatskih promena.

Međutim, ako se nastavi pritisak na Rusiju najavama širenja NATO-a na bivše sovjetske republike, nije isključeno da Moskva napravi “anti-zapadne saveze” sa Ankarom, Teheranom i islamskim radikalnim elementima koji drže na nišanu Evropu i imaju petu kolonu unutar granica Starog kontinenta. Da ne govorimo šta bi za Evropu i čitav slobodan svet značilo stvaranje čvrste alijanse Rusije i Kine u kome bi Peking dominirao pružajući neophodni “kiseonik” ruskoj imperiji da preživi.

Rusija nema ekonomske, tehnološke i demografske potencijale da bude planetarni hegemon. Još važnije, u Kremlju, za razliku od DŽongnanhaja, niko i ne gaji takve ambicije. Svi potezi Moskve su usmereni na jedan jedini cilj: preživljavanje imperije. Ako postoji Gdanjsk našeg doba, onda on nije u Ukrajini nego na Tajvanu

Ne treba smetnuti s uma da je postojeća, kakva-takva, ravnoteža u međunarodnim odnosima moguća sve dok Rusija ne padne u zagrljaj Kine, odnosno dok u Kremlju odlučuju svojom glavom. Peking se već priprema za period krize i ekonomske stagnacije i zato će biti sve opasniji i agresivniji na međunarodnom planu i dočekaće raširenih ruku vekovonog ljutog rivala.

Rusija nema ekonomske, tehnološke i demografske potencijale da bude planetarni hegemon. Još važnije, u Kremlju, za razliku od DŽongnanhaja, niko i ne gaji takve ambicije. Svi potezi Moskve su usmereni na jedan jedini cilj: preživljavanje imperije. Ako postoji Gdanjsk našeg doba, onda on nije u Ukrajini nego na Tajvanu.

Postavlja se pitanje: šta želi Putin? Predsednik Rusije u poslednje vreme maše sa četiri straha koja opsedaju evropsko javno mnjenje: pandemija, klimatske promene, ratne krize i nekontrolisane migracije. Uveren je da može da upregne sva četiri zebnje u korist Rusije za realizaciju geopolitičkih ciljeva. Prvi i najvažniji je slanje poruke da je Rusija spremna da ide do kraja oko Ukrajine. Bivša sovjetska republika može da ostane ovakva kakva jeste samo kao neutralna i demilitarizovana, svidelo se to nekome ili ne.

(Vijesti)