Vilpen diže zvezdu iz prašine

Igrom slučajnosti, koju samo opšti sinhronicitet unus mundus može u prirodi da namesti, danas, 28. januara, 2010. godine, na 55. rođendan Nikole Sarkozija, njegov najveći politički protivnik, bivši francuski premijer Dominik de Vilpen, potpuno je oslobođen svake optužbe. De Vilpen, koga je Sarkozi pre više godina optužio u aferi „Klirstrim“, kako francuski jezik jednim lepim izrazom kaže, potuno je „izbeljen“, i kao u filmu „Tačno u podne“, iako je presuda saopštena nešto nakon 12 časova, obistinilo se ono što je danas najbolji francuski političar sa centra od početka predviđao.

Tačno pre četiri meseca, izlazeći iz istog ovog suda, De Vilpen je pred vratima zgrade masi naroda koja ga je čekala uzviknuo: „Izaći ću odavde oslobođen i slobodan u ime vas, francuskog naroda!“ To se danas u podne dogodilo, posle puna dva sata čitanja teksta od 326 strana, u broju 4 bulevara Palate Pravde u Parizu, u velikom prostoru Palate gde smo u publici sedeli mi koji već dugo podržavamo De Vilpena (autor ovih redova je o Dominiku de Vilpenu, i kao političaru, a i kao poznaniku, već veoma mnogo pisala).

Moguće je da je ovim događajem okrenuta jedna nova stranica francuske, već dugo skrajnute, istorije. U procesu koji je, u stvari, bio čisto politički, i imao za cilj da za neko vreme politički onesposobi De Vilpena, od koga je Nikola Sarkozi uvek s razlogom strahovao, bivši premijer optužen je za nanošenje političke štete tadašnjem predsedničkom kandidatu Sarkoziju. De Vilpen je optužen da je iskonstruisao listu imena sa fiktivnim i okultnim računima u inostrantvu (preciznije, u luksenburgškoj banci „Klirstrim“, poznatoj po tome što služi za pranje novca), a na listi se nalazilo i Sarkozijevo ime. Istina je, naravno, sasvim drugačija, što je, uostalom, i ovo suđenje pokazalo.

Najverovatnije je da su Sarkozijevo ime na listu dodali sami njegovi saradnici, pred predsedničku kampanju, računajući sa psihološkom empirijskom istinom da „žrtva“ uvek ima bolju političku poziciju (od progonitelja) na izborima. Međutim, ono što nisu shvatili jeste da će se ovaj naručeni zaplet okrenuti upravo protiv njih samih, budući da su iskrene žrtve na kraju uvek jače i uverljivije od režiranih i lažnih.

Prema prvoj tezi, koju je uz velike pritiske na pravosuđe, zastupao sam Nikola Sarkozi, odnosno tužilac, De Vilpen je bio konspirator i aktivni učesnik zavere protiv poštenog i naivnog Sarkozija, čiji su bankarski računi ispravni. Ono što je u ovom slučju pripisano Vilpenu u psihologiji se inače zove „optužba u ogledalu“, i redovno spada u neuspele mehanizme odbrane. Po drugoj, nešto blažoj sudskoj tezi, De Vilpen je prosto upleten u celu ovu zaveru i kriv je što nije učinio nešto više da se od svega ogradi. Po trećoj tezi, koju je sud razmatrao, De Vilpen sve do oktobra 2004. godine nije mogao da bude siguran da li su optužbe protiv Nikole Sarkozija tačne ili lažne, te zato i nije mogao da se u odnosu na njih distancira, iz čega sledi da on apsolutno ni za šta nije kriv.

Na današoj završnici višegodišnjeg suđenja pobedila je upravo ova treća pretpostavka. Ipak, u otegnutom procesu koji je trajao nekoliko godina osuđeno je dvoje ljudi: na tri godine zatvora osuđen je manipulator čitavog događaja Žan-Luj Žergora, industrijalac i predstvnik firme „ADS“, a njegov pomoćnik po imenu Imad Laud na 18 meseci zatvora. U ceo događaj upleteni novinar Deni Rober, na radost francuskih kolega iz štampe, danas je oslobođen optužbi.

Posle „ludačke priče“ prijatelji hoće neodegolističku političku stranku

O procesu „Klirstrim“ u francuskoj izdavačkoj kući „Seuil“ štampana je i knjiga sa naslovom Ludačka priča. Danas u podne, na stvarnom kraju ove ludačke, ali utilitarne zamešanije, masa ljudi sačekala je De Vilpena na pariskoj ulici, kod izlaza iz sudnice. Jedan De Vilpenov saradnik na pitanje novinara odgovorio je da se Vilpen za sada još neće izdvajati iz vladajuće stranke UMP, dok su prisutni mlađi simpatizeri izrazili želju i nadu da će nedavno osnovani „Klub prijatelja Vilpena“, koji skuplja degoliste i sa levice i sa desnice, i koji u ovom trenutku ima oko osam hiljada članova, prerasti u političku stranku, koja bi De Vilpena trebalo da iznese kao predsednika Francuske 2012. godine.

Na izlasku iz sudnice, posle strpljivog slušanja dva sata presude, Vilpen je nastupio dostojanstveno i mirno, održavši na trotoaru punom ljudi, svečan i staložen govor. Prvo se zahvalio francuskom pravosuđu, rekavši da je srećan što živi u zemlji u kojoj sudije još uvek bije glas potpune nepotkupljivosti i nezavisnosti od pritisaka bilo kakve vlasti. Govorio je izuzetno stilski i jezgrovito, praveći značajne pauze kako bi svaka reč bila istorijski upamćena.

Ostaje pitanje zašto je politici i pravosuđu u zemlji Monteskijea bilo potrebno sve ovo? Pokušaj da se iz francuske politike izbaci poslednji ozbiljni degolistički predstavnik, uprkos dobijenom mandatu za atlantskog predstavnika Nikolu Sarkozija, jednostavno, u dužoj perspektivi, nije uspeo.

Put neodeolizma sada je otvoren

Degolizam, i levi (Andre Malro Rene Kapiten Pol Mari de la Gors i dr.), i desni, u Francuskoj, a ni u Evropi nije umro, kao što autor ovih redova već dugo ističe. Ili, bolje reći, neodegolizam se opet rodio. Kada smo 2003. u Franuskoj osnovali naš antiglobalistički Pokret sa neodeolističkim prizvukom, tadašnji veliki anglofili u Srbiji (najveći politički neprijatelj degolizma bila je, po rečima samog De Gola, upravo anglosaksonska manipulativna politika u Evropi i na Bliskom istoku), tvrdili su da u Francuskoj više nema ljudi ovih uverenja, i da je degolizam (kao nesumljivo jedan o prvih evropskih i anti-NATO oblika antiglobalizma), danas prevaziđen. Nisu čak znali ni da su degolisti istorijski potekli i sa levice i sa desnice i da je ova doktrina i strategija mnogo šira od tih pojmova.

Posle našeg velikog skupa protiv NATO teorije i prakse, zajedno sa francuskim i evropskim intelektualcima, u prepunom amfiteatru Pravnog fakulteta u Beogradu 25. marta još 2005. godine, domaća štampa je događaj potpuno ignorisala, iako su se tada mogla čuti svedočenja autentičnih Evropljana, vrednija od svega onoga što može da se čuje danas u Srbiji, pet godina kasnije, kada gotovo postaje moda biti anti-NATO opredeljen. Reč je o „borcima poslednjeg sata“, kako kažu Francuzi. Naravno, ovde ne spada srpski narod, koji je referendum o ulasku u NATO završio još 1999. godine.

Sve u svemu, današnji pariski pobednik Dominik de Vilpen u Francuskoj okuplja sve neodegoliste, nekadašnje i sadašnje. Među prvima mu se u političkoj borbi prikučio bivši predsednički kandidat Nikola Depon-Enjan.

Od 28. januara 2010. put ka predsedničkim izborima Dominiku de Vilpenu je široko otvoren. Sarkozi će na sve načine gledati da nastavi sudski proces protiv svog najvećeg političkog neprijatelja, ali to, osim što će još više suprotstaviti dva političara, neće mnogo promeniti situaciju. Iako u Francuskoj još nijedno ime zvaničnog predsedničkog kandidata za izbore 2012. godine nije javno objavljeno, već dugo se zna da će Dominik de Vilpen ovoga puta, u sudbini svoje zemlje, najzad biti prisutan.

Vilpen je, izlazeći kao slobodan čovek na ulice Pariza, Francuzima poručio samo to da je u ime svih njih, i u ime vaskrsle pravde, oslobođen teških optužbi. „Ovo je kraj uvrede i jednog viđenja politike koje je kroz optužnicu, bilo pripisano meni...“, rekao je dostojanstveno, dodavši da neće podizati nikakvu protivtužbu, i da se čitava stvar time zatvara i završava. Jake reči obračuna sa Sarkozijem više nije pominjao. Zahvalio se svojoj porodici što je izdržala optužbe, pretrese kuće, plenidbe i provere dečjih računara i svih mobilnih telefona...

Dominik de Vilpen ličio je na Garija Kupera iz filma „Tačno u podne“, u završnoj sceni emocionalne i moralne katarze pravdoljubivog filma. Okrenuo se svojoj porodici i mirno izgovorio da se nikome neće svetiti, ali da će od danas učestvovati „u dizanju Francuske“.

Time je rekao sve. Za razliku od Garija Kupera, ovaj francuski državnik, istoričar, pravnik, esejista i pesnik nije bacio zvezdu u prašinu, već ju je iz prašine, simbolično, svojim rečima, danas zakačio za rever.

Čoveku, čiju sam knjigu Krik koji tera zle duhove uz pomoć prijatelja u Srbiji prevela i štampala (M. Kozić, Orfeus), a zatim mu taj prvi slovenski prevod njegove knjige poklonila, juče sam uputila samo kratku čestitku: „Dragi prijatelju, čestitam na strpljenju na putu do pravde. Ako ne bude boljih kandidata, rado ću učestvovati u kampanji našeg budućeg predsednika Francuske.“ Nasmejao se.